Blogovi o Wikipediji Mirele i GajeR, gde se što autori a što komentatori dotiču preseka fluidnog kvaliteta mnogih Wiki priloga na jednoj strani, posebno širokog spektra tema na drugoj strani i sveprisutnosti Wikipedije na trećoj, me podsećaju na grafičku ili office automation snap-to-grid opciju u mnogim aplikacijama, gde grafičke ili tekstualne primitive poravnavamo ne po pojedinačnim pixelima, pošto je teško mišom brzo „uloviti" pojedinačne pixele na ekranu, nego aplikaciju podesimo tako da linije ili paragrafi mogu da krenu iz svakog n-tog pixela, desetog, na primer. Brzo postaviti kursor unutar 10x10 kvadrata nije veliki problem ni za manje vešte korisnike, pa se unutar ovakve opcije brzo i intuitivno radi.

Tačnije, podsećanje ide do rezolucije statičkih i dinamičkih osobina našeg znanja, sposobnosti korišćenja tog znanja, manipulacije, proširivanja i, uopšte, beskonačnog refaktorisanja tog znanja.

Rezolucije kao jedne od osnovnih normi našeg postojanja, čipkane zavese na prozoru između udobne kuće iz koje nije lako izaći napolje, i visokog plavog neba prošaranog tajanstvenim oblacima.

Osuđeni na prostor i vreme kako ih sad razumemo osuđeni smo i na logiku granulacije i sekvennciranja, pa onda i na slučajnost i tenziju koje tako neka zaokruživanja donose.

The Dr. Strangelove mi je došao na red metodom nasumičnog bacanja pogleda na srednju policu dela dnevne sobe sa filmovima, na godišnjem gde me sa desne strane mami špansko more, al nekako nedovoljno jako, pošto pobeđuje zov IoT senzora daleko u jednom severnom engleskom gradu, a koje moram da nadgledam povremeno pošto su nam to prve stotine senzora kod prvog klijenta u novom biznisu.

Pa tako sedim za kompjuterom veliki deo dana, senzori i IoT me već par godina podsećaju na nadolazeće, „dubinsko", uvezivanje sveta.

Tačnije, na red mi je došao Stenli K., pošto su Odisej i egzistencijalni clock supra-kategorijske teme, pa kako se mrdne malo ulevo tu je i jedan od najsmešnijih filmova ikad.

Satirično punjenje me podseća na blog, pomalo, dok se moderna geopolitika potrudila da je film smešniji nego ikad, i satiričniji nego ikad.

... the final frontier. Comm... alo, stani bre, rewind, kakav te commit spopao.

Zapad, loš klovan od "moderne" sintagme - sa uglavnom uređenim društvima prosečno dobrih i darežljivih ljudi, kakvi su ljudi po, najverovatnije, celom svetu, ako im se ponudi jasna prilika da pokažu svoju darežljivost i dobrotu, i život bi trebao da bude sastavljen uglavnom od takvih prilika, pa ako im se priguši prostituisanje mass medija, pa priguši, ispod površine, šum do u nebesa uzdignute nad-nacionalne oligarhije, koja vuče konce vlada i "vladinih" agencija, pa spomenutih medija, pa ako im se priguši prostituisanih tvoraca javnog mnjenja, pa kakofonija korisnih idota, ... u poslu daljeg bogaćenja, pljačkanja, rušenja i ubijanja.

Slučajno mi iskočiše dva mišljenja ljudi od alternativnog pera, i nebitno je koliko su kvalitetna pošto, i ako su pogrešna, ukazuju na, najverovatnije, relativno tačne pojave, samo iz slučajno izabrabih razloga:

    1. Jedno je mišljenje kako su u trenutku gramzivost, a kod njih često ima takvih incidenata, i pored kolektivnih uspeha na duže staze, Nemci pomerili EU "pravila", očekujući pljačkanje Grčke, pa dozvolili Kinezima da steknu većinsko vlasništvo u grčkoj luci Pirej - značajna vrata u Evropu.

2. Pa drugo kako povrh poprilično izgubljenog Bliskog Istoka kreće "zapadni" (zapadnije teritorije) , najverovatnije loš gambit sa Katarom, klasično gramzivo brzoplet, koji će samo ubrzati dalje približavanje Katara Iranu, Rusiji i Turskoj (koja, iako polako, iskrcava sve više vojnika u Kataru).

Od bezbojne redukcije rashlađenog i zamućenog egzistencijalnog mehura oko nas, deranjem, takoreći, tupim alatima realizma, svaki drugi put nas vodi u antirealizam podivljale budućnosti.

Gde vode oni putevi između neka ostane za tiho plakanje svakom od nas u samoći.

I na početku svakog tog drugog puta, svako malo, svako od nas poželi da napravi prvi korak, ali samo na kratko, antirealizam skladne prošlosti nudi sigurnost, i mi smo postali plašljivi da bi se od nje odlučno odvojili.

Evropa - pre neki dan se u blogo-prolazu dotakosmo blogo-drugar i ja Evrope, ali više kao noumenona, ideje kojoj u stvarnosti ne odgovara ništa, ili odgovara previše nekih drugih nejasnih entiteta, preletesmo preko kontekst-principa u prazničnoj žurbi.

I ja navijam za Evropu, šta god ona bila, ili za zapad, šta god on bio, pre nego što svim srcem počnem da navijam za svet.

... nego ako ga i ima koji problem taj život uopšte rešava?! - parafraza neke tamo, nekad tamo izjave Ludviga V.

Pale mi na pamet ove reči kako su mi se ovih dana izmigoljili iz zagrljaja poplaveli, dragi ljudi iz okoline kojima sam ovih nedelja objašnjavao čudo moderne civilizacije gde toliko ljudi ajd što vuku na humanities and arts, nego ih uopšte ne interesuju nauka i tehnika. A čudo utoliko što smo evolutivno radoznali i, iskreno, ne razumem kako uopšte možemo da spavamo dok ne saznamo šta se "kuva" u proizvoljno izabranom kubnom milimetru "praznog" prostora ispred nas.

I zevzek zvani "retko-popunjeno-a-površno-znanje" mi baci u lice Ludviga pre nego što sam dobio i zasluženu šansu da razmislim da li sada želim da pišem blog, ili da dopunim to znanje istraživanjem sa čim se još sve atom hroma u prirodnom "vitaminu" B12 može zameniti, povrh cijanida i nekih potencijalno neuro-degenerativnih compounds, u "ultra-čistim" vitaminskim dodacima što skupo prodaju naj-firme svima koji drže do zdravlja (i mene bilo uhvatilo pre nekih 27 godina, kako sam došao u UK, i držalo par meseci, pa sad ponekad samo prelistam gradivo).

Kako se ljudi organizuju u lokalne grupe, manje, srednje, a često i veće, njih je, odjednom, moguće simulirati na kompjuteru, a isto tako je moguće i manipulisati ih donekle, bez obzira na kvalitet takvih grupa u nekom specifičnom kontekstu.

Simulirati jednu osobu je teško do nemoguće, zato što je jedna osoba specifična na mnogo raznih načina. U grupi sa mnogo pojedinaca te male razlike se donekle ili dobrim delom poništavaju.

U inženjeringu su simulacije korisne i ja sam se tim dosta bavio u karijeri, uglavnom u elektronici. Simulacija nam pomaže da neke grube greške u dizajnu primetimo i ispravimo dok je to još jeftino, pre produkcije.

Naslov samo kradem, iako nisam prvi, a i tanjušan mi je kao front za SciFi notu što se probi kroz pukotine pop-kulture ovih dana, gde postoji planeta, na njoj rasa, u njoj operske pevačice koje se ceo život spremaju za samo jednu pesmu, jedno izvođenje, i kad u njemu dostignu queen-of-the-night-F (F više od ovog u fontu što imamo na raspolaganju, a i uopšte je smešno naše izgovaranje slova F ovako samog) one sebi oštrim bodežom probodu srce.

A kradem i sećam se zato što mi je dobar protivteg jednoj „modernoj" crtici identity-politike zvanoj „toxic masculinity", toksičnoj muževnosti kao fokusu napada identity političara i političarki koji dovodi do toga da se mnogim muškarcima uvlači pod kožu, i kako kaže jedna iznervirana američka dama od njih pravi „male, plačljive cvetiće" - dobro, dame su sa Venere, dok bi pesnici sa Marsa to preveli na književni srpski kao „plačipičke".

"Mi ne prestajemo da se igramo zato što starimo, mi starimo zato što prestajemo da se igramo!" ~ Benjamin Franklin

Pre nekoliko dana stavila tajanstvena, prijateljska osoba na Fejs Minions Banana clip i ja se katapultirao u neku tamo tinejdžersku prošlost i 4x4 m kuhinju u Prigrevici.

Meni je sve manje jasno kako starim šta li više uče ti ljudi na arhitekturi I građevini kad je sve vrlo prosto, 4x4 m plusminus koji procenat, na nekoliko

Na vest o smrti Normana Mailera novinar Michael Skapinker  poteže “Advertisements for Myself“ i posle više decenija ponovo prelistava „....Being a man is the continuing battle of one’s life, and one loses a bit of manhood with every stale compromise to the authority of any power in which one does not believe...“. Skoro da je svaka reč dovoljno polimorfna da može da posluži kao iskrivljeno životno sočivo u samu rečenicu iz koje je izvađena, pa tako zatvori ustajalu petlju, onaj mali rešetkasti točak u kome kao miševi možemo da trčimo dok nam ne ponestane vazduha. Ali to je jezik, u svom punom sjaju, a onda kao majušna rupica u onu veličanstvenu građevinu što se zove „čovek“. 

Ne bi me toliko privukla rečenica, iako je nečiji iskreni životni princip, bar meni, uvek magnet posebne snage, da tu snagu Michael nije pojačao probuđenim sećanjem kako je nekad ova rečenica ostavila poseban utisak na njega, utisak dovoljno jak da rečenicu zalepi na sto dok je kao đak radio domaće zadatke, sa ciljem da mu daje čvrstinu („...to fortify myself...“).

... „idiot", mi se negde pojavila pred očima, kako joj gustina korišćenja nalaže, pa „korisni idiot", što je i logično za nas starije, da bi „inteligentni idiot" brzo uzeo srebro i tako bronzu ostavio jedinom preostalom kandidatu, sintagmi „korisni, inteligentni idiot".

Ovo se desilo pre nekoliko dana, slučajno kako sam naleteo na Fejsu na Vučkov prilog prepiske između Sama Harisa i Noama Čomskog. Deo Vučkovog naslova „...Sam Harisovo ponosno, javno brukanje" je, verovatno, bio asocijativni ključ:

  - Meni je Sam Haris korisni idiot (inteligentni, ali to neću da ponavljam pošto uglavnom i razmišljam o inteligentnim ljudima).

  - Mogao bih da izostavim i „koristan" pošto pametni ljudi relativno lako zaobiđu zamku da igraju ulogu beskorisnog idiota, i ja „teoretišem" kako je za to izbegavanje dovoljna i minimalna doza strasti da svoj mentalni „atleticizam" projektujemo u javni prostor.

  - Noam Čomski je sve češće meta kritike i podsmeha sve većeg broja tih korisnih idiota, po mom skromnom i sve češće skromnijem mišljenju, koji ne da ne razumeju šta on priča, nego najčešće ne znaju ni šta je tema priče, ne zato što nisu sposobni nego iz jednog prostog razloga ...