Ne sumnjam da su brojne paralele napravljene tokom vremena između prirode koja vlada ovim delom sveta i ljudske prirode. Ljudi vole da se nadmeću, pa to nije neobično, ali ne tek sa bilo kim - ne, ne: samo sa najvećim, with the baddest of the Bad Asses, što bi se reklo. Tu se vidi prava mera čoveka, hoće da kažu merenju skloni. I jako vole znak jednakosti između takvih sila. Ima i onih koji veruju da pobeđuju, i broj im nije mali.

Gost autor: fantomatsicna

Možda ste se nosili mišlju da negde odete, da nešto promenite u životu nabolje. To je velika odluka za svakoga u životu jer često i onda kad uspete u svojoj nameri  nailazite na nova iskušenja. Ako ste u tim razmišljanjima nekad pomislili na Novi Zeland onda ću pokušati da vam pokažem put do informacija i doslikam šta vas može

U svakom muškarcu dublje ili pliće, čuči praiskonski lovac. U detinjstvu naš prapredak vrlo često preuzima potpunu kontrolu nad nama još neformiranim i njemu podložnim.

Prvu praćku sam sebi napravio kad sam imao sedam godina. Prilično nevešto od grane isečena i odeljana raklja, gumu mi je, od stare gume za bicikl, dao moj drugar Vojkan a za kožu u koju se smešta kamen za gađanje, iskoristio sam krišom makazama izrezan jezik ćaletovih

Ako je naslov ovog bloga izazvao u vašim mislima prizor Elvisa Prislija kako odeven samo u negliže razvlači burek – pa dobro, može i tako. Nije da nema veze... Sem toga, asocijacije su, ako ćemo pravo, vrlo nepredvidljiva stvar.

Dobovanje, neobično, zvonko... Skoro kao kada grad dobuje po krovnom prozoru, samo bez one oštrine.

Revolucije su postale prirodni procesi. Da bi televizije mogle da žive 24 sata dnevno, da bi i neko drugi došao do pet minuta slave i moći, dizala dva i tri prsta, da bi se ljubitelji pravde i demokratije nadizali obrva i pokazali dobrotu i empatiju, namenjenu borcima za bolju budućnost širom planete, istrošili viškovi suza i oružja, i da bi posle zime došlo proleće, one moraju da postoje.

Srećan vam Dan maternjeg jezika! Onog koji u svom imenu podrazumeva da ste ga od majke naučili, što je meni bio neoborivi razlog da naše troje mladunaca od prvog kveka počnem da učim srpski. Baš zato što se nisu rodili na komadičku geografije u kom se to podrazumeva do neprimećivanja.

Ne bih da dramatizujem, ali od kada su počeli nemiri u Libiji brinem za g. Čera. Oni koji su duže na blogu vrlo dobro znaju da g. Čer nije redov, kao  izvesni Ryan.  G. Čer je građevinac koji godinama gradi puteve na Malti, a od prošle godine u Libiji. Iako je godinama fizički na Malti, a sada u Libiji,  g. Čer je uvek svim srcem sa svojom porodicom u Novom Sadu, a ponekad i sa nama na blogu pišući sa Malte i iz Libije setne i duhovite tekstove o svom rodnom Čereviću, malom mestu u Sremu.

Intelektualna scena u Komiži, zaboravljenom gradu na izgubljenom ostrvu, bila je živa. Najistaknutiji i jedini predstavnici bili su: Dr Gordan Straka, zubar, Zoran Franičević, novinar, te jedan nastavnik hrvatsko-srpskog jezika iz lokalne srednje škole. Zubar je bio cinik, novinar melanholičan, a nastavnik – alkoholičar. Ne sećam se njegovog imena. Samo opaski koje mi je upućivao prilikom slučajnih susreta. Nekad su bile vezane za politiku, nekad za literaturu, najčešće za činjenicu da život nema smisla.

Ja inače nisam nešto sklon piću. Alkohol