Mislim, znam da nije najpopularnije, al' ko velim - ako ne može danas, a kad može?

Dakle, svima rođenim u FNRJ i SFRJ srećan Dan republike.

Pevajte,  pišite, kačite slike i razglednice.

                ( I još jedna lepa vest!!! / LINK / )

************************************************

                - Tuk, tuk, tuk...

               Stiže mi poruka na mobilni. Konstatujem činjenicu krajičkom svesti u raskoraku između vađenja afričke varijante biskupskog kolača u narodu poznatijeg kao komisbrot iz rerne, dopola gotovog sosa za špagete a la bolognese, pune sudopere i luka koji poprima onu finu zlaćanu boju ( učeni šefovi kuhinja sa iks Mišlenovih zvezdica bi rekli karamelizuje se ) obećavajući ukusnu varijantu sarmica od zelja na brži način ( princip: red zelja, red fila, pa dok ima... ). Na kućnom meniju je, naravno, vreme za zeleno: čorbice od koprive, blitve i zelja, pite koprivnjače i zeljanice, salate od maslačka i sremuša, spanać...

Počinjući ovaj tekst četvrti put utvrdio sam da je (bar kad su moje literarne moći u pitanju) nešto patetike neizbežan sastojak.  Olakšavajuće je okolnost da vas neću daviti. 

Dugo me nije bilo pa malo da vas davim nekim običnim temama. Kao što ste možda uspeli da izbegnete da saznate od pre 20 dana sam vatreni biciklista. Onaj zagriženi... I nije mi prvi put. Negde 1985. sam prestao da okrećem pedale, pa sam imao neuspešan pokušaj 2000. gde me malečko sedlo ubilo direkt u prostatu level istanjio mi se glas, pa evo sad, 2015.

Črnomelj je, za one koji to još uvek ne znaju, blizu Novog Mesta koje je nekad bilo poznato po fabrici kupaćih kostima «Polzela». S druge strane, blizu je tadašnjoj administrativnoj, a današnjoj državnoj granici s Hrvatskom sa kojom ga pored druma povezuje i železnica koja je za ondašnje prilike bila neuobičajeno prijatna, čista i prozračna.

Ovaj blog ce biti napisan potpuno opusteno, kao da sedimo negde na caju ili kafi i neobavezno caskamo. Podaci koje cu izneti dolaze iz bas takvih izvora, beogradskih prica o cuvenju.

Kao da smo na  livadi prepunoj raznog cveca a ja nasumicno odaberem neki i ukazem vam na njega.

Zelim da zapocnem blog u slavu cuvenih prevodilaca, vi ste slobodni da navedete imena koja nisam napisala, cak dobrodosli i hvala unapred.

Eugen Verber mi prvi pada na pamet. Sem prevodjenja bavio se i glumom, a prevodio je sa hebrejskog, aramejskog, nemackog, madjarskog. Mozda

Na 54. Sajmu knjiga u Beogradu predstavio sam svoju novu knjigu „Moja tetka Coco Chanel". Moram priznati da me je Isidora Bjelica izuzetno iznervirala svojom knjigom „Moj deda Luj Viton". Ta žena je uvek jedan korak ispred mene, ali neće ni ona dugo! Pred vama je odlomak iz moje knjige i kao što ćete primetiti hiljadu puta je bolja neko Isidorina. Uživajte.

Odlomak:

Moje traume iz detinjstva počele su onog trenutka kada sam od oca saznao da mi je Gabrielle Chanel tetka i da je nikada neću upoznati, jer je umrla sedam godina pre mog rođenja. Najviše me je zabolelo to što moj otac i teta Coco nisu bili u najboljim odnosima tako da ni od nasledstva nije bilo ništa. Jedino što mi je ostalo od tete Coco jeste istančani ukus za modu i umetnost, ali na moju veliku žalost taj talenat niko nije umeo da prepozna.

Kada sam ušao u pubertet i kao svaki normalni tinejdžer igrao se maminim cipelama, haljinama i šminkom, u potkrovlju naše kuće našao sam veliku kutiju sa natpisom Chanel skrivenu u starom drvenom ormanu. Otvorio sam je i u njoj je bila mala crna haljina. Suze su mi navrle na oči i glasno sam rekao „Hvala teta Coco što si postojala". Odmah sam skinuo maminu haljinu u kojoj sam se igrao, izvadio malu crnu haljinu iz kutije i obukao je. Kao da je bila pravljena za mene. Samo su mi još falile odgovarajuće crne cipelice, eventualno damske rukavice i šešir. U nadi da ću ih naći počeo sam da preturam po starom ormanu i potkrovlju. Nisam ni bio svestan koliku sam buku pravio niti da se moj otac popeo da vidi ko je pravi. Kada sam ga primetio ukočio sam se od straha, dok me je on gledao i plakao.

Preturam ja po nekim starim knjigama i naletim na svesku, već prilično raspalu. Kad ono moj Leksikon iz 1979. godine. Kakav je to bio blast from the past. Prvo sam se smejao odgovorima na dečija pitanja, a onda me uhvatila neka tuga. Ne toliko zbog vremena koje je proletelo nego zbog tih ljudi iz Leksikona. Dosta njih više nije među živima, dok su ostali negde po belom svetu. Od impresivne brojke upisanih, nas petoro je živo i zdravo u Beogradu.

  Sastav na temu laganu, što bi rekao gos'n Sveta Čerevićan, elem, ima nekoliko mjeseci kako sam slušao Bajkina, frontmena relativno afirmisanog i uspješnog kikindskog sastava DrvoTruo, kao gosta emisije na tamošnjoj lokalnoj radijskoj stanici koji je govorio o tome kako je zajedno sa određenim brojem sugrađana, mahom

Ovo će da zadre u neku stvarno davnu prošlost - al' odnekud moram da počnem.

Godina 1979. Subota. Bojažljivo ulazim u Beograđanku i portiru, koji je očigledno već navikao na takve subotnje susrete, još bojažljivije kažem da bih do „Prekobrojnog časa". Traži mi GSB propusnicu (tada jedini dokument sa slikom koji smo mi, maloletnici, imali), onda nešto važno priča u slušalicu i na kraju me šalje da se pridružim grupi sličnih klinaca koji čekaju pred liftovima.

I tako je počelo moje druženje sa radio talasima...

Po čemu još pamtim tu davnu subotu? Po prvim susretom sa „pravom" miksetom. Mislim, diskoteke su već uveliko šljakale po gradu, kako zvanične, tako i neke poludivlje, po raznim MZ, a u ovim drugim obično su muziku puštali naši drugari, ponosni vlasnici četverokanalnih mikseta... WOW!