Kad se ovih dana kod nas u Novom Sadu sastavilo nekoliko lepih dana, i kad je sve počelo da liči na malo leta, odlučila sam da se malo pripremim za plažu, i da na'vatam farbu u zadnjoj avliji. Čisto da moje zmijsko tijelo  tamo na Štrandu ne bi zagledali bilo čiji radoznali pogledi, dok malo ne pocrnim, i dok  iz prvog plana ne nestanu one tačkice, mrljice, tufnice, pegice, zapaćene u ostatku godine. Obukla sam moj stari kupaći kostim, i odmah po prolasku ispred  velikog ogledala u predsoblju shvatila ko me trenutno najviše mrzi. Hmm... ili...!? Mora da se neka  tuđa žena  ufurala u moje ogledalo. Pisala sam ja već jednom o tim alienima koji ti se usele u ogledalo, no tema je bila dostojanstveno (čuj ovo!) starenje, ili tako nešto.

Za neke od nas veliki povratak se desio prošle nedelje; za neke će opet doći ovog vikenda; a za prave fanatike, u stvari nikada ne prolazi. Naravno, govorim o engleskoj fudbalskoj sezoni. Slažem se da je Svetsko prvenstvo bilo zanimljivo. Nekima je verovatno i donelo radost - mada za nas, navijače Engleske, ne baš. Ipak, ništa se ne može meriti sa podrškom svom, voljenom timu.

To je na neki način paradoks - sport koji, sa jedne strane ujedinjuje, je vrlo „plemenski"... ali ako ste navijač onda verovatno znate o čemu govorim.

"Konzul Šon Moran razmatra taktiku za novu sezonu. Dres Torquay United iz 1991. godine bi trebalo da ga inspiriše. "

Po tome što nisam mogao da se setim šta sam radio prethodnog trenutka, osvojio me utisak da se dešava nešto čudno. Okrenem se... Okrenem se, pažljivo, na sve strane. Sve sama praznina. Praznina bez oblika, bez zvuka, mirisa... Bez ičega. Dugo gledam oko sebe, ispitujem... Zaista praznina. Čak, ne mogu da kažem kako je sve nestalo, jer nisam siguran da je, prethodno, nešto postojalo.

Godinama me ubedjuju da je Srbija deo Evrope,  i da je clanstvo u istoj samo pitanje nekih sitnih formalnosti, poglavlja, da je Srbija daleko odmakla u tome, ali da zlotvori, briselski eurokrati  nikako to da shvate.
Elem,  rekoh sebi, ajde da uzivam u blagodetima novih tehlologija i EU standarda u Srbiji. Predjem na on line banking, fenomenalna stvar, ne moram vise da se guzvam po bankama, postama, da mi duvaju za vrat, gledaju uplatnice , a zuta linija kao da ne postoji., Sledece, razmisljao sam o on line rezervaciji karata i e-ticketing. Takodje fenomenalna stvar, odstampas kartu,

Uspela sam da iščašim nogu. U redu, moja trapavost je legendarna, ali toga puta prevazišla sam samu sebe! Krenula sam da iznesem najmlađeg sina do školskog kombija koji ga vozi u vrtić, u brzini nisam gledala kako silazim sa stepenika ispred kuće i...

Ali, bolje da počnem iz početka.

Maun je varošica na severozapadu Bocvane i naše trenutno prebivalište u vreme gorepomenutog događaja.

Za turiste, Maun je, najčešće „poslednja civilizacija pre odlaska u buš". Za ostatak Bocvane - grad na pesku.

To je pomalo paradoksalno, jer samo ime, Maun, na jeziku plemena Bajei znači „mesto na kome raste kratka trska". Naravno, trske odavno nema, osim u ponekoj ogradi, ali zato peska ima u izobilju. Nalazeći se na granici između delte Okavanga i Kalaharija, Maun je pun peska i palmi. Kad sam ga prvi put ugledala setila sam se „Panonskog mornara" - „Mog mora nema i ne znam šta da radim...". Zaista, Maunu samo fali more da bi bio predivno mesto za život.