Kako smo proslavili rođendan...

Nije to bio loš rođendan, ne, ne, nikako... Počeo je tako što smo iz banke dobili izvod s obaveštenjem da su nam na račun legle parice iz Ministarstva zdravlja, odobrene za početak projekta "Mapa porodilišta". E, ko da su znali koji dan da odaberu za uplatu!

Potom smo zapucali na Batut, na okrugli sto u organizaciji Ministarstva, a sve povodom javne rasprave o strateškom planu razvoja javnog zdravlja u periodu 2010-2015. Ljudi moji, što je to bilo zabavno! Bolje od bilo kakve rođendanske žurke!

S obzirom da je tema ovog okruglog stola bila "promena načina upravljanja i finansiranja sistema zdravstvene zaštite", sala je bila mnogo popunjenija nego prošli put. A popunili je: lekarske komore, lekarska udruženja, lekarski sindikati; komore, udruženja i sindikati medicinskih sestara i tehničara; komore, udruženja i sindikati farmaceuta; i komore, udruženja i sindikati nemedicinskog osoblja zaposlenog u zdravstvu. Da li je u sali bilo još koga od predstavnika siroma korisnika zdravstvene zaštite sem nas - ne znam. U svakom slučaju, teško se od komora, sindikata i udruženja uopšte moglo doći do izražaja.

Pre diskusije, bejahu predavanja. Tri komada od po 10 minuta (ovo 10 minuta, to vam je 10 minuta u nekoj drugoj dimenziji, zato što 3 x 10 minuta u ovoj dimenziji iznosi 30 minuta, a u dimenziji u koju je Batut juče upao, 3 x 10 bilo vam je cirka 60 minuta).

Prvo predavanje održao je, naravno, prof. dr Tomica Milosavljević. Pričaše nešto oko trenutnog stanja i načina upravljanja, i svim promenama koje su do sad napravljene. Dosadno.

Drugo predavanje održao je dr Nebojša Jokić, iz sektora za organizaciju zdravstvene službe i zdravstvenu inspekciju. Uglavnom ponavljao šta je ministar rekao, ali drugim rečima. Dosadno.

Treće predavanje održala je dr Maja Krstić sa Instituta za javno zdravlje Srbije (Batut), predstavljajući statističke podatke o ljudskim resursima u zdravstvu. Polu-dosadno.

Potom kreće diskusija. ZANIMLJIVO, ekstra zanimljivo!

Prva se za reč javlja prof. dr Tanja Radosavljević, direktorka Lekarske komore Srbije. Reaguje na podatak koji je iznela dr Maja Krstić sa Batuta, a po kome je u zdravstvu zaposleno 113.958 radnika, od toga 20 587 lekara. Direktorka LKS tvrdi da, zaključno sa 30.7.2009. godine, po evidenciji LKS - koja je jedina i ovlašćena po zakonu da vodi centralni registar zaposlenih lekara - u zdravstvu Srbije radi 29.200 lekara.

Ljudi moji, kakva razlika, kakva misterija! Mislim, razumem da se nekome ne sravni računica u 100 do 200 komaTa lekara. Ali da razlika bude između 9.000... to mi nikako ne ide u glavu! (Posle kažu: nemoj Krugolina da se mešaš u stručne stvari, batali medicinu, teška je to nauka, treba za to fakultet, nisi ti za to obučena... a oni ne znaju ni da broje!) Tu usledi žestoka rasprava, ali sve nešto okruglo pa na ćoše, uz značajne gestove i poglede, kao, oni se međusobno razumeju o čemu se radi, ali neće to glasno da izgovore za nas tantose koji pojma nemamo! I osta ta razlika misterija za mene i dan danas. Ako neko ima predstavu, ideju, ili pak teoriju zavere kojom bi se ista mogla objasniti - molim da me prosvetli.

Nešto kasnije se za reč javlja predsednik komore medicinskih sestara i tehničara. Ni njima se računica ne slaže. Batutova evidencija kaže da ih ima zaposlenih oko 40.000, a evidencija njihove komore - da ih je oko 70.000. Opet - značajna diskusija, ama bez realnog objašnjenja za nas tantose.

Javljaše se potom za reč i diskusiju i iz kojekakvih sindikata, udruženja, te farmaceuta, te lekara, te sestara... i svi nešto kidišu na siroma ministra. E, bi mi ga žao, majke mi. Tu shvatim da naše lajanje na ministarstvo i ministra predstavlja mjaukanje u odnosu na lajanje koje dolazi iz medicinskih krugova. Moraćemo u školu za lajanje, na doobuku! Toliko je bilo zanimljivo gledati ih sve redom, da sam rešila bila čak da im ne kvarim radost i ne javljam se za reč. Međutim, s obzirom da su krenuli žestoko, ispucaše se pre vremena, i otvori se rupa u kojoj se malo ko javljao za reč, pa rekoh - red je i neko ispred korisnika zdravstvene zaštite nešto da pita.

Niko reč do tog trenutka rekao nije ni o inspekciji ni o eventualnoj reformi inspekcije, ni u predavanjima, ni u diskusiji. Moje se pitanje odnosilo upravo na to: hoće li se u tom strateškom planu naći mesta i za reformu rada inspekcije, koja još uvek sledi nekakva arhaična pravila rada po kojima pacijent nema nikakvo pravo glasa ni žalbe, i potpuno je bespomoćan. Citirah kao primer pravilo da se na izveštaj o vanrednom stručnom nadzoru mogu žaliti lekari čiji je rad nadziran, ali ne i pacijent koji je žalbu originalno uložio.

I usta ministar od stola (sako je skinuo još ranije). I prolomi se grom iz vedra neba nad salom u Batutu po drugi put... (prvi put se Sveti Ilija Gromovnik oglasio kad je pitanje postavljala jedna gospođa iz sindikata lekara).

Kaže ministar da je inspekcija sad super transparentna i efikasna, u poređenju s tim kakva je bila dok je on bio samo lekar. I kaže da prvi put čuje da pacijent nema pravo žalbe na izveštaj o stručnom nadzoru, da to nije u redu, da će to da ispita i ako je stvarno tako - da inicira promenu.

A onda digresirasmo...

E, što me kritikovao što sam počela da se bavim "medicinskim stvarima"... e, baš me razočarao! Pa, on je prvi rekao da nevladine organizacije koje se bave zdravstvom moraju da uđu u medicinsku problematiku, a ne da pričaju napamet. Mislim, stvarno mi nije jasno zašto su svi komplet toliko osetljivi na "zadiranje u tajne zanata". Pa nije to nuklearna fizika, pobogu, pričamo o običnim porođajima! Uostalom, da lekari pacijentima objašnjavaju ono što ih zanima, ne bi pacijenti morali da zamaraju svoje lepe glavice proučavanjem kojekakvih knjižurdi i googlovanjem. Da lekari, kada nešto pođe naopako, pa neko umre, posvete rodbini dovoljno vremena i strpljivo im objasne šta se desilo i odgovore na sva njihova pitanja, rodbina bi u većoj meri iz bolnice išla u crkvu da upali sveću, a ne u inspekciju da uloži žalbu. Zašto im je taj razgovor toliki problem - to samo oni znaju.

Evo, na primer - dr Arsić, direktor ZC "Studenica" u Kraljevu. Lepo i kulturno pisasmo čoveku, pitasmo ga neke "stručne stvari". A on - ništa. Nit zbori nit romori, ni pisma ni razglednice. Pitam juče ministra šta je bilo s tim, rekao je Milanu Popoviću, udovcu Andjelke Trifunović Popović, da će da razgovara sa dr Arsićem. I kaže ministar da je razgovarao. I ja ga pitam pa šta je razgovarao? A on kaže: "Oni pričaju drugu priču." Dobro, de, pričaju drugu priču. A KOJU PRIČU pričaju, pobogu? Hoće li nama neko reći o kakvoj je priči reč? Šta mi imamo od toga što su se oni lepo izrazgovarali i zaključili da se priče ne slažu? Zar Milan nema pravo da čuje tu "drugu priču"? Možda nismo u pravu, ali imamo pravo da nam neko kaže: niste u pravu, i objasni zašto nismo u pravu. I imamo pravo da nam objašnjava i objašnjava i objašnjava sve dok ne shvatimo. A mi imamo pravo da pitamo i pitamo i pitamo, sve dok ne dobijemo zadovoljavajuće, jasno i logično objašnjenje. Zašto lekari neće da pričaju sa nama? Pa nijesmo šugavi.

I svašta još nešto diskutovasmo ministar i ja, ne mogu sad svega ni da se setim, ali bilo je žestoko, s upadanjima u reč (to po pravilu jedno drugom radimo, kad oboje volimo da pričamo, šta ćeš). I bilo je (a ovo je ključna reč) - DOBRONAMERNO. I s ministrove, a i s moje strane. Greota jedna što se stalno uvek zapričamo, eto tako, na nekim skupovima gde ne možemo do kraja da dopričamo, jer sve počne da liči na uzurpaciju skupa. A stalno imam neki osećaj da on nas kapira i odobrava u 95%, ali u onih 5% nas još ne kapira baš potpuno. A isto tako moram da vam kažem da mi je sve jače uverenje da između ministra i onoga za šta se "Majka Hrabrost" zalaže nema apsolutno nikakvih ideološkoh razlika, tj. da su nam ciljevi i način razmišljanja potpuno isti. Samo što ministar nikako, čini mi se, ne kapira da mi nemamo ama baš nikakvu moć da bilo šta uradimo i promenimo. Jedina naša poluga moći je - "medijska hajka". Mislim, šta drugo? A da se medicinski establišment samo i isključivo medijske hajke plaši, to - uverena sam - zna i sam ministar. I sam je dao jedan zanimljiv primer na ovom skupu, kada je citirao problem zakonodavne rupe po kojoj direktori zdravstvenih ustanova imaju pravo da na određeno zapošljavaju bez konkursa. Kaže ministar, odobreno je u tri zdravstvena centra da se prime neki ljudi na određeno, ali je preporuka ministarstva bila da raspišu konkurs (iako zakon dozvoljava da se prima i bez konkursa). I oni - ladno - ne raspišu konkurs. I ministar ih zove na razgovor, a oni mu još spočitavaju da oni imaju zakonsko pravo da ne raspišu konkurs. Što stoji. Ali, NIJE FER da se ne raspiše konkurs. Jel tako tako je. Tu se u potpunosti slažem s ministrom. I priča dalje ministar kako tek kada im je rekao da ako ne raspišu konkurs, nego prime "po zakonu", on će onda da izađe u javnost s tim i da ih (citat) "stavi na stub srama". I onda su svi redom raspisali konkurs.

Ministre dragi, eto vidite da se oni ni Boga ne plaše, ni ministra se ne plaše... samo se medijske hajke i stuba srama plaše. Pa, kako onda nama možete da zamerate što smo provalili da se neke stvari pokreću i dešavaju tek ako krene "medijska hajka", i što to obilato koristimo? Evo vam primer: nakon što je ujak pokojne Natalije Tešić digao "medijsku frku" - komisija za vanredni stručni nadzor uradila je izveštaj u roku od TRI DANA, i stvar je na kraju završila u tužilaštvu. U slučaju Maje Tasić, koja je u aprilu prošle godine u Višegradskoj izgubila blizance, medijske frke nije bilo. I jel' znate koliko je trebalo da komisija za vanredni stručni nadzor išta iznedri? ŠEST MESECI. A tužilaštvo ništa nije ni videlo. Nemojte se, ministre, molim vas, ljutiti na nas što koristimo jedinu polugu moći koju imamo. To nam je jedino što imamo!

Eto, dragi moji i drage moje, tako vam je protekao rođendan Građanske inicijative "Majka Hrabrost". A danas smo po prvi put bili u kancelariji duže vreme, spremali nešto po malo, instalirali telefon (to jest, Spartanka_Afrodita je instalirala telefon, nakon što sam se ja pokazala kao totalni tantos za pomenuti zadatak), raspoređivali ono malo nameštaja što imamo. I takođe sačekasmo vozača "Erste Banke", iz koje su me opet zvali pre neki dan, nakon što su čitali blog, pa videli da kukamo za nameštaj, pa rešili da nam daju nekakav "lazy-bag" što im je preostalo od neke prethodne akcije koju su radili. I pitaju me hoćemo li crveni ili plavi. A ja, bezobrazna, kažem da mi nikako ne možemo da pravimo diskriminaciju između dečaka i devojčica, i da hoćemo i crveni i plavi. (Baš sam bezobrazna, jel da?) I dobismo ih oba, naravno. Mnogo, mnogo fini ljudi u toj Erste Banci. I ekstra trpljivi na bezobrazluk!