I nije priča, više je nešto kao iščupci iz sopstvenog mi vremenskog života.

Nikoga ne primoravam niti to mogu, da ih čita. Ako se neko i odluči da ih čita, neka se ne nada mudrostima, razmotavanjima ili zamotavanjima intelektualnog klupka, savetima, uputstvima bilo kojeg tipa...ne to su dosadne, ordinarne i banalne pričice, toliko obične, da se čudim samom sebi što se njima bavim! A opet, svaka sitnica, mrvica, sranja koja nam se dešavaju svakodnevno...to

I, završi nam se još jedan zimski raspust.

Prekratko je trajao, ako mene pitate.

Trebalo bi da je duži bar za nedelju dana.

Onih nedelju dana koje su nam potrebne da se iz raznih praznovanja prešaltujemo na normalan režim života i rada. Da malo obnovimo gradivo, uđemo u rutinu i tako to...

Al' šta je - tu je. Ponovo nas čeka draga nam škola.

Pa sad sve nešto razmišljam - možda je to samo moj problem - ali, ne čini li vam se da su naši roditelji daleko manje morali da „uče" sa decom nego što mi to moramo?

Da li je to početak depresije? Ili je depresija već uzela maha? Da li to bežanje od ljudi, druženja, izbegavanje susreta, nemanje volje da sedneš sa onima sa kojima si voleo da se družiš i razgovaraš, grč u stomaku ili pod grlom pri samoj pomisli na to...da li je...? Ili je to ono: Pun mi je qurac i sebe i drugih, što bi bilo najgore, fatalno, odvratno?

Javlja se moja žena svojoj strini pred put u Lisabon i kaže joj: Idemo da napunimo baterije. Ljubinka, strina (horoskopski znak Devica kao i ja) je smejući se pita: Objasni ti meni kako se to pune baterije, ceo život pokušavam i nikako da mi uspe.

Pa onda neka tišina...

Dina je sve znala i ćutala  Uopšte, te poslednje godine, kada sam ja imala deset i jedanaest - kod nas se u kući mnogo ćutalo, ali se i slavilo što samo naizgled neobično zvuči. Dina je čitala po prvi put u životu (tvrdi ona danas) ljubavne vikend romane. Sećam je se kako sedi s punđom, sećam se kožne crne – tamno braon do crnila fotelje, turskog stočića s duborezom i komadićima sedefa –  na njemu ona čudna, široka a plitka saksija, neko lišće, Dinina crvena šolja kafe. Vino.U trpezariji papagaj Cicko

Jedna od najociglednijih, na prvi pogled, razlika izmedju zivota u Britaniji i Beogradu je procenat stanovnistva koji zivi u kucama u odnosu na stanove. Dobro, to je mozda najvise izrazeno kad se pogleda Beograd, u drugim gradovima u Srbiji je to malo bolje rasporedjeno, kako mi se cini. Ali posle odrastanja u novobeogradskom okruzenju gde su zivele, po vertikali, 50 osoba na 50 kvadratnih metara, pravo je osvezenje ziveti u kuci sa okucnicom i, ako imate srece ili para ili oboje, solidnom bastom. Kad covek malo razmisli, to nije samo razlika izmedju Srbije i Britanije, nego je i u mnogim ostalim

Eto... tako... opet trešti. Opet se svuda puca. I noć se kostreši. Trepuće odozgo.

Sila leti u vis. Crveno, zeleno, plavičasto, narandžasto... Kao da se vatreni div iskašljao, zaboravivši da turi ruku preko usta...

A ja - kao i oduvek - čini mi se da sve mogu da podnesem, samo lošu muziku ne mogu.

Gde ste, od svih lopti, našli baš srcima da se igrate.

Odmah da se ogradim - ne volim kad se pije, a pogotovo ne kad se preteruje sa pićem. Nisam zadrti antialkoholičar, al' eto, kanda mi ostale traume iz detinjstva...

Kakve traume?

Ma imali smo kuma - fin čovek, šarmantan, pravi kozer, ma milina jedna osim kad dođe vreme za bilo kakvu proslavu.

Čim se okupi više od pet ljudi za stolom, on udari po svemu što sadrži alkohol (pa makar bile i rum kuglice - zbog čega je bio navukao večitu mržnju mlađih naraštaja koji su, normalno, kolače smatrali svojim vlasništvom), udari dakle da pije dok god ima ičega, a onda, obavezno, otpočne raspravu koja se završava svađom epskih razmera.