Читам онај Алселонов текст о димензијама са све коментарима више пута (repetitio mater studiorum est)... ЛИНК

Псст, нека остане међу нама да већи део онога о чему Алс и коментатори пишу нисам уопште разумео. Зато и понављам читање тог поста иако је већ закључан као и сваки ђак остављен за поправни испит у августовском испитном року.

Reči koje će De Gol zapisati o Čerčilu i njihovom prvom susretu u svojim ratnim memoarima će biti čuvene iz više razloga. Te reči neće samo oličavati međusobno poštovanje dvojice državnika, već će dati definiciju onoga što treba da bude državnik od formata, kao i specifikovati složen odnos koji će državnici od formata međusobno imati. Opisujući Čerčila, De Gol će zapravo opisati samoga sebe, budući da su obojica u svojoj ličnosti imali retku kombinaciju karaktera državnika sastavljenog od širokog obrazovanja, dalekovide strateške vizije i operativne taktičke sposobnosti da tu viziju sprovedu u delo. Reči koje će De Gol zapisati o prvom utisku nakon susreta sa Čerčilom će biti svojevrsna definicija onoga što državnik treba da bude, kao i defnicija načina na koji on treba da posluži svojoj zemlji, štiteći interese svoje zemlje ne samo pred neprijateljima, već i pred saveznicima:

Naše političke stranke nemaju ideologiju. Osim osvajanja vlasti i ostajanja na vlasti, sve ostalo je promenljivo i zavisno od prvog dela rečenice. Ovo nije samo fenomen kod nas, već i u celom današnjem svetu, uključujući i uređeni svet. Od Kine do Amerike.

Izgleda da niko ni u šta ne veruje, osim u osvajanje vlasti.

Doktor Alexis Carrel je bio nestrpljiv jer je imao nešto važno da saopšti svom prijatelju Glenn Clark-u. Poslao mu je poruku da želi da ga vidi čim prije.

- O čemu se radi Alexis, čemu tolika žurba II Svetski rat još nije počeo a i godinama smo daleko od hladnog rata, bez većeg interesovanja i blagim glasom pita Glenn.

- Predstoji strašna svetska kriza prijatelju i najverovatnije opšta propas, nestrpljivo će Alexis i brzo dodaje, budućnost čovečanstva je ugrožena i može biti spašena samo ako grupa ljudi koja veruje da je izvor njihovog postojanja u Bogu i da to predstavlja mali deo veće celine - opšteg blasgostanja i dobra, svesna snage Kosmosa i Tvorca tako da im je lako da vide stvari jasno i deluju u mnogim poljima bez ograničenja. Ovakvi ljudi, ako ih je moguće naći, ili ako oni nađu jedni druge, mogu da razmenjuju svoja znaja i misli i time osmisle način kako da speče opštu propast.

Čitam vesti od jutros, pa naiđoh na sledeću izjavu Vuka Draškovića o Političkoj Akademiji SPO:

"Ako prihvati da bude predavač, Vučić bi mogao da govori nešto slično onome što je nedavno napisao u “Danasu” - da je i on davao doprinos po Srbiju pogubnoj politici sukoba sa Evropom, sa NATO, sa SAD, sa našim susedima, da je razumeo da nam takva politika donosi samo nesreću i poraze, i da se, zbog toga, danas tako odlučno zalaže za članstvo Srbije u EU, za pomirenje sa svima u našem okruženju.

U celoj ovoj fami oko nove srpske političke mislenice, Jelene Karleuše (ne, nije blog o njoj ili bar ne samo o njoj) iskristalisalo mi se nešto pitanja i nešto malo zaključaka.

Прича је преузета из књиге "Народне приче руских Цигана". Превод са руског је мој.

Sveti Georgije palestinski i Cigani

Ovu legendu Cigani po raznome pripovedaju. Evo jedne od pripovesti.

Približno pre oko 2000 godina je to bilo. Narod na zemlji je tada živeo u nesuglasju. Nikako ljudi zemlju da podele. I eto, sazove Gospod Bog sve svete, i odluče oni da ustroje sabor pa da reše - kome šta dati. Posla Bog Svetog Georgija da on sazove sve ljude što žive na zemlji. Obiđe Sveti Georgije sve države: kod Engleza bio, kod Francuza bio... Pozva sve nacije na sabor. Jaše Sveti Georgije obratno. Iznenada, on vidi: sedi u brvnari Ciganin.

Vreme sredine osamdesetih godina 18. veka, koje je neposredno prethodilo Francuskoj revoluciji i u kome je čitavo društvo lagano tinjalo pod krhkim režimom Luja XVI, obeležava lično Bonapartino političko lutanje među različitim političkim idejama i ideologijama - od korzikanskog nacionalizma u ranoj fazi do, kasnije kada Revolucija već bukne, jakobinizma. Ono što će biti zajedničko svim idejama prema kojima je mladi Napoleon gajio simpatije je da su bile revolucionarne i da nisu bile konzervativne u tadašnjem značenju tog izraza, pod kojim se podrazumevala sklonost ka rojalističkim snagama reakcije koje su bile izazvane i uzdrmane Francuskom revolucijom.
Početna Bonapartina stajna tačka je bila eksplicitno na strani snaga akcije i Revolucije nasuprot snagama reakcije i Restauracije, što biva potpuno vidljivo kada u julu 1793. godine publikuje jedan pro-republikanski pamflet koji ga dovodi u samo središte jakobinskog pokreta, da bi uskoro postao i jednim od artiljerijskih komandanata republikanske vojske. Ovo mu daje priliku da pokaže svu raskošnost svog vojničkog talenta prilikom opsade Tulona u jesen 1793. godine, gde su republikanske snage držale opkoljen pobunjen rojalistički grad koji je imao podršku britanske mornarice, pri čemu Bonaparta precizno matematički odabira i osvaja brdo sa kojeg svojom aritiljerijom tera Britance u povlačenje, a rojaliste na predaju, odnoseći svoju prvu značajnu vojnu pobedu, bivajući i sam u ovoj bici ranjen.