Tekila, gerila...

I bi prvi sastanak Posebne radne grupe (PRG) za Baby Friendly Plus.

Svi najavljeni iz Batuta, Ministarstva zdravlja i Unicefa su se pojavili. Od najavljena četiri udruženja korisnika usluga, pojavilo se nas troje (Bebac, Roditelj i mi). Što se tiče načelnika GAK-ova, došla je samo prof. dr Novakov-Mikić iz Novog Sada. Front, Višegradska i Niš su poslali izaslanike, a iz Kragujevca se jednostavno nije pojavio niko. Te sezona godišnjih odmora, te službeni putevi, te neodložni (važniji) sastanci... Iskreno, nisam sigurna šta o tome da mislim. A i nije moje da mislim. Neka misli ministar koji ih je imenovao. Jel tako tako je.

Sastanak je otvorila prim. dr Elizabet Paunović, predsednica PRG. Pre samog početka sastanka uspela sam da je priupitam oko onog protokola za porođaje koji je usvojen za region jugoistočne Evrope, a koji je ministar pominjao na okruglom stolu o vulnerabilnim grupama. Kaže dr Paunović da je to "Stručno-metodološko uputstvo" koje je, u stvari, rađeno po modelu onih Preporuka SZO (o kojima Krugolina tupi od samog početka, oko kojih smo i s dr Stanojevićem diskutovali na blogu), samo malo prilagođenih, dakle ne potpuno prepisanih. I da je trenutno u štampi. I da ćemo ga na zahtev dobiti čim izađe iz štampe. A dobiće ga i svi zaposleni po porodilištima. (Živa nisam od radoznalosti da vidim šta su to "prilagođavali"!)

Potom je dr Đurđa Kisin sa Batuta dala pregled istorijata razvoja Baby Friendly programa kod nas, od njegovog uvođenja do danas. Tu se moglo čuti mnogo zanimljivih stvari. Recimo, prvi od deset koraka za sertifikaciju Baby Friendly programa podrazumeva da porodilište ima jasno napisanu politiku o dojenju. NAPISANU. Ista, takođe, mora biti vidno istaknuta, i dostupna na zahtev kako zaposlenima u porodilištu, tako i korisnicima. U praksi stvar stoji tako da, nakon što su te politike napisane u periodu između 1992. i 1994. godine, niko više ne zna gde su, i uglavnom su (citat) "ili pocepane ili izgužvane". Edukaciju za Baby Friendly (korak 2) prošli su tada svi zaposleni u porodilištima: ginekolozi, neonatolozi, sestre, babice, patronaža. Tada su i delegacije napravljene od ljudi iz ministarstva, sa Batuta i iz Unicefa obišli sva porodilišta, da snime situaciju na terenu. I situacija je bila strašna. Gospođa Kisin je navela nekoliko primera. U Surdulici su vrata zatvarali ciglama, zato što vrata nisu imala kvake. U Zrenjaninu je bilo smešteno po 12 do 13 žena u sobi. U Prijepolju je porodilište izgorelo u požaru. U Novom Sadu su u podrumu zatekli vodu do kolena i pacove koji plivaju po njoj. Ove najstrašnije stvari hitno su sanirane zahvaljujući Unicefu, koji je tokom 1990-tih godina, u stvari, kako sam ja razumela, spasao porodilišta totalne propasti stalnom finansijskom pomoći. Međutim, kako je početkom 21. veka ta podrška presušila, tako je situacija počela ponovo da se pogoršava.

Treći korak Baby Friendly programa (da se sve trudnice najkasnije do 34. nedelje trudnoće obaveste o prednostima dojenja kroz primarnu zaštitu), kako kaže dr Kisin, predstavlja najslabiju kariku. Tu treba mnogo da se radi da bi se taj korak ispoštovao. A privatna praksa je potpuno nepokrivena ovim programom.

Korak četiri BF programa zahteva da se odmah nakon porođaja ostvari kontakt koža-na-kožu između majke i bebe, kao i da se prvi podoj obavi unutar pola sata od porođaja. Po podacima kojima Batut raspolaže, kontakt koža-na-kožu ostvaruje se u 30% slučajeva. (Lično, smatram da je taj procenat mnogo manji, ali znamo već kako se vodi statistika po porodilištima.)

Oko sedmog, osmog i devetog koraka je bilo dosta reči (zajednički smeštaj bebe i mame, zabrana dohrane i korišćenja cucli i bočica, i dojenje na zahtev). Tu smo čuli da dohrana nije striktno zabranjena, ali da se insistira da ona mora da se sprovodi kašikicom, špricem ili iz čaše - izbegavajući cucle, koje ometaju dojenje. Takođe je bilo kritika na račun "Beogradske hronike" koja uprkos apelima iznova odbija da sa svoje špice skine bebe poređane ko kifle. Čuo se i podatak, koji mi je priznajem do sad bio nepoznat, da odvajanje majki od bebe i mešanje beba u velikom procentu povećava mogućnost intrahospitalnih infekcija. (A posle su im očevi koji hoće da prisustvuju porođaju i posete svoje najbliže krivi!)

Nakon ovog pregleda dosadašnjeg rada BF u Srbiji, kraće predavanje o cilju i smislu eksterne evaluacije održala je dr Aleksandra Jović iz Unicefa. To sam već sve objasnila u prethodnom blogu, na osnovu materijala koje smo primili. Korisne informacije koje smo saznali jesu da svi mi imamo pravo nezavisno od PRG da kontaktiramo evaluatore, šaljemo im svoje materijale, i mišljenja i sugestije i naše viđenje stvari. Ovo je došlo kao odgovor na pitanje prof. dr Novakov-Mikić, koja je bila zabrinuta kako će eksterni evaluatori shvatiti stanje u porodilištima, što se tiče nedostatka kadra i neprimerenih uslova. Napomenula je da Betanija ima dvostruko manje zaposlenih nego Front, iako imaju sličan broj porođaja godišnje. Usput je rekla i da je tehnički nemoguće u Betaniji da beba rođena carskim rezom bude podojena u prvih pola sata, pa i u dva sata, izuzev ako sve carske rezove ne budemo radili u epiduralu/spinalu, što je nemoguće. (Lično, ovo već imam na spisku da predložim PRG kao praksu koju treba uvesti. Nije mi samo jasno zašto prof. dr Novakov-Mikić smatra da je to nemoguće?)

Smatram da je izuzetno važna činjenica da su priče s vebsajta Majka Hrabrost uvrštene u spisak materijala i dokumenata koje eksterni evaluatori moraju proučiti. A smatram ludom srećom to što smo vebsajt na engleskom, kao i organizovanje prevodilačke volonterske grupe, valjda vođeni šestim čulom, obavili baš na vreme! Broj priča prevedenih na engleski se povećava svakodnevno, zahvaljujući vrednom radu prevodilica i prevodioca volontera. Da su živi i zdravi!

E, a onda pređosmo na diskusiju oko "izbora uzorka". Naime, evaluatori treba da posete šest porodilišta, a valja izabrati neka koja bi im se sugerisala, ali tako da budu ispoštovane i geografske i kulturološke razlike, a pri tome da među njima budu i porodilišta koja jesu sertifikovana za BF, kao i ona koja nisu. I dade dr Kisin spisak nekih porodilišta, sve razvrstavajući sertifikovana i nesertifikovana... i umalo infarkt ne dobih kada shvatih da Zvezdara uopšte nema, niti je ikad imala, sertifikat Baby Friendly. Pa, dobro, majku mu, kako su onda mene u porodilištu pitali: "Hoćete u Baby Friendly, ili na Odeljenje?" Ko je tu lud?

Na spisku porodilišta koje je Batut naveo kao porodilišta od kojih ne bi bilo loše da proberemo tih šest, geografski, kulturološki i što se tiče sertifikata različiti, bili su sledeća porodilišta:

Vojvodina:
- sertifikovani: Novi Sad, Subotica, Zrenjanin
- nesertifikovani: Vrbas

Beogradski okrug:
- sertifikovani: Front, Dragiša Mišović
- nesertifikovani: Zvezdara, Zemun, Višegradska

Jugoistočna Srbija: Niš, Leskovac (sertifikovani)

Šumadija: Kragujevac, Aranđelovc

Raški okrug: Novi Pazar, Kraljevo

Tu skoči Vladimir Ješić iz Bebca, predlažući da svi dobijemo spisak svih porodilišta, uz napomenu o broju porođaja na godišnjem nivou, pre nego odlučimo kojih šest da evaluatorima predložimo. Ta sugestija je usvojena, i ostalo je da emailom dobijemo tražene podatke. (Vas na blogu sve molim da sugerišete šta vi mislite, koja porodilišta da evaluatori posete?)

Ono što je mene brinulo jeste napomena da će evaluatorke skupljati podatke o tome šta žene misle o BF programu kroz direktan kontakt s njima, dubinske intervjue u okviru fokus grupa. Moje pitanje glasilo je: kako će se birati žene s kojima će se razgovarati? Odgovor je glasio: biće to žene koje su trenutno u porodilištu, ali da su tu bar 48 sati. Meni to i dalje nije zvučalo prihvatljivo, to jest smatram da žena - dok je u porodilištu - iz raznih razloga neće dati objektivne podatke. Potom se diskusija proširila, napomenuto je da će evaluatorke imati fokus grupe i u prenatalnoj zaštiti, s trudnicama (da bi ustanovile da li dobijaju dovoljno informacija o dojenju pre 34. nedelje trudnoće), kao i u postnatalnom periodu (kako bi utvrdile da li patronaža funkcioniše kako valja). Mene to i dalje nije uopšte zadovoljilo kao odgovor, te sam namerna pisati direktno evaluatorkama, i izraziti zabrinutost povodom tog pitanja.

Na kraju izabrasmo i evaluatorke.:-) Među prispelim kandidatkinjama koje su se prijavile na konkurs imali smo jednu iz Irske, tri iz Moldavije i jednu iz Makedonije. U momentu smo se svi redom složili da je gospođa iz Irske - po CV-ju koji je poslala - kandidat bez premca. Za drugu evaluatorku od strane Ministarstva preporučena je gospođa iz Makedonije, za koju tvrde da je regionalno poznat stručnjak, a takođe i da je porodilište u Skoplju primer dobre prakse u regionu. Mislim, tako oni kažu. Šta ja znam? Moram da im verujem. Iz CV-ja se svakako vidi da ima više prakse i pogodnijeg treninga za ono što nama treba nego Moldavke. (A da ne pričam da sam pre odlaska na sastanak otišla u bazu podataka SZO, da proverim perinatalnu i maternalnu i neonatalnu i fetalnu smrtnost u Moldaviji... i videla da je tri do četiri puta veća nego kod nas. Meni jedino bilo bitno da ne dođu ovde i da ne kažu: Jao, kod vas je super kako je kod nas! Ma, neka je, ama mi hoćemo da bude još bolje!)

Nakon jednoglasnog izbora evaluatorki (Dr Genevieve Ellen Becker iz Irske i Dr Elizabete Zisovske iz Makedonije), rečeno nam je da će ih Unicef (koji ih i angažuje i plaća) obavestiti o imenovanju, i ugovoriti datume posete koje im odgovaraju, pa javiti nama.

Za kraj, prim. dr Elizabet Paunović ispričala nam je anegdotu sa sastanka pri nekoj Evropskoj komisiji negde u Evropi, a koja se bavi zdravstvenom zaštitom majki i dece, i na čijoj je konferenciji ona predstavljala podatke iz naše zemlje. I kad im je rekla da se kod nas 90% porođaja obavi u bolničkim uslovima, da 80% bolnica ima sertifikat Baby Friendly, kao i da 10% beba biva podojeno u prvih sat vremena nakon porođaja... iz publike su došla dosta neprijatna pitanja tipa: "Pa šta je tu Baby Friendly?" Kaže dr Elizabet da je bilo sramota, i da se žalila ministru kako je prošla, i da je ministar rekao: uzmi i rešavaj! I ona žena uzela...

Naravoučenije: Nema leba dok sami sebe ne obrukamo u inostranstvu. Da Bog poživi volontere prevodioce i prevodilice GI "Majka Hrabrost"!

Posle sastanka, "nevladin sektor" otišao je na piće. Dakle, Angelina Radulović iz Udruženja "Roditelj", Vladimir Ješić iz "Bebca" i ja. Razmenjivasmo iskustva, kukasmo jedni drugima i plakasmo na ramenu oko problema koje imamo u dobijanju finansijske podrške za aktivnosti, a njih dvoje - kao iskusniji - sve me usput podučavaše kako i šta. A gosn. Ješić malo-malo, pa me pogleda, nasmeje se i usklikne: "Vi ste gerila!" Pa onda: "Koja ste vi gerila!" I sve tako: "Samo nastavite gerilski!" Ono što nisam znala, a što, eto, saznadoh na tom opuštenom pićencetu je da se gospodin Ješić više proslavio kao novinar koga je tukao bivši ministar za kapitalne investicije, nego kao predstavnik udruženja Bebac. Dakle, ako iko zna šta je to gerila, valjda on zna!

Podsetnik: