Valkira je snazno stiskala falus u svojim rukama. Znala je da ce Odinu svaki njen stisak izazvati bol i gnev. -Ti veliki i snazni Boze, sto krojis sudbinu neba i zemlje, sto nas tvoje ponizne sluskinje drzis u svojoj vlasti, znaj da moje je srce jace. Izdrzace tvoju kaznu, spavace dubokim snom, jer zna da nece doci dan budjenja dok ne naidje Zasluzni da ga probudi.- Stajala je Valikira uspravno, i nikad odlucnija u svojo nameri da kaze „Ne“. Znala je da mora zarad svoga mira. Muke kazne ce proci, ali ce ona dostojanstveno podneti sve. Nije zelela vise da pristaje na ponizno uzimanje

Što se branilaca prestonice tiče, oni su desetkovani i iznureni bili u veoma teškoj situaciji, ali im moral nije ni malo opao. Da li je to bio uobičajeni inat toliko karakterističan za Balkan, ili je ideja o svetu bez trešenja bila toliko zavodljiva, tek niko od njih nije uopšte pomišljao na predaju. Očaj im se pretvarao u bes i krvoločnost.

The Book is not available yet. It is the subject of conjecture and wild surmise. The Book began eight years ago. The words are written. The pages, however, are as yet unassembled, unordered, and unbound. What is the Book? Who has the Book?

And will it cure my bunions?

gotova mi sezona. prvi deo je bio neverovatno uspešan, ugostili smo čak i katoličkog mendelu ili kenedija, papu njofru, čoveka kojega će mafija sasvim sigurno slomiti ili likvidirati. svašta smo nešto radili. imali smo i sumanuti raketni rat, kao i nasilne sukobe oko vere, danas u xxi stoleću.

svedočili smo određenom otvaranju srba za drugačije moderne sadržaje, te otvaranju hrvata, i jedni i drugi s težnjom da prevaziđu vlastiti etnofiletizam.

For the next several days, I will be ensconced behind the Great Firewall of China and untouchable by Facebook, Google, YouTube, and 2,700 other websites which the People's Censor has deemed to be unbrowseable.

Iran, Vietnam, and North Korea are also on the list of blockers, but I think it is just me-too-ism.

Danas sam sa drugarima razgovarao o tome koliko je potrebno love mesecno da bi covek omogucio sebi luksuzan zivot ali bez nekih dodatnih perverzija (Pikasove slike i sl.)

Ko želi da Novu 2016. dočeka sa mnom, neka klikne na donji link u 23h.

Ko ne želi, ništa. Srećna Nova godina svima! 

Ko više voli da čita: LINK 

Nesreća se desila na auto-putu. On je vozio prebrzo. Video je da neće ukočiti na vreme pa je dodao gas. Potrajalo je kraće. Bio je sam.

U sobi je vrućina. Ona se prevrće. Udara rukama po jastuku. Nije to nesanica. Nije ni krivica. Izgrešila je proračun. Više nema nazad. Korporacija će reći svoje ujutro. Deca spavaju, ne čuju se.

Ljudi njihovih godina ne rade stvari koje oni rade. Oni bi trebalo da imaju decu a imaju mačke. Oni bi trebalo da beže na produžen vikend a beže od stvarnosti. Oni bi trebalo da se prepuste jedno drugom, ne da se guše. Oni očekuju potvrde okruženja. Ne vide da se to neće desiti.

Tog jutra koje se uglavnom nije moglo razlikovati od prethodnog, ili nekog trećeg proizvoljno odabranog jutra druge polovine ovoga života, što kaplje iz mene kao iz pokvarene česme iznajmljenog stana, dva gospodina u zimskim kaputima su se pojavila na mojim vratima. Mogao sam između njih u radnoj sobi, osvetljenoj samo dnevnim svetlom prigušenim kišnim oblacima, da vidim Anu, koja je držala na poslužavniku moj doručak. Krupne suze slivale su se niz njene okruglaste obraze i padale u dekolte. Mali crni hrapavi krst sakrio se između njenih velikih belih mekanih grudi, orošenih suzama. Odmah sam znao šta je u pitanju; i pre nego što je jedan od njih hteo da izda nemo naređenje trzajem glave, uzeo sam najosnovnije stvari i krenuo sa njima.

- Mogu li da ponesem jednu knjigu? – pitao sam.

- Ti slobodno ponesi i kofer knjiga ako hoćeš, ali mi ćemo ti vezati ruke - učinilo mi se podrugljivo je odgovorio manji gospodin koji se upinjao da izgleda važnije od onog drugog.

- Moliću se za vas –  procedila je tiho Ana, a ja sam joj prošao toliko blizu da sam mogao osetiti miris kuhinje u njenoj prirodno riđoj kosi i mogao sam u trenutku, da je vreme stalo, izbrojati sve pegice na njenom porcelanskom poprsju.

Zove me jutros srednje dete iz Beograda i žali mi se da mu u stanu pada kiša...
Mislim, nije stvarno kiša, nego poplava od komšije sa osmog.

Posle nekoliko razgovora (Za one koji me ne prate na FB, skoro je čeitiri godine da sam se geografski izmestila - nisam više u Beogradu nego u Surduku), saznajem celu priču koja otprilike glasi:

Stan na osmom, na njihovoj vertikali, dobio je novog vlasnika. Koji je, kao što red nalaže, odlučio da isti renovira. A da bi iskoristio vreme dok mu stan nije useljiv - otišao čovek u Grčku.

U međuvremenu, majstori radili, pa u okviru tih radova poskidali i radijatore ali, naravno, nisu zatvorili cevi.