" Nisam te zaboravio....

...ljubavi u čast..."

...Dođi, da zajedno molimo nas dvoje:
Ja ću sve da ljubim, oči, usne tvoje,
A ti strepi, dršći i sa mnom izgori...

...Šantić

"...jer lijepo je pripadati mislima toga pjesnika koje nam svijetle porukom - čovjeku koji pripada narodnosti srca domovina je ona zemlja nježnosti koju kartografija ne poznaje i koju je moguće naći jedino tamo gdje nas ljubav zatekne...".
(Enes ...

Verovatno se i vama dogodilo da krenete u svoju omiljenu knjižaru, u kojoj godinama razgledate i kupujete knjige, a kada tamo stignete sa čuđenjem konstatujete da vaše knjižare više nema.  Već desetak godina knjižare po Srbiji nestaju. U centru Beogradu prva je nestala Jugoslovenska knjiga iz Palate Albanija, a zatim su jedna po jedna nestajale Nolitve knjižare, knjižara Kultura, Rad i druge. Na mestima gde su nekada bile knjižare sada su parfimerije i butici modne i sprtske odeće i obuće. U neravnopravnoj borbi sa brendiranim parfemima, trenerkama i patikama knjiga je poražena.

Međutim, ne nestaju samo knjižare, već i velike izdavačke kuće i štamparije ( Prosveta, Nolit, Filip Višnjić, BIGZ ...).

Da li je reč samo o posledicama tranzicije ili su to znaci da je štampana knjiga, kakvu poznajemo više od pet vekova, u ozbiljnoj  krizi, ne samo u Srbiji, već i u svetu?  

Da li nas književnost vaspitava?

  Horacijevo shvatanje književnosti I umetnosti uopšte, poznatije nam je preko njegove krilatice dulce et utile (doslovno: slatko i korisno), jasno je ilustrovao šta kasna Antika misli o ulozi umetnosti. U jednom trenutku je postojalo sasvim uobičajeno mišljenje da književno delo treba i da nas zabavi, i da nas nečemu nauči. U modernom vremenu I u modernom shvatanju književnog dela takvih tumačenja nema, a oni koji najglasnije govore o (ne)postojanju svrhe umetnosti obično se zalažu za jednu od dve krajnosti: esteticizam, l'art pour l'art

...

Hej ti!

Da, baš ti!

Vrati se!

Zaboravila si

Svoj lik

u mojim mislima...

Svoje oči
U mojim zenicama...

Svoj dah
Na mojim usnama

Hej ti!

Zalutala si
U mojim snovima

(Nepoznat autor)

...

Loša igra

Loše je ovo veče

Dok sam tako stajao u kapetanovoj kancelariji, u zgradi garnizonskog vojničkog kluba, vojna pošta 6485, Črnomelj, Socijalistička Republika Slovenija, razmišljao sam prevashodno o tome da li će blatnjava voda koja mi se sliva sa šinjela na čizme i posredno na kapetanov tepih, iznedriti neku, za mene dodatnu nevolju, veću i od one u kojoj već jesam.

Stojeći u stavu mirno bacao sam kriomice pogled na dole.

Mislio sam da pokušam, nehajno, da se pomerim korak nazad. Tako bi blato padalo na parket. Tu bi bilo lakše za čišćenje, ali bi, opet,

“ jedino svetlo ,kojima ni svemoćni mrak nije mogao ništa ,

 njene oči ,

 u kojima se ogledao ,

mesec ,

do maločas obešen na svodu kao luster

sada ,  raspolućen ,kao ja

u njenim očima umesto zenica  ...

Током трагичних дана бомбардовања 1999. године Тања се јављала на Интернету, посредством имејлин листе „Косово“,  причајући о београдским догађајима из посебног, хуморног угла, на онај специфични, београдски начин који вас прво насмеје и ободри, а онда натера да се замислите над тим догађајем, па и над својим смехом. Више пута сам на различитим форумима, ФБ и Г+ постављао питање, до сада без правог одговора. Можда ви знате – ко је Тања?

                                                       Dugo sam odbacivao tu pomisao i govorio sebi: Vladimire, budi razuman. Još nisi sve pokušao. I nastavljao sam borbu. (Čekajući Godoa)

Za čuvenu predstavu avangardnog američkog dramaturga Boba Vilsona «Ajnštajn na plaži» (Einstein on the Beach), koju je napravio u saradnji sa poznatim kompozitorom Filipom Glasom, neki kritičar je jednom, drsko i duhovito, rekao da  «treba imati koncentraciju indijskog  fakira,  izdržljivost

За изборну тишину сам намеравала да објавим путопис о Давосу и Граубундену, наравно и не спомињући Вучића. Нешто отприлике овако:

До Клостерса смо стигли возом.

Када сам удахнула свеж и разређен планински ваздух и видела снегом покривене врхове како блистају