‎22. septembar je "Evropski dan bez automobila". Toga dana ljudi u mnogim gradovima svoj automobil ostavljaju kod kuće i na posao odlaze gradskim prevozom, biciklom, ili pešice. Održavaju se različite manifestacije, masovne vožnje biciklama, deli se propagandni materijal... Prevashodni cilj održavanja ovih akcija jeste da se, makar i na simboličan način, ukaže na štetnost emislije izduvnih gasova i potrebu promene svakodnevne životne prakse. Ovaj dan se obeležava i u Srbiji. 

gost autor: Viktor Vilotijević

Ovo što ćete sada pročitati jeste uznemirujuća priča o sedamnaestogodišnjem dečaku, koga nekada i nisam tako dobro poznavao, naročito tog 25.jula 2005. godine kada sam bio u mogućnosti da mu pomognem. Bio je veseo, detinjast, katkad ozbiljan, poletan, uspešan za svoje godine i druželjubiv. Takođe, bio je prokleta pederčina. Mali, naivni peder, željan novih iskustava, i dalje pubertetlija. Nisam umeo da mu objasnim da to što veruje tek tako nekom neznancu može jednom da ga košta i života, jer dečak je uživao u tome da flertuje sa nepoznatima i da se ljubi sa strancima. Priznao mi je kasnije da mu nije uvek bilo lepo i da ga nije uvek činilo srećnim, ali ga je na jedan specifičan način uzbuđivalo. To su te godine, valjda. U skorašnjem razgovoru, po ne znam koji put sam ga pitao: „Zar te nije bilo strah da ideš kod drugih ljudi ili da dovodiš te iste ljude kod sebe kući?". Rekao je da nije razmišljao o tome da mu mogu nauditi. Ja sam, poznajući ga danas nešto bolje, verovao u tu njegovu nestašnu ali i nevinu prirodu. Bio je glupi klinac, pederčić, u potrazi za sebi sličnima, kao neka životinja u potrazi za odbeglim čoporom. Tog 25.jula 2005. naučio je dosta toga. O životu, o sebi, o zemlji u kojoj je živeo i o tome koliko nije umeo da ceni ono što je imao... Ovde ću se zaustaviti i prekinuti da ga procenjujem, opisujem i prepričavam ono što će vam njegove reči same najbolje kasti. Pustiću ga da se vrati u vreme kada je imao 17, kada je išao u školu i kada je umesto kod svoje drugarice, jednog popodneva otišao da se nađe sa strancem, sa kojim se dopisivao dva meseca...

Čekala sam, danima, da neko potvrdi da je ovaj snimak u stvari neka montaža. Nije mi, prosto dolazilo do mozga, da neko TO radi iz – zabave?

 

 

Na žalost, moja očekivanja su se pokazala kao neopravdana, jer policija proverava navode o mogućem zlostavljanju, a snimak

In case you did not see it in evidence all around you we are in the POST-CRISIS.

The Serbian prime minister told AmCham this last week, so it MUST be true. Maybe the post-crisis period started on that morning and I was just too sleepy to notice.

Up until recently, we had only been in the POST-TRANSITION. We would use the word post-transition because it would indicate that there is still a little clutter lying around in the corners from the transition period. In fact, until it is all clear up, we might say that we are actually still in the transition but we have been so many years in transit that post-transition feels better. Maybe this is the pre-post-transition. Likewise the crisis. Pre-post-pre-crisis.

Ovo je još jedan blog o eUpravi i upotrebi lične karte sa čipom u kontekstu infrastrukture "elektronskog identiteta" . Radi se o predlogu eUpravi za uvođenje nove usluge posredovanja u identifikaciji, između organizacija koje nude robu i usluge preko Interneta (nazovimo ih eTrgovci) i njihovih korisnika - fizičkih lica, tj. građana - nazovimo ih mušterije.

U početku sam hteo da napravim kraći post sa ovim predlogom na forumu eUprave, ali sam rešio da ipak napišem blog, pošto mislim da je tema interesantna i "široj javnosti", kao i da se problem koji se rešava, a i samo rešenje, može opisati na popularan način - a da se, kao dodatna korist, osim edukacije, možda dođe do ideja dodatnih načina upotrebe cele stvari, iz raznih tački gledišta čitalaca i komentatora. U tom smislu bih vas pozvao da pročitate ovaj blog i priložite svoje mišljenje o temi.

 

U susednoj Bosni i Hercegovini tamošnja RRA zvana Regulatorna agencija za komunikacije nekoliko dana pre početka emitovanja tamošnjeg glupirity šou programa „FARMA" uputila je pismo upozorenja o prekidu prenosa TV „PINK BH". Ovo pismo je poslato zbog pritužbi gradjana tokom prethodne sezone emitovanja „FARME",

 

Gost autor: Srđan Lukić

U četvrtak 16. septembra  pred Višim sudom u Beogradu održano je prvo ročište u procesu rehabilitacije četničkog generala Draže Mihailovića. Podnosioci zahteva su u obrazloženju istakli da je general bio unapred osuđen i da je suđenje bilo samo forma, da Draža nije imao kontakt sa svojim advokatom pre suđenja, da nije imao uvid u spise i da je suđenje bilo održano samo u jednom stepenu, bez prava osuđenog na žalbu i zbog toga traže da se presuda poništi.

Kome god je svejedno što je Srbija ostala bez Kosova taj nema srca, ali ko god misli da će ga vratiti nema pameti. Pošto je izgubljeno ono što se nije znalo sačuvati , krajnje je vreme da se sačuva ono što još nije izgubljeno. To je moguće samo u neposrednim pregovorima Beograda i Prištine i dobro je što se oni najavljuju, a još bolje što iza njih stoji EU i UN i još bolje što je Srbija  napustila politiku konfrontacije sa EU i nastupila sa onom zajedničkom rezolucijom. O štetnosti inaćenja sa Evropom pisao sam još u januaru 2008., a o EULEX- u oktobru iste godine. .).

Konačno se shvatilo da  kosovsko pitanje mora da se rešava kao srpsko-albansko i evropsko,a ne rusko-američko. Prema tome treba biti optimista  pa i u problemu videti priliku, a ne samo probleme u svakoj prilici.

Bez obzira šta ko mislio, sviđalo mu se ili ne, ali odluka predsednika Tadića da nađe zajednički stav sa EU je hrabra, mudra i pametna a bilo bi još pametnije da je to bilo ranije.

Dobro je što se shvatilo da bi  najveći gubitak, veći čak i od gubitka Kosova, bio ako Srbija u borbi protiv nezavisnosti Kosova , žrtvuje sopstvenu nezavisnost, svoj evrposki put i svoju poziciju u regionu.

Obrazlozenje presude ratnom zločincu i kolaboracionisti Dragoljubu Mihailoviću

Vojno veće Vrhovnog suda - sastavljeno od pukovnika Mihaila Đorđevića, kao predsedavajućeg, i sudija potpukovnika Milije Lakovića i Mihaila Jankovića i sekretara poručnika Todora Popadića, osudilo je Dražu Mihailovića na kaznu smrti streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava i konfiskaciju celokupne imovine. U dispozitivu presude se kaže:

Izričući ovakvu presudu sud je smatrao da je bio veran tumač narodnih osećanja, pravde i pravičnosti,

 

Dragi Tomislave Nikoliću,

Ja, Krkar, bloger ovdašnji

- Rešen da, uprkos urođenom oprezu, verujem da ti se neće ponoviti ideje, izjave i insinuacije iz dvadesetogodišnjeg perioda turbosrbovanja, zarđalokašikovanja, antievropejstva, netrpeljivosti prema drugim nacijama, verama, idejama i mišljenjima;

- Uveren da je tvoj raskid sa tvojim tvorcem, duhovnim i (hm...) intelektualnim ocem, optuženim ratnim