kada sam bila šizofreničarka

ne ne ne veruj u idole i ne gutaj Midole

            Bila sam jednom u jednoj biblioteci, možda u Narodnoj, ne sećam se, spremala sam filozofiju nauke ili logički empirizam, i dok sam čekala da naručenu knjigu iznese lift, opet sam se nekako, reklo bi se, pod uticajem nazovi sinhroniciteta, susrela sa knjigom, koja je isto čekala lift, ili u njenom slučaju tačnije, drop, koja se prosto zvala ŠIZOFRENIJA. Kaže prvi red, pamtim kao da sad čitam, tipični šizofrenik živi u svetu sumračne imaginacije, marginalizovan od strane društva, nesposoban da se uklopi u grupu, zatečen na ivici realnosti, zadovoljen prostim plutanjem u autoprojektovanom sistemu vrednosti… Podigla sam se na prste i poskočila, kao Arhimed, iz kade apsolventskog roka, i umesto EUREKA, uzviknula, TO JE TO, sada razumem (taj deo sam samo pomislila).

Dah, izlupan palicom, držim u rukama, mito za život, držim u rukama točak sudbine, istrošen vremenom, točkić otpao sa kofera, uhvaćen u laži, tačnoj kao tač

            Mesec je kriv za sve, i njegove smene, gule sa mene, čekanje i htenje, zurim u prazno, želim da se davim, kao leptir da se spržim, nad vrelom površinom, u fonu, dišem u balonu, na izdisaju sam kao kočnice školskog autobusa na samom vrhu nizbrdice, mašem rukama, sebi iznutra, nisam video karte, mape, rukama sam prekrio lice, pogledom tražim svoje oči, reči poslednje koje okupljam oko sebe kao dečicu, kao hrpu lascivnih fotografija, tri poznate žene, bačenih u bunar

(Prvo me je Sanja podsetila na ovo)

Ljudi nestaju

Joy u svojim 70-im ima više degenerativnih muka u kostima i mekim tkivima nego što ja imam prstiju na rukama i živi sa svakodnevnim bolom bar deceniju. Sa Jamajke je i spada u malu grupu starih stanara u zgradi koji se međusobno poznaju i druže dugi niz godina. Uvek se u priči sa njom nađu detalji iz života i po njima sam shvatila da ona sama misli da je živela dobar život, nekad srećan nekad bolan. Možda imam taj utisak zbog njenog smeha. Lako se smeje.

Izostavljajući amebe i ine bičare i paramecijume, pardon, papučice, zadržaću se na kičmenjacima, pre svega na sisarima ili još bliže na ljudima. Žena i muškarac su biološki i fiziološki, kompatibilni. Psihički, psihološki...e o tome se da razgovarati! Pođimo recimo od najprostijeg primera. Za žene se kaže/govori da su alapače, ogovaruše, širiteljke abrova...dok ja sa svim svojim (velikim) životnim iskustvom, tvrdim da većih džaftara od muškaraca nema! Malo je žena koje im mogu prići na puškomet! A i to što ogovaruckaju, samo je posledica vekovnog ignorisanja i getoiziranja od strane muškaraca, pa šta drugo da rade?

mr. loader:

- Slušaj, ja uopšte ne mogu da budem zadovoljan kuda ova država ide… Ne znam, mislim, to je manje-više ono što sam napisao u svojoj priči… Vlada, ova vlada koja srlja negde unapred, ne znaju ni oni kuda, ona, ona je namazana, prevarantska, puna je lažova, secikesa i derikoža… Oni su deo sistema, ili bolje reći antisistema, u koji niko normalan ne može da poveruje. Ja lično im ništa ne verujem. Ako kažu da je noć ja moram da izađem na terasu da proverim…

            - A od kada pišeš?

            - Ponovi mi?

            - Od kada pišeš?

mr. loader opet montira za nas:))

voleo bih da sam zemlja

            Voleo bih da sam zemlja, ne država, ne domovina, zemlja.

Ili drvo ili voda.

Preporucujem tekst koji je napisao mr.Loader