Iako ovih dana bas ne stizem do kompa, ne smem da preskocim cetvrtak. ;)

 

                           ZATOČNIK

Jednog jutra Un, koja je prva ustala, primeti čudnu užurbanost u Mag- Melu. Odmah se pope nazad da o tome obavesti Kjua i Friju koji su još uvek spavali. Njena ljubavnica samo okrenu na drugu stranu, a vilin-princ joj reče kako bi ih Haldir već obavestio da je zapretila bilo kakva opasnost. Zatim se i on okrenu od nje, zagrli Friju i čvrsto zaspa.
Čudna je bila ta stvar sa vilinskim snom. Mogli su mesecima ostati budni, ili imati tolilo lak san da bi ih iz njega trgla i mačka koja se prikrada, ali su mogli mirno spavati i usred najveće larme ako bi bili raspoloženi za to. Na žalost, Un još nije bila ovladala tim vilinskim moćima. Zato ode da potraži decu koja su to jutro samo na brzinu smazala doručak i otišla da jurcaju negde napolju. U bilo kakvoj neobičnoj situaciji najbolje je bilo znati gde se nalaze kako bi ih brže mogla okupiti.

... Istorija se ponavljala. Kao prokletstvo. Okupatorski list "Novo vreme", 13. avgust 1941. Prošlo je četiri meseca od invazije nacista na Srbiju. U glavnom glasilu porobljene Srbije publikovan je "APEL SRPSKOM NARODU". Dodvoravajući se nemačkom okupatoru "APEL SRPSKOM NARODU" potpisalo je preko četiri stotine intelektualaca: sveštenici Srpske pravoslavne crkve, akademici, univerzitetski profesori, književnici, umetnici, bivši ministri, diplomate, visoki oficiri, senatori, narodni poslanici, sudije, visoki državni činovnici, predsednici raznih komora, direktori velikih preduzeća, privrednici, industrijalci, trgovci, bankari, advokati, lekari, inženjeri, učitelji...

Stefan Basarić

Posvećeno Branivoju Milinoviću, osamnaestogodišnjem učeniku iz Beograda, prvoj žrtvi režima Slobodana Miloševića. Ubijen je 9. marta 1991. godine na raskršću ulica Maršala Tita i Kneza Miloša, tokom antirežimskih demonstracija.

                                                     * * *  

... Dan posle objave smrti Slobodana Miloševića, dnevni listovi su bili preplavljeni čituljama tugaljivog i ponositog sadržaja. Umrli vođa se veličao kao nacionalni junak, narodni heroj, veliki patriota, žrtva novog svetskog poretka... Ni pomena o njegovim zlodelima.

 Kada bi mene,  kojim slučajem,  zapalo da na televiziji uređujem kakav kviz,  poput milionera ili multimilionera, ne bi tu bilo mnogo oblasti. Ustvari bila bi samo jedna – književnost.  Voditelj pročita kakav stih ili pasus iz proznog dela, a takmičari neka odgovore kako se zove pesma, priča ili roman i ko je isti napisao. Ko pogodi, neka nosi milione. Ako bi, pak, režirao Velikog brata, Farmu, Dvor ili kakav drugi rijaliti-šou, ne bi tu bilo psovanja, pljuvanja, polivanja vodom, a ni muže krava, pa ni seksa, razgovaralo bi se samo o književnosti.  Pa, da probamo, onako kobojagi, eksperimenta radi:

Evo, kako kaze Anonimni_autor, bas prigodnog dela za danasnji praznik. U prevodu, poslednji deo ove glave.

Pred jutro naiđe oluja koja samo što nije rasturila Gvildinu krovinjaru. Grom rascepa jedno od dva drveta na malom ostrvu, na svu sreću ono koje je bilo malo dalje od kuće. Tu Angarada dobi histeričan napad straha. Tvrdila je kako je moćna veštica kao Gvilda mogla u sebi da baci prokletstvo na njih dve, još dok su se tukle sa njom, i da će im sada nebo zaista pasti na glavu.

Frija se, na te reči, zaceni od smeha, što donekle smiri njenu novu prijateljicu. Ipak joj je dopiralo do pameti kako se jedna vila bolje razume u magiju od nje. Naravno, nije izbegla da je tamnokosa vidarica ne zadirkuje oko toga čitavog narednog dana. Frija joj je govorila da nije ništa bolja od divljih Iraca. Zatim je po veštičinoj kući tražila neotrovnu boju da joj ofarba kožu u plavo. Tako je Angarada upoznala i onu lošiju stranu Frijinog karaktera.

http://www.scribd.com/doc/72833282/Radovan-Nastic-I-NAPRAVIM-SE-DA-JE-SVE-U-REDU

 uz meni strašno drag film, vraća u detinjstvo.

 

uživajte.

Ipak sam sinoć otišao na promociju knjige Dobrice Ćosića „Bosanski rat" u beogradskom Domu omladine. Drage osobe dobronamerno su me upozorile da ne vičem, da ne protestujem, da ne činim gluposti. Poslušao sam ih. Samo sam jednom glasno uzviknuo „UA!" nakon neonacističkih nebuloza iz mržnjom otrovanih usta Dragoslava Bokana, nekadašnjeg vođe paravojske zvane „Beli orlovi".

Najneprijatnije iznenađenje večeri bili su naci govori dva mlada književnika, Vladimira Kecmanovića i Marka Krstića. Šta je ove dve talentovane i obrazovane osobe primoralo da budu takvi? Dok sam ih slušao, na ivici da dreknem i njima „UA", pitao sam se iz kog su oni veka došli?!

uvod

Ustane, otrese prašinu, proveri može li da hoda, maramicom pokupi krv sa kolena, pretrese džepove, pogleda levo i desno, pogleda gore, i opsuje, pogleda pravo. U sebe. Sam.
(Uvek kada mu je bilo potrebno da nije, saznavao bi koliko, kako i zašto jeste) : sam...

razrada

Dodiri u neobaveznom.. Preleti, sa ostrva, osmesima, i sličnim iluzijama.
Ali tada. Kada bi dobro došlo.. Ruka, trenutak2, da izjednači horizont sa pogledom. Pokret1? Ne. Nema. Pokoja reč:

-Diži se.
-Budi pametan.
-Budi ponosan. I pazi kako se ponašaš! (?)