“Duško Dugouško je prvi put rekao “Šefe koji ti je vrag” u crtanom filmu Divlji zec iz 1940.”

“Banovanje je restrikcija za jednog korisnika da ponovo uđe na taj kanal. Banovanje je veoma jednostavno za shvatiti i glavna tema ovog dokumenta će biti baš to.”

  Kada stigne opšte obožavano godišnje doba, od milja zvano leto, i svojim pregrejanim prstima stisne ubogog ljudskog stvora cedeći ga kao sunđer, zajedno sa njim dolazi i vreme kazne božije. Nije bitno kog boga i da li u njega verujete ili ne, jer su sigurno iz svih božijih manifesta i statuta izbrisane reči najveće kazne koju su bogovi smislili za čovekove nestašluke. »I krečićete bar svake druge godine!«, zapovedio je jedan od bogova izbacujući Adama i Evu iz  okrečenog raja. Adam je otišao da kupi jarca, a Eva je počela da pokriva stvari najlonima i lepi zaštitne trake po drveću. Tako se sve do dana današnjeg krečenjem muči i zlopati siroti Homo sapiens, pokušavajući da za sobom ostavi što manje nereda i što više živaca.

S vremena na vreme sebi postavim pitanje kakav bi bio moj život, da sam u nekom vremenu, kada je trebalo donositi neke važne odluke, izabrala drugačije. Sigurno vam je poznata ona metafora o viljušci, fork in the road, kad ima nekoliko paralelnih, ali različitih puteva i treba odlučiti i izabrati pravi. Ono kad treba doneti neku vrstu odluke, dobru ili lošu, ali koja će zauvek promeniti smer života kakav je bio do tada?! Često mislim o toj račvi na putu, i šta bi bilo da je izbor bio drugačiji.

Još dublje u kontemplaciju baca me upit šta bi bilo da sam tog letnjeg popodneva jedne davne godine, u jednom gradu na moru, bila samo malo upornija, kočopernija i hrabrija, i kako bi ta moja minorna akcija, (znajući, ustvari, moje roditelje, posebno oca koji je bio bolećiv prema jedinoj ćerki), sasvim promenila moj život. Bio bi to moj efekat leptira, a vreme bi posle reklo svoje.

 

“Bože, hvala Ti što si mi podario i ovaj dan”!

 

Sve mi češcće prolaze kroz glavu ove reči koje su doprle do mojih, tada dečijih, ušiju, posredstvom moje babe po ocu koja je citirala svoju teta –Caju, silazeći tako u devetnaesti vek, uvek kad su životne okolnosti  izgledale da ne mož` biti gore…

 

Teta-Caja (kad je moja baba razgovarala sa svojim sestrama) ili baba-Caja(kad su je pominjali moj otac i njegova braća) počela je da izgovara te reči ritualno, pre nego što bi otvorila oči,

Da li Facebook igra, koja je nastala u Srbiji, može da doživi svetsku popularnost i postigne više od milion igrača? Ekipa koja stoji iza igre Pilići (engl. Chicken Lines), sa Nenadom Hrnjakom na čelu, čvrsto veruje da može. Veoma uspešan start, kao i trend brzog rasta, pokazuje da igra ima potencijal. Igra je veoma „zarazna" i prvi pokazatelji govore da je cilj dostižan. Sa preko 46.000 aktivnih igrača nakon prvi tri nedelje od pojavljivanja ove igre, autori su zadovoljni i očekuju postizanje cilja „milion igrača" za oko 6 - 9 meseci. Igrača već ima na svim kontinentima.

UPDATE 02.09.2011.: Igra trenutno ima 80,297 aktivnih igrača.

Гост-аутор: mrale54

... Ма, знаш оно, кад, овако почетком августа почну они пљускови, оно, десет минута само, па се она фина, ко пудер, прашина на сеоским путевима претвори у блато, а ти босоног гацкаш и блато ти се провлачи између прстију?

Досадно да горе не може бити!

Послали те маторци за распуст код бабе и деде у село,

               Da. Postoje te neke vetropiraste i razbarušene godine u kojima je zaljubljivanje prosto jedini oblik življenja. Nema načina da se udahne, a da se pri tom u krvotok ne uvuče makar i trunčica tog posvemašno opisivanog, a nikad sasvim precizno objašnjenog alhemijskog procesa koji izmešta iz ravnoteže potpunije od ma kog razarajućeg zemljotresa i čini da paperjasta krila izniknu i najpostojanijim hodačima po zemlji.
               I još kad je leto.
               I još kada srce treperi, svo satkano od tananih antenica koje hvataju i najmanji znak uzajamnosti i razumevanja.
               I još kada se strahovito žuri ispred svoje kalendarske dobi, ne bi li se što pre dosegao svet odraslih.

"Ali što je najbolje: to veče na Kopaoniku zaradila sam bakšiš od preko 1.000 evra!", pričala je Jasmina, a ja sam je u neverici gledala: "A ček, šta ti tačno radiš?" - "Pa ja sam promoterka".

Tačno znam šta vam je palo na pamet: to su one devojčice koje polugole nude neke bezvezne proizvode, razmišljaju samo o tome kako da se ogrebu za neku siću, neobrazovane su,

 

 

    Počesto znam i volim da kažem  „ja sam odrastao s’ magarcima“ pri čemu se prijatelji, vršnjaci, stariji sagovornici malo štrecnu negodujući da oni nisu to i to, a  na  moje  „nisam ni mislio  na vas„ se brecnu i okome na mene  „kako to nisi mislio na nas“!?  Onda shvatim da me oni  ne poznaju, moje detinjstvo, moj izvor...su im strani, daleki, nedodirljivi. A, ja sam stvarno odrastao s’ magarcima, tim  ćutljivim, strapljivim, inteligentnim, trpeljivim...i plemenitim životinjama koje su shvatale potrebe i zahteve čoveka dok se on