Žarka Obradovića, sada već bivšeg ministra prosvete, ponajviše ću pamtiti prema jednoj od njegovih poslednjih izjava, koja je otprilike glasila: "Naše školstvo je na nivou EU standarda." Podsetio me na mog omiljenog ministra svih vremena, Tomicu Milosavljevića, koji je stalno tvrdio isto za naše zdravstvo. A kad ga čovek pita odakle mu ta ideja, on kaže: zakoni i propisi su evropski, statistički podaci prate evropski prosek… i sve tako nekako razne papire nabraja. Kad mu skrenete pažnju da je to tako na papiru, ali da to veze sa onim što se u praksi dešava nema, on kaže: "Pre mene nije postojalo ni na papiru!" (Baš tako, s uzvičnikom kaže.)

E, tako i ovaj, sada već bivši ministar prosvete. Za sobom ostavlja prosvetu koja je na papirima na nivou EU standarda, a u praksi se apsolutno svi elementi tog sistema za glavu hvataju i kose čupaju, i deca i roditelji i nastavnici.

Blago zemlji koja ima političare koji imaju znanja, veštine, mudrosti i hrabrosti da u teška vremena donose teške odluke i iza njih stoje. Koji se ne ravnaju prema rejtinzima i naslovima nego prema uverenjima i principima.

Itakodalje, sve je jasno. Kome je jasno. Drugima verovatno nikada neće biti.

Mojoj generaciji naše more bilo je od Ankarana do Ade Bojane. Normalnima je sve to bilo podjednako blisko i podjednako naše, bez ikakvih nacionalnih ili političkih razlika.

Naravno, bilo je onih koji nisu voleli Portorož, Piran, Izolu i sva 3 preostala mesta na slovenačkoj obali, neki što im je bilo teže da se sporazumeju nego na ostatku obale, drugi zato što to more baš i nije neko. Drugima se, opet, nije mililo crnogorsko

Još jedan drag, ovoga puta posebno topao dolet golubice.bg:

Oni su svuda oko nas. Prema procenama Svetske zdravstvene organizacije čine oko 1% ukupne populacije. Koliko ih ima u Srbiji ne zna se tačno. Legenda kaže da su to deca vila koja su slučajno ili pak namerno ostavljena kod nas, a mi ih nazivamo deca sa autizmom.

Oni imaju probleme u komunikaciji i društvenim odnosima koji se ispoljavaju na najrazličitije načine ‒ od neprestane priče na teme koje ih interesuju, do potpune tišine. Vole svoju rutinu i ne bi je menjali ni za šta na svetu (da, ta knjiga treba da stoji tačno na sredini te police, ni milimetar napred ni nazad). Možda vas neće gledati pravo u oči, ponekad će vam se činiti da vas uopšte i ne slušaju, ali je jedno sigurno ‒ nikada vas neće slagati, oni to ne umeju.

o Da li vlasnici privatnih škola rade na tome da one zaista budu obrazovne institucije, ili ih i dalje vidite kao "uređaj za naplaćivanje školarine"?

- S retkim izuzecima, to su mašine za namicanje ili pranje para. Ko želi da proveri šta stvarno jesu, neka pogleda kakve naučne reference imaju njihovi nastavnici. (prof Ljubiša Rajić)

Osecam potrebu da ponovo postavim ovde intervju koji sam uradila sa sada vec pokojnim profesorom Ljubisom Rajicem, koji je bio svetla tacka Beogradskog univerziteta i deo onih univerzitetskih radnika

One koji ne znaju poučite što je moguće bolje. Društvo je krivo što ne daje besplatnu nastavu, ono je krivo za noć koju širi, Ova duša je puna mraka a u mraku se čini greh. Nije krivac onaj koji čini greh, nego onaj koji održava mrak.

Kako sveže, savremeno i istinito zvuče ove reči a napisao/izrekao ih je kroz usta Šarl Fransoa Bjenveni Mirijela, Biskupa u Dinju u romanu Jadnici još 1862 godine, Viktor Igo.

Stariji, a i moja neznatost pripada tom krugu, sećaju se Koncepcije opštenarodne odbrane i društvene samozaštite. Sećaju se, naravno, i viceva kojima se ista ismejavala. Najpoznatiji i najčešći je bio onaj: „Ništa nas ne sme iznenaditi.... sem kiše“.  I starijima, a  i mlađima, poznat je, bez sumnje, i lik Ilije Čvorovića, čoveka koji je ortodoksno i doslovno shvatao svoju ulogu u borbi protiv unutrašnjeg neprijatelja i vlastiti značaj u zaštiti države i njenih građana.

Vežbati možemo svuda, svakoga dana i sata, nasamo ili u društvu, mame, tate i brata...

Рекао сам већ у једном коментару на неком од претходних постова да не бих о Биљани Србљановић.
И не бих.

( „Ноћ музике" - концерт Колибрија и Симфонијског оркестра РТС на Ташу уз присуство 15000 људи у публици 1. септембра 2017.)

ЛИНК