Vreme je praznika i darivanja. I hvala bogu, još uvek, knjige su čest poklon. Moglo bi i češće ali kakva nam je država, dobro je i ovako. I naravno, bar meni nije sve jedno gde ih kupujem.

Radmilo Mulić oduvek je bio neka vrsta revolucionara. Bio je upravnik Doma omladine gde su se održavale prve džez pa potom i rok svirke. To se tada naravno zvala igranka. Danas je tu Spomen galerija Rajka Mamuzića, na uglu Vase Stajića i Mike Antića. Kada smo snimali seriju o istoriji rok end rola u Vojvodini, nekolicina rokerskih prvoboraca su ga posebno sa zahvalnošću spominjali.

No,

"Sto mu blogova, ko je sad ser Graham Townsend?" - s pravom ćete se upitati i vjerujte mi na riječ da nisam ni ja znao do prije neki dan, dok nisam, prekopavajući svoju arhivu, kao i Nešica u Odžacima i Derviš u Melburnu, u potrazi za zapisima u vezi sa Cvrkutom bijesnila, naišao na to ime koje istina jesam nekad znao ali sam ga potpuno zaboravio jer, kao i sa Cvrkutom, prođe od tad' 19 bajrama. Babo Atif se ne vrati k nama. Naziv bloga predstavlja naslov mog maturskog rada s kojim sam završio gimnaziju "Rada Vranješević" (danas "Ivo Andrić") u Prnjavoru a koji sam radio kod mentorke, simpatičnog li kurioziteta, Željke Cvijanović, tada profesorice a sada aktuelne premijerke Republike Srpske. Budući da nisam do sada ustupao prostor na ovim stranicama nijednom političaru, niti i dalje imam namjeru, pravim ovom prilikom mali izuzetak ali nikako ne želim da govorim o njenom političkom angažmanu već samo da usput kažem par riječi o tome kakva je Željka bila profesorica, a i nastavnica, jer nam je počela predavati engleski jezik u osnovnoj školi "Branko Ćopić" (danas po svom redizajniranom oblikovanju jedna od najljepših osnovnih škola u regiji) kao prva nastavnica engleskog jezika u Prnjavoru, prema mojim saznanjima, u istoriji (do tada u Maloj Evropi u školama se izučavao isključivo njemački a ponegdje i ruski jezik).

Ја бих да подсетим на један текст од пре 25 година...

Ne volim da ostavljam stvari nedovršene, nezaokružene...

Juče u podne otvorih samostalnu (tako se to kaže) izložbu slika pod nazivom, piše i na plakatu koji je Igor preko noći pripremio i odštampao, Urbani pejsaž. Gde? U maloj galeriji koja se nalazi u upravnoj zgradi JP Ada Ciganlija. Izložba je rezultat odlične saradnje između Galerije 73 sa Banovog Brda, JP Ada Ciganlija i moje želje da izađem u susret direktorki Galerije 73, mojoj dragoj mladoj koleginici Brankici Tintor Andrić. Cela stvar je bila odrađena za dva dana! U principu volim da delam pod pristiskom, dobro se snalazim u ubrzanim akcijama, vrlo često mi baš odgovara cajtnot.

Brankica me upravo obavestila da je na netu postavljeno:

O Debati na temu državni ili privatni fakultet, deo I

Izbor fakulteta treba da zavisi od kvaliteta, a ne od toga da li je u vlasništvu države ili privatnika – zaključili su predstavnici fakulteta u Debati B92. Mogli su da zaključe i da su svi brontosaurusi tanki na jednom kraju, mnogo, mnogo deblji na sredini, i opet tanki na drugom kraju.

gost autor: ludipingvin

Vizuelni doživljaj počinje gotovo dokumentarno realističnim prikazom scene iz muzičkog studija. U ovoj sceni jedan od umetnika (Rizma) donosi flašu gaziranog napitka svom kolegi (Slovu) i ovaj drugi nakon ispijanja gutljaja napitka konstatuje da je flaša mućkana. Tu dolazi do kratkog i naizgled beznačajnog sukoba između dvojice prijatelja i saradnika.

Od skora se priča oko ECDL verifakcije pojačala, a poznato je da se ja derem k`o oparen magarac na ECDL. Da obnovimo gradivo ECDL znači European Computer Driving Licence. Auh.

Ne samo zbog poetičnog imena analogija sa vozačkom dozvolom jeste prisutna, em se obuka i verifikacija plaća kroz vanistitucionalne škole i testne centre, pa korisnici plaćaju iz svog džepa em ima tačno verifikovana količina udžbenika i materijala kojima oni spremaju ispite,  em verifikacija to jest ta kompjuterska vozačka dozvola preti da postane uslov za zapošljavanje. Na primer ovde

u srbiji se trenutno sprovodi takmičenje u kreativnosti finansiranja spašavanja života lečenjem. iako ustav ima nekih odredbi o pravu na lečenje, pa čak i posebnom nivou zaštite dece, sistem, tj rfzo, to ne prepoznaje kao nešto što bi trebalo da postoji u realnosti pa su ljudi primorani, ako im je stalo do svojih bolesnih, da organizuju: koncerte, sms akcije, nagradne igre i aukcije... povremeno se neko od političara priključi ovoj nametnutoj humanosti ali samo radi slikanja a rfzo i dalje stoji kao simbol neuređenosti, zapuštenosti, i u suštini sveopšteg posrnuća društva. budimo kreativni, smišljajmo načine kako da finansiramo lečenja.