Dramatična društveno-politička nedelja u Srbiji privodi se kraju, a teško je i pobrojati sva pitanja koja je otvorila. Divljanje huligana na ulicama Beograda, a dva dana kasnije na fudbalskom stadionu u Đenovi, poklapa se sa trenutkom primetnog ubrzavanja procesa evropskih integracija Srbije i mnogi stručnjaci, mediji i predstavnici vladinog i nevladinog sektora taj „tajming“ dovode u vezu.

Vlasti u Srbiji, kako prenosi naš dopisnik iz Beograda, najavljuju radikalne mere protiv odgovornih

Kroz srpski politički folklor, nekako smo naučili, da se iz zamki koje naša politička elita razapne sama sebi, izlazi tako da se piše Putinu ili nekom drugom ruskom "caru".

Na stranu, što je sve to politički infantilno,što je teško i za objašnjenja i za analize, ali naučili smo tu formulu.

Eto, kad je 1999. godine, Milošević video da se NATO ne šali i odlučio da kapitulira, za moderatora oko načina kapitulacije odabrao je nekadašnjeg ruskog premijera Viktora Černomidina. Nekako činilo mu se, da će Srbi uz Černomidinovo posredovanje  lakše prihvatiti kapitulaciju.

Potom

Neverovatno, ali unazad 20 godina Srbija ponavlja greške tako što ne ide u susret događajima, ignoriše predviđanja, pa zateže gde treba i gde ne treba do pucanja i onda naglo popušta više nego je od nje i traženo.

Kada je Kosovo u pitanju dovoljno je navesti da je posle odbijanja sporazuma iz Rambujea prihvaćena mnogo nepovoljnija varijanta, a da ne govorimo da je zemlja bila i bombardovana. Sličan primer je i sa Z-4, kada je Babić jurio Galbrajta da ga potpiše ali je već bilo kasno.

Kada je u pitanju EU prvo smo kao svim silama molili i tražili

 

Neću o vama jer ste vi zaista izgubljen slučaj. I Bog je digao ruke od Srbije, zašto bih ja čekao. Podržao sam Tadića u drugom krugu i veselio se kad je pobijedio. Ne zato što je Crnogorac, makar i poreklom, već što je, kako sam i napisao u tekstu podrške, manje zlo. Ili da ne zvuči tako grubo – manja šteta. Da li sam bio u pravu, ne samo ja već stotine hiljada

Magazin Njuzvik, izdanje iz novembra 1990. godine donosi predviđanje njihovih novinara o Evropi 2000. godine, sa posebnim akcentom na bivšu Jugoslaviju. Novinari ovog lista Pascal Privat, Michael Meyer, Scott Sullivan, Fred Coleman, Daniel Pedersen & Andrew Nagorski predvideli su raspad SFRJ i SSSR-a, ali ne i Čehoslovačke, predvideli su odvajanje Kosova, ali i to da će

У тексту написаном почетком фебруара о.г. за “Печат”, Добрица Ћосић се “одредио и према неким темељним одредницама нашег егзистенцијалног стања.”

Много питања, мало одговора, много критике мало самокритике, спаса нам нема али пропасти  ваљда нећемо , ваљда ће нам се оказати.

Имајући у виду специфичну тежину Добрице у српској нацији и нарочито његову улогу у збивањима у Србији барем последњих  30 година, и без обзира да ли се некоме свиђао или не, и тим пре,све оно што  он износи има своју тежину.То је свакако једна дијагноза свега онога зашто смо ту где јесмо, а нисмо тамо где смо могли да будемо, али може бити и прогноза када ћемо и да ли ћемо ако се не позабавимо дијагнозом  и терапијом.

Уосталом , и најновија дешавања имају итекако везе и своје корене у ономе што сами себи усађујемо или нам усађују  у главу ко зна од када а није добро што то раде и сада. Они који народ  убеђују и доводе у илузију да смо најбољи и безгрешни, бољи од свих и зато су нам сви други радили и раде о глави, а наши издајници националних интереса им се улизују.Ако се код народа створи таква илузија онда је лако манипулисати разочарењима.

Зато изнете оцене заслужују озбиљну анализу пре свега оних странака и оних политичара  које имају озбиљне а не калкулантске намере да покрену Србију из летаргије прошлости ка модерној држави и нацији.

Мени лично се учинило да следећи ставови прилично добро одсликавају нашу политичку  стварност, дакле:

“ Српски народ и после два века изгибије за државу још нема међународним правом дефинисану територију,  Албанци анектирају српску етничку територију, а„проевропска демократска коалиција”

 

Svi već odavno znamo da je sasvim besmisleno podsećati državne funkcionere ove isto tako besmislene i nesrećne zemlje na njihove nadležnosti, prava i obaveze, kao i na odgovornost.

Slušam danas u Kažiprstu da će se kod predsednika Republike održati sastanak sa premijerom i nekoliko ministara, a povodom najnovijih štrajkova u javnim preduzećima.

Imao bih razumevanje za takav jedan skup kada bi se on održavao u prostorijama Demokratske stranke, odnosno u kancelariji njenog predsednika, jer, on ima pravo, pa ako hoćete i obavezu, da razgovara

Poznati slovenački filozof Slavoj Žižek govorio je juče, 23. dana gradjanskog protesta u Njujorku - OCCUPY WALL STREET, okupljenim demonstrantima o iskušenjima aktuelnog bunta i neophodnosti promena. Na duhovit način je ilustrovao apsurd modernih vremena, upozoravajući pri tom na suštinu pokreta otpora: PROBLEM NIJE KORUPCIJA ILI POHLEPA. PROBLEM JE SISTEM KOJI VAS TERA DA ODUSTANETE!

Raspisalo izbore. Eto, kažu, kad im je vreme. I počinje ono što se naziva kampanjom. Razlikuje se od onog pre toga i posle izbora samo po tome što se tako zove. Ima još nekih detalja ali za ovih dvadeset godina i nekoliko meseci videli smo ih sve. Opozicija će prvenstveno dokazivati da su oni drugi gori, vlast takođe a zajedničko će im biti da niko nije na vlasti. Retki su primeri kada je vlast potpuno preuzimala odgovornost za stanje u zemlji i retko kada je opozicija najavljivala šta će da radi*. I u medijima , kažu bez veze sa izborima, će se pojavljivati priče kako država nije uradila ovo ili radi ono. I, interesantna je teorija zlih jezika, sve te priče, naročito negativne plasiraju ili zataškavaju pojedinci iz vlasti kako bi opanjkali konkurente iz stranke ili koalicije.

Sećam se svog krštenja, u malo poznijim godinama. Mislim da sam imao više od 25. Kako kaže ćale, samo sirotinja je nosila kolač i decu u crkvu na bajanje i krštenje. Viđenijim porodicama je pop dolazio na noge, gajbi. Sećam se i čuvenog dijaloga:
„Odrekni se satane!"
„Odričem se", povikasmo uglas kum Riki i ja.

A pop kao da nije čuo, pa nas još dva puta terao da ponovimo. I eto, odrekli smo se satane, pa nek ide život.

Stariji Beograđani se s radošću sećaju prvog samita nesvrstanih i našeg odricanja satane.