Danas je u 85. godini umro Nedžmetin Erbakan, premijer Turske (1996.-1997.) koji je skinut sa vlasti poslednjim uspešnim, takozvanim postmodernim, vojnim pučem. Interesantno je da je umro jedan dan pre sutrašnje 14. godišnjice tog puča.

Nije mi do pisanja nekrologa, nit' imam vremena ni volje, ali zato sam iskopao jedan prošlogodišnji (mart 2010.) tekst, objavljen samo na mom, sada nepostojećem, "rezervnom položaju". Tekst smatram prigodnim, jer govori o tom puču, a samim tim o Erbakanu.

Dugo nisam pisao o turskim unutrašnje-političkim nadgornjavanjima. Zapravo čini mi se da je prošla čitava večnost, s obzirom na to šta se sve ovde izdogađalo i kakve sve politčke krize su se dešavale od izbora na ovamo imali (neke još tinjaju). Međutim, događaj od prošlog petka (ne juče) opisan u ovoj papazjaniji od vesti Turska: Vojni vrh podneo ostavkezaslužuje koju reč. Sam događaj nije izazvao krizu [kakvoj su se, kanda, akteri -- generali -- nadali], ali je značajniji od mnogih koji jesu.

Zahvaljući fanatičnoj upornosti blogera Fibonačija (11235oo), s ponosom predstavljam (njegovo) ostvarenje moje ideje!

neVIP portal

Nadamo se da će ovaj "projekat" zaživeti (one way or another). 

Ja pozivam zainteresovane blogere da i dalje ostavljaju u komentarima linkove na svoje tekstove.

U skladu sa zainteresovanošću i mogućnostima ova lista bi trebalo da bude ažurirana tj. nadam se da bar jednom nedeljno bude objavljena nova.

Još jednom hvala svima.

Taman je naš perfektni pravosudni sistem nakon prikupljanja novih dokaza bio zakazao završno suđenje i konačno razotkrivanje političke pozadine streljanja premijera Srbije koje se desilo 12. marta 2012. - kad se pojavila niotkudašnja objektivna okolnost – sva suđenja su odložena do daljnjeg zbog epidemije gripa sa laboratorijskom oznakom xxx-19. Eto, neće pa neće.

Predgovor

Bilo je to krajem prošlog veka, ili će pre biti početkom ovog. Jedno od onih leta u Nišu kada ti laganom šetnjom od studentskog doma na tehnici do grada pola đona na starkama ostane na asfaltu. Drugim rečima jedno od onih leta kada se mnogooooo dobro osećaš, redovno trčiš pored keja, voziš se u prepunom gradskom autobusu u kome su svi prozori zatvoreni (da promaja nekom ne razbije glavu, polomi ruku), ne stižeš da se istuširaš šest puta dnevno i mnogoooo se dobro osećaš.

Svi ćemo umreti, za to bar nema dileme. Svakom čoveku je stalo da živi što duže. Međutim kako to već ide sa godinama dolaze i mnoge bolesti a i prirodno starenje dovodi do slabljenja organizma. Kako godine prolaze sve češće je potreban lekar za razne intervencije i savete. Problem nastaje kada ljudi ne mogu da pozovu lekara u pomoć, kada lekar nije na vreme obavešten o promenama u vezi bolesti od koje čovek boluje itd. Postoji mnogo razloga kada se čovek pita zašto ranije nije otišao kod lekara. Vođen primerima iz svoje sredine, kod lekara se ide samo kada nešto zaboli. Možda samo par procenata ljudi ide kod lekara da prekontroliše svoje zdravlje. Svi idu da se leče ali niko preventive radi.

Odnosi izmedju Srbije i Hrvatske, unatoc nesuglasicama prije svega oko Kosova, idu uzlaznom putanjom. Slikom i rijecima susreti dvojice predsednika ukazuju da srpsko hrvatski odnosi obecavaju bolju buducnost ostavljajuci proslost iza sebe. Nije li bas ovo svojevrsno guranje proslosti pod tepih, pokazatelj da su za danasnje, gotovo prijateljske odnose dviju drzava, upravo zasluzni njihovi ratni poglavari Franjo Tudjman i Slobodan Milosevic?

Nedavno pronadjeni dnevnicki zapisi haskog bjegunca generala Ratka Mladica govore nam o i te kako prisnim odnosima izmedju hrvatske i

 Na srpskoj politickoj sceni, uzviknuli bi neki pobjedonosno, vise nema relevantne  politicke opcije koja u svom rijecniku nema rijeci kao sto su euro integracije, il' recimo evropski standardi. Skeptici, kojih najvise ima medju onim sto se politikom bave kao naukom, bi na ovo odgovorili da su rijeci na politickoj trznici prilicno jeftina roba, te tako biti deklerativno za evropske standarde, moze da znaci mnogo, ali ne mora znaciti nista.

Da li je ovaj proces deklerativne evropeizacije srpske politicke scene ustvari pokazatelj da je novostvorena, kako je predsednik Tadic

37 muzičara širom sveta okupilo  se oko zajedničkog projekta, na pesmi "Stand by me". Nikada u životu se nisu ni sreli, ni videli. Najjačim vezama su se povezali preko svoje ljubavi prema muzici. Svako je izvodio "live" pesmu na svom parčetu zemlje širom planete, posle se to dodavalo, lepilo, i rezultat je ova snažna pesma i veza među ljudima, kakvu već sama muzika može da napravi. Meni čudesno i očaravajuće!A, vi ?