Dobrodošli u posthumani svet totalne kontrole

Hansel

ja:
Pitanje je - da li ljudi hoće takvu kontrolu...

Pitanje je i hoće li ih (nas) pitati... ali: zaista pitati.

Naravno da hoće!
Neki sami od sebe, a neki reagujući na već ilustrovano "tematizovanje" od strane raznih društvenih grupa ili pojedinaca, zato sam rekla da je paradoks svevideće kontrole otklonjiv, jer postoji demokratija kao sredstvo (ona ni inače nikad nije bila cilj, a inovacije IT otvaraju prostor da se vidi koliko je dobro sredstvo i koliko i kako se neprestano mora držati "u formi" ).

Mi živimo vreme u kojem je, pomoću IT, praktično uklonjen pojam "razdaljine" među ljudima ili "veličine prostora i međusobne udaljenosti", i u kojem je brzina razmene informacija ubrzana asimptotski vrlo blisko svojim konačnim vrednostima, a da to i ne osećamo kao neki poseban dobitak ili gubitak u odnosu na ranije slobode i ranija ograničenja. Ljudi su jednostavno - takvi, sve to što im se pruža, uzimaju kao datost i - koriste.

I navešću dva primera kojima se dobro ilustruje "da li smo pitani?" i "da li hoćemo više naše kontrole onih koji nas nadziru?" (sveopšte uspostavljenim CCTV sistemom).

Dakle - koliko nam i kakve regulacije (propisa, zakona, ...) treba u kontroli IT inovacija i kako da znamo - meru, meru kojom se štite slobode i prava, a nikako se ne ugrožavaju?

Prvi primer:
INTERNET, kao takav.
Vrlo malo suštinske regulacije, sjajno demokratizovan, posebne zabrane su izuzetak, ne pravilo. (Samo je u Severnoj Koreji potpuno zabranjen, neke zemlje uvode zabrane nekih WWW smatrajući da "vređaju, štete,...većštagod", neke imaju ozbiljne kampanje kojima ga proglašavaju "opasnošću" po državni sistem, ima i hapšenja i suđenja, u nekim korporacijama, fabrikama, institucijama, itd, postavljaju se filteri koji onemogućavaju pristup nekim WWW, itd., itd.)
Suštinski - postoji ogromna većina korisnika, vlasnika, bilokoga, koja smatra da regulacija INTERNETA treba da bude minimalna i na najmanji znak da bi se slobode mogle "smanjiti" nastaju (internetom, naravno! ) masovne reakcije kojima se upućuje regulatorima jasna poruka - "ne smanjujte nam slobodu i demokratičnost web2! hoćemo i grid"

Drugi primer:
CCTV i bezbednosno nadgledanje
Vrlo malo suštinske regulacije, prilično "nedemokratizovan" sistem, lak za zloupotrebe, postavlja se na osnovu najopštijih i najširih regulacija (pogodnih i za manipulacije) i - vrlo malo zahteva da se kontroliše više i snažnije i da slobode bez ikakvog nadzora bude više. Zašto? Iz straha za bezbednost, sopstvenu, svoje zajednice, porodice, najbilže okoline. To je stanje koje ja zovem "dobio nas terorizam sa 1 : 0 u ovoj prvoj rundi". Uporedi, u proseku "pre dvadeset godina i danas, dakle 1989/2009" uslove kako stanujemo, kako se vozimo avionima, kako koristimo javni prevoz, kako idemo u bioskope, pozorišta, kako ulazimo u banke, pošte, državne zgrade...da ne nabrajam dalje. DOBROVOLJNO smo pristali na to, jer su nam regulatori rekli "terorizam je opasnost našeg doba", a mi tražili da nas regulatori - zaštite.Paradoksalno - beskonačnim kontrolama na aerodromima, na primer, podvrgnuti smo svi mi kojima nikakav terorizam nikada ne pada na pamet, a teroristi se negde rugaju i podsmehuju svima nama (da malo karikiram), i to je sistem za koji se tek, vrlo malo i blago, javljaju zahtevi za "kontrolom demokratskim mehanizmima", terorizam je svima "uterao strah u kosti" i sada živimo vreme u kojem se merka šta ti je draže - osvajanje nove slobode u tom prostoru ili strah povezan sa nadom da će te regulatori sačuvati svake nevolje. To je proces čiji će rezultati pre ili kasnije (mislim - pre) ući u debatu pred - regulatore, jer će morati pitati sve nas koliko je ceo sistem CCTV zaista koristan i vredan.

Voleo bih da delim Vaš optimizam, ali mi je bliža Blade-ova skepsa. Naše iskustvo je, čini mi se, da su oni koje mi biramo a koji u naše ime odlučuju jer smo im za to dali mandat, u stvari od nas otuđeni. Izgleda da to nije slučaj samo s nama, odziv na prošlim evropskim izborima to p/dokazuje. Demokratija na delu - izašao je ko je hteo, po demokratski izglasanim zakonima su određeni predstavnici onih koji su izašli na izbore, ostalima - ko je kriv ako ovi izglasaju nešto što se većini, ipak, ne sviđa. Ili ako na vlast dođe neki novi Hitler. Ko im je kriv što su apatični i što im, na primer, taj veliki razvoj IT-a nije omogućio da glasaju od kuće! Malo sam ironičan i možda paranoičan (bolje: paranoidan, ali ono se baš rimovalo ), ali o kojim mi to virtuelnim slobodama govorimo? Šta one u stvari znače? Ne znam da li ih je neko zaista zamislio po modelu "hleba i igara" (moje je uverenje da je taj efekat spontan, a onda primećen i svesno dopušten), ali čini mi se da sve to ipak ide u tom smeru. U kombinaciji sa ovakvom televizijom, perspektiva je nevesela, bar za one koji sanjaju o prosvećenom društvu.

Toliko je ( " )slobode( " ) na internetu da se katkad pitam čemu (ili bar: zašto) odsustvo elementarne regularnosti. Na primer, bilo ko iz Microsoft-ovog programa (Outlook), a da ne pričamo o raznim "mejl bombarderima" može da pošalje bilo kome mejl s adresom bilo koga. Primalac bi mogao da ustanovi u ovom slučaju od koga mejl (ne) potiče, ali koliko bi korisnika posumnjalo na podvalu i koliko bi moglo da bude sigurno u poreklo mejla? Ja povremeno na listi svojih poslatih mejlova (na web stranici mog provajdera) pronalazim mejlove koje uopšte nisam poslao, a da mejl nije prošao kroz moj kompjuter, možda nekakvom zloupotrebom (koja je, opet, moguća), znam jer u ta vremena skoro po pravilu nije bio uključen. Dobijam spam mejlove koje sam navodno poslao sam sebi (naravno da se to dešava mnogima, ovo je još jedna antiparanoik ograda ). Te stvari je moguće prevenirati, a to niko ne pokušava. Zašto? Da se ne pobuni neki spamer? Proizvođač virusa? Neki trgovac koji tako pokušava da proda robu?

U isto vreme, kada mediji, pa čak i nadležni u ministarstvima govore o brzini internet konekcija u Srbiji, često govore koliko je potrebno vremena za skidanje jednog filma (a to je obično skroz legalno ). Niko ne govori da građanin gotovo nijednoj ustanovi ili instituciji (u Srbiji) ne može da pošalje mejl s nekim zahtevom ili pitanjem, i da dobije odgovor na isti način. Zašto? U ovom slučaju, sve što može da ubrza i olakša dostupnost institucija građaninu, otežava se - ovaj se upućuje na pisarnicu do koje mora da dođe, trošeći vreme, energiju (svoju), gorivo, papir (misli li ko na ekologiju?) i novac, a morao bi i da izađe s radnog mesta, jer te institucije uglavnom imaju radno vreme koje se poklapa s njegovim. (Govorim o širokom dijapazonu usluga, ne samo o mogućnostima žalbi i sl.) O kojim mi to slobodama govorimo?

Konačno, ako se ovde već nametnula tema kontrole (da se zadržimo samo na značenju ove reči u smislu monitoringa), to je na internetu vrlo lako ostvarivo. Mene to samo po sebi ne brine (volim onu repliku na otpor kontroli - "A šta vi imate da sakrijete?" ), ali mi već sada imamo zloupotrebu ličnih podataka makar samo u komercijalne svrhe. To me sigurno nervira...

Tema je kompleksna, imam mnoštvo primera i drugih momenata, ali da ne zamaram dalje...

Voleo bih da delim Vaš optimizam, ali mi je bliža Blade-ova skepsa. Naše iskustvo je, čini mi se, da su oni koje mi biramo a koji u naše ime odlučuju jer smo im za to dali mandat, u stvari od nas otuđeni.

:)))))))))
Izvini na smejavici, ali jednostavno je i divno i neodoljivo - čitam o tome da smo "mi sa mandatom" OTUĐENI od onih koji nas biraju i traže da odlučujemo u njihovo ime i to dok nas dvoje direktno razmenjujemo komunikaciju na jednoj chat-blogg platformi!
Msleeeeeeem, malko je paradoksalno, неспа? :))))

(šalamala) i nadam se da se razume dobronamerno ova moja smejavica...jer takva i jeste.

Komentar ti je većim delom jasna, glatka i dobra kritika "demokratije kao sredstva" kod nas i što se mene tiče, jednako dobar akt "tematizacije" problema koji se uočavaju, kao i ona koju sam navela da postoji u društvima gde je sve u mnogo boljem stanju nego kod nas i eto nam odmah dokaza da naša komunikacija nema veze ni sa optimizmom ni sa pesimizmom, već samo sa znanjem, veštinom, rešenošću i voljom da se svoj posao obavlja. A meni je za moj posao vrlo korisno čitati komentar koji sam upravo pročitala, hvala.

Verujte da sam s tom namerom i pisao! U nadi da to može da nešto pomogne. Ali me onda čudi zašto Vas ne interesuju drugi primeri.

Što se prvog dela tiče, ja jesam ljubitelj paradoksa (meni je bilo takođe smešno, u smislu simpatično, kada ste nedavno napisali blog o komunikaciji - "Komunikacija je čudo", a ispod je pisalo

Bloger je isključio mogućnost postavljanja komentara za ovaj tekst

mada mogu da pretpostavim da niste imali vremena za diskusiju, ali to ne umanjuje - paradoks ) i simpatizer oksimorona, ali ne ovakvih kakve ste podvukli i koji bi bili smešni kad ne bi bili - istiniti. To što Vi s nama ovde povremeno komunicirate, priznaćete, uopšte nije podložno generalizaciji (formalno, po pravilima logike), a bilo bi i duboko netačno (bez obzira što se generalizaciji nekad desi da ne bude neistinita). Osim toga, mislim da znate vrlo dobro kako se ovde glasa, naročito poslednjih godina, skoro je to uvek mnogo više protiv nego za, dakle - u svesti mnogih (a možda i većine) je to samo biranje između više zala. Bilo bi dobro kada se ne biste (ne samo Vi lično) uljuljkivali (možda malo teška reč, izvinjavam se) u ideju da ste - izabrani (naročito ne kao osobe, budući da imamo proporcionalni sistem izbora).

Pretpostavljam da nije potrebna neka dodatna argumentacija u odbranu istinitosti paradoksa. Ako jeste - tu sam!

Hansel

Verujte da sam s tom namerom i pisao! U nadi da to može da nešto pomogne. Ali me onda čudi zašto Vas ne interesuju drugi primeri.

Što se prvog dela tiče, ja jesam ljubitelj paradoksa (meni je bilo takođe smešno, u smislu simpatično, kada ste nedavno napisali blog o komunikaciji - "Komunikacija je čudo", a ispod je pisalo

Bloger je isključio mogućnost postavljanja komentara za ovaj tekst

) i simpatizer oksimorona, ali ne ovakvih kakve ste podvukli i koji bi bili smešni kad ne bi bili - istiniti. To što Vi s nama ovde povremeno komunicirate, priznaćete, uopšte nije podložno generalizaciji (formalno, po pravilima logike), a bilo bi i duboko netačno (bez obzira što se generalizaciji nekad desi da ne bude neistinita). Osim toga, mislim da znate vrlo dobro kako se ovde glasa, naročito poslednjih godina, skoro je to uvek mnogo više protiv nego za, dakle - u svesti mnogih (a možda i većine) je to samo biranje između više zala. Bilo bi dobro kada se ne biste (ne samo Vi lično) uljuljkivali (možda malo teška reč, izvinjavam se) u ideju da ste - izabrani (naročito ne kao osobe, budući da imamo proporcionalni sistem izbora).

Pretpostavljam da nije potrebna neka dodatna argumentacija u odbranu istinitosti paradoksa. Ako jeste - tu sam!

:)))))
i još jednom - smejavica, sada sam već zahvalna onooooolikooo! I - molim, kaže se "kad SI napisala blog o komunikaciji..." :))
Blog ni po ideji ni video klipom NIJE BIO MOJA IDEJA, već drugog blogera (nekad-bio-kuki) i kao i drugi blogeri/blogerke koji prenose tuđe tekstove koje smatraju zanimljivim za naslovnu stranu BlogB92 - prenela sam link koji upućuje na mesto na kom (ko želi) može da komentariše. Eto. (tako sam jednom uradila i sa postom myredneckself, takođe, svideo mi se post o Ramajani, izuzetno).

I - hint za drugi deo komentara:
Da sam na tvom mestu, ne bih se bavila time da li od "nas sa mandatom" ima još ko na blogu (za sada nema, so what? biće, verovatno), već bih (ako mi je interesantno) koristila činjenicu da ja jesam ovde (bez ikakve generalizacije), da sam počela kao anonimna blogerka (kao i mnogi drugi) i da mi je dato pravo i obaveza da pišem (kao i mnogima drugima) i da je svima na uvid umem li nešto da napišem i umem li da komuniciram.

Odlično znam kako se ovde glasa, ali - odlično, sasvim, time se bavim jako dugo.
I nećeš mi verovati, ali ipak ću reći - ne uljuljkujem se ama baš ničim, nikako, pa ni činjenicama o tome kako sam i da li sam "izabrana" u instituciji ili u stranci. Posao kojim se bavim to ne dozvoljava, ili - ako sebi dopustite takvu vrstu bahatosti (da dnevno ne budete u proveri činjenica koje "znate" ), onda je cena koju morate platiti vrlo visoka i tiče se očitosti tlapnji o opštem interesu svima očiglednoj, čime sprečavate sebe da radite posao koji vam je poveren u bilo kom javnom sektoru.Toga se neprestano morate čuvati, ako hoćete bilo kakav merljiv rezultat.
Što se izbora tiče - dva puta sam dobijala na većinskim izborima u Vojvodini, jednom u "nokaut" sistemu, a drugi put u dvokružnom većinskom sa tri kandidata u drugom krugu, tako da mogu da podelim i iskustva sa većinskih i sa proporcionalnih izbora (kako se "stiže" na listu, kako se "stiže" do mandata, do obaveza nekog javnog posla...). Problem je što ljudi misle da o tome - sve znaju (tu ne mislim na tebe, mislim na vladavimu stereotipa u komunikaciji inače, ne u našem slučaju).
Dakle - paradoks ostaje: komunicirati sa mnom se - može i paradoksalno je pri ovako direktnoj komunikaciji govoriti o "otuđenosti" nas sa mandatom i onih koji biraju bilo koje "sa mandatom".

I sve to je u funkciji teme - kako i koliko će se regulacijama uređivati prostor slobode stvoren IT inovacijama u svakom smislu ?
Samo jedno treba za taj proces - znanje. Na svim stranama. I korisnika i donosilaca odluka, tako ja mislim.I puno međusobne komunikacije uz poštovanje pravila komunikacije.

Pa, eto, koristim tu činjenicu da SI na Blogu! Ne bavim se drugima koji nisu, to je bilo usput... Od komunikacije same po sebi je mnogo bitnije da bude plodotvorna, nadam se tome... pošto TI je to omiljena tema, moram da kažem i ovo: kod naših političara često se viđa samo imitacija komunikacije, a to je ona kada jedna strana usmerava komunikaciju uz veću ili manju iluziju druge strane o svojoj ravnopravnosti, a zapravo prva usmerava stvari kako želi ili je komunikacija zapravo maska, demagogija. Perfidan sistem koji kod nekih pali, ali kod mene, kad to primetim, budi sve moguće i nemoguće alarme i odbrambene mehanizme.

Ja sam više puta rekao da se TI izdvajaŠ , no nije to tako bitno, mene SI "kupilA", ako ničim drugim, bar onim hvatanjem žaba s decom! Šalim se, naravno, nisu meni takve stvari presudne, ali bilo mi je simpatično, neočekivano...

ZnaŠ šta, ja nisam baš u svetu mladosti (hoću reći - razlika u godinama nije baš ne znam kol'ka), ali mi ovo pertuiranje ne ide baš lako - ne zato što imam problem sa autoritetima - nadam se da se vidi da ga nemam, jednostavno - ne mogu da lako umislim odsustvo distance... pa makar to izgledalo kao otuđenje - baze od političara!

Hm, da dodam i ovo - nije potrebno samo znanje. Čak mislim da ga imamo dovoljno za početak. Potrebna je dobra volja, pozitivna klima, autentična želja dovoljnog broja ljudi na pravim mestima da se stvari poboljšaju. To nama fali. Ako to imamo, a nešto ne znamo, lako ćemo da saznamo, da nađemo onog ko zna. Ali u Srbiji je skoro sve nemoguće - mi smo žrtve tog mentaliteta, i ako to uspete da promenite - vi (na vlasti) ste uradili više nego pola posla. A to možete da uradite tamo gde imate ingerencije i nije mi jasno šta se do sada čekalo, a skeptičan sam da li će se i šta (da ne kažem: išta) uraditi u "pohodu na zimzelene"... imao sam prilike da budem direktan svedok i da čujem mnoga iskustva iz raznih segmenata Uprave - pa to ni Kafka nije mogao da zamisli!

I konačno - nema na čemu (a propo zahvalnosti u vezi s mojim silnim doprinosima )

P.S. Ja rečeni blog nisam čitao, tj. nisam kliktao na linkove, samo sam video naslov, preleteo preko teksta i video da je zaključan.

...moram da kažem i ovo: kod naših političara često se viđa samo imitacija komunikacije, a to je ona kada jedna strana usmerava komunikaciju uz veću ili manju iluziju druge strane o svojoj ravnopravnosti, a zapravo prva usmerava stvari kako želi ili je komunikacija zapravo maska, demagogija. Perfidan sistem koji kod nekih pali, ali kod mene, kad to primetim, budi sve moguće i nemoguće alarme i odbrambene mehanizme.

Slažem se.
I znam da većina ima sličan stav, kao što dobra većina ima stav "svi su političari isti", što (osim što je netačno) je potpuno neproduktivno za pritisak kojim bi se političari menjali. To bi bilo kao da ja kažem "svi su Hanseli isti, svi su Hanseli crnokosi" - to je očigledno šašavo i nije istina. Vrlo je slično i za političare (potpuno ispravnu opasku si imao o štetnosti "generalizacija", a u Srbiji mnogo ljudi ulaže neverovatan napor da bi dokazalo da je ova generalizacija - tačna. Što pogoduje samo političarima koji su lenji ili bahati ili prosto - ne žele da se menjaju. Paradoks? Ne. Faza, koja ako traje predugo, može ozbiljno da ugrozi razne druge dobre procese).
I reći ći rečenicu koju NIKO ne voli da čuje: "U pitanju je proces, Srbija sa modernim svetom, Srbija čak i sa nekim susedima deli prostor, ali ne deli - vreme".
Stanovništvo je, po mnogim parametrima, na određeni način "zrelije" (ne znam bolju reč, ali mislim da razumeš) od "upravljačkih elita" (ili bilo kojih "samozvanih elita" bilo koje vrste).
Ako pogledaš jezik i vrstu komunikacije u razlici od deset ili pet godina unatrag, vrlo je verovatno da nećeš primetiti veliku razliku koja bi te uspokojila i uverila da se ta komunikaciju stvarno "menja na bolje", ali, u suštini - razlike su ogromne, neverovatne i - potpuno nevažne sve dok ti (ili bilo ko drugi) te razlike ne primeti. To je jedna od zakonitosti u menjanju komunikacije u društvu - dogodi se i traje i traje i traje i tek nakon nekog vremena neka "kritična manjina" primeti "promene na bolje". Usudila bih se da ličnu procenu o tome stavim negde pri kraju sledeće kalendarske godine.

Hm, da dodam i ovo - nije potrebno samo znanje. Čak mislim da ga imamo dovoljno za početak. Potrebna je dobra volja, pozitivna klima, autentična želja dovoljnog broja ljudi na pravim mestima da se stvari poboljšaju. To nama fali. Ako to imamo, a nešto ne znamo, lako ćemo da saznamo, da nađemo onog ko zna. Ali u Srbiji je skoro sve nemoguće - mi smo žrtve tog mentaliteta, i ako to uspete da promenite - vi (na vlasti) ste uradili više nego pola posla. A to možete da uradite tamo gde imate ingerencije i nije mi jasno šta se do sada čekalo, a skeptičan sam da li će se i šta (da ne kažem: išta) uraditi u "pohodu na zimzelene"... imao sam prilike da budem direktan svedok i da čujem mnoga iskustva iz raznih segmenata Uprave - pa to ni Kafka nije mogao da zamisli!

Ne, na žalost, nemamo dovoljno znanja, neznanje je glavni problem Srbije, neznanje na mestima gde ne bi smelo da ga bude, nije samo politika sektor gde ga ima (tu je samo najvidljiviji), u skoro svakom do javnih sektora je tako - previše neznanja na mestima gde ga ne sme biti.
Nemam prava da igde i ikome pričam o teškoćama u procesu "upravljanja promenama i upravljanja očekivanjima", to je nepristojno za bilo koga ko je na javnim poslovima, usuduću se samo da kažem da su i prepreke i teškoće - apsolutno nezamislive većini ljudi koji, s pravom, očekuju samo rezultate promena ("povuklo" me ono tvoje pominjanje Kafke ).
Proces promena u svojoj srži podrazumeva duboke i potpune promene kulturnih i radnih navika i to je - proces (evo me opet sa tom rečju koju niko ne voli!), proces koji ide kroz dve paralelne linije:
- jedna linija je legislativa kojom se "obeležavaju" poželjne i nepoželjne navike i ponašanje, kojom se neke navike zabranjuju i kažnjavaju (pišem "navike", kratkoće radi, ali mislim da se razumemo)
- druga linija je kontrola primene legislative, i to je uvek "slaba karika" u društvima koja institucije tek grade, poput našeg ili sličnog našem, zato što se propisi primenjuju selektivno što pojačava osećaj nepravde, nejednakosti, nezadovoljstva u društvu

Svaka generalizacija, svako i svačije neznanje, svaki nedostatak veština za dijalog, svaka stereotipija i netrpeljivost - ide na ruku onima koji ne žele menjanje, onima koji se opiru promenama i koji bi da zadrže postojeće stanje jer im je ono poznato, a svako drugo, svako novo i izmenjeno stanje izaziva strah jer je nepoznato i neizvesno i "bolje je i da ne bude ikakvog menjanja". To je deo u kom se isto slažem s tobom - to, da se objasne, "popularišu" promene - to je posao političara i većina nas ga radi nedovoljno dobro, za sada.
Ponekad je "uvođenje reda koji se ustvari podrazumeva i koji je za sve dobar" - nezamislivo komplikovan proces, o tome na žalost, skoro sve znam.

Gordana, hvala za ovu razmenu mišljenja, evo mene tek sada, nadam se da ćete se vratiti na blog.

Ne, na žalost, nemamo dovoljno znanja, neznanje je glavni problem Srbije, neznanje na mestima gde ne bi smelo da ga bude, nije samo politika sektor gde ga ima (tu je samo najvidljiviji), u skoro svakom do javnih sektora je tako - previše neznanja na mestima gde ga ne sme biti.

Potpuno se slažem s ovim, ovo je sve skupa ono što i ja mislim (i što sma mislio da sam rekao), samo preciznije i sažetije - dakle, kada se radi na primer o onome gde ste prvi put pomenuli znanje (recimo - primena IT-a, zašta sam se ja i "uhvatio" ) - imamo rukovodioce koji o tome ne znaju skoro ništa, ne znaju ni šta je sve moguće, ne znaju ni osnovne probleme, ali i ne pokušavaju da znaju, ne pokušavaju da konsultuju nekoga ko od njih više zna. Ja sam hteo da kažem da imamo još uvek one koji znaju. To što oni nisu na pravim mestima, i zašto nisu na pravim mestima - pa, to je pitanje za vlast. Moje shvatanje je da vlast baš i ne mora da bude sveznajuća, ali mora da obezbedi da se dâ prostor onima koji znaju, umeju i hoće! Ja tvrdim da samo obrazovanje ne znači ništa - nama je potrebno, ma koliko to prepotentno zvučalo, vaspitanje u nekom smislu reči.

Što se famoznog procesa tiče (ne kafkijanskog), znate zašto ne volimo tu reč? Zato što izgleda kao izgovor, kao izvlačenje političara za nedovoljno odlučno delovanje (često izgleda: nedelovanje, ili delovanje samo kad se mora), zato što ostarismo slušajući tu mantru, zato što 2000. niko nije pominjao proces, već promene. A one se nisu desile u najbitnijim sektorima vrlo dugo. Ljudi bi bili mnogo spremniji da se menjaju, a bilo je entuzijazma, da su videli da se menjaju i stvari (i ljudi) "iznad". Izgleda nam da se nisu bitno promenile i to je najveći problem u motivaciji većine ljudi. Da se desilo elementarno namirenje pravde posle Petog oktobra, da se zaista okrenuo novi list, da nismo postali (ili nastavili da budemo) partokratija (ovo nije ocena samo običnih ljudi!) kladim se da bi ukupna atmosfera bila drugačija. Ovako imamo više nego dupliran broj državnih službenika s kojima se sada ne zna šta da se radi (i to tek sada kada je nedostatak finansija vidljiv) i koji ne znaju sami šta rade, imamo jedan vid državnog kapitalizma i eksploatacije u vidu zapošljavanja ljudi na određeno vreme i u statusu zaposlenih po ugovoru o delu, koji moraju da rade sve što drugi neće (a njihov je posao), a ti drugi uglavnom - neće. Toga imate ili ste donedavno imali u upravama, RTS-u (dobro, tu se Vlada ne pita direktno), zdravstvenim ustanovama (ima li objašnjenja zašto neko godinama drži lekare na ugovorima od po tri meseca, pa im posle navršenih godinu dana ne produžava ugovore - da ne bi bili automatski zaposleni na neodređeno, pa posle mesec ili dva ponovo potpisuje?), a imali ste to čak i u Užicu, u profitabilnoj vojnoj fabrici gde se radi i preko omladinske zadruge! Da li je neko to promenio makar nakon one nesreće? Koji to ljudi neće da se promene a da nisu u domašaju vlasti? Po meni je to ključno pitanje. I ključni odgovor - da vlast izbegava konfrontacije s manjinom na štetu većine. To ima pogubne posledice po državu/društvo, time se konstantno slala i šalje jako loša poruka svima; šalje se poruka da nije bitno ni koliko znate, ni šta ste završili, bitno je da ste član! proces će se nekada i okončati, možda prirodnim putem - odumiranjem starih kadrova(?), da budem sarkastičan, ali, zajedno s njima, odumrećemo - svi. Sigurno znaŠ i znate osnovne demografske podatke... Ako još ima vremena za bilo šta, ipak mi se čini - za proces ga baš i nema... Zašto - makar zato što taj proces nije oročen, što nisu oročene faze tog procesa, što ne postoji jasan plan. Čak ne postoji ni jasna detekcija problema. Nedavno sam se u to uverio istražujući neke probleme u oblasti zdravstva, na raznim nivoima (sve do ministarstva). Kad smo kod zdravstva - evo još jednog primera - da li znate da se stručnjacima koji nisu članovi partije/a uskraćuju seminari i slično? Da li je to dopustivo u zemlji koja hoće da bude demokratska? Čiji je proklamovani pravac EU?

Izvinjenje autorki bloga zbog ove uzurpacije, mada nije da nema neke veze s temom, naročito s naslovom!

Drugi primer:
CCTV i bezbednosno nadgledanje
Vrlo malo suštinske regulacije, prilično "nedemokratizovan" sistem, lak za zloupotrebe, postavlja se na osnovu najopštijih i najširih regulacija (pogodnih i za manipulacije) i - vrlo malo zahteva da se kontroliše više i snažnije i da slobode bez ikakvog nadzora bude više. Zašto? Iz straha za bezbednost, sopstvenu, svoje zajednice, porodice, najbilže okoline. To je stanje koje ja zovem "dobio nas terorizam sa 1 : 0 u ovoj prvoj rundi". Uporedi, u proseku "pre dvadeset godina i danas, dakle 1989/2009" uslove kako stanujemo, kako se vozimo avionima, kako koristimo javni prevoz, kako idemo u bioskope, pozorišta, kako ulazimo u banke, pošte, državne zgrade...da ne nabrajam dalje. DOBROVOLJNO smo pristali na to, jer su nam regulatori rekli "terorizam je opasnost našeg doba", a mi tražili da nas regulatori - zaštite.Paradoksalno - beskonačnim kontrolama na aerodromima, na primer, podvrgnuti smo svi mi kojima nikakav terorizam nikada ne pada na pamet, a teroristi se negde rugaju i podsmehuju svima nama (da malo karikiram), i to je sistem za koji se tek, vrlo malo i blago, javljaju zahtevi za "kontrolom demokratskim mehanizmima", terorizam je svima "uterao strah u kosti" i sada živimo vreme u kojem se merka šta ti je draže - osvajanje nove slobode u tom prostoru ili strah povezan sa nadom da će te regulatori sačuvati svake nevolje. To je proces čiji će rezultati pre ili kasnije (mislim - pre) ući u debatu pred - regulatore, jer će morati pitati sve nas koliko je ceo sistem CCTV zaista koristan i vredan.

Ja sam to video na potpuno drugachiji nachin i mislim da nisam jedini koji tako gleda na stvari. Po meni scenario je izgledao ovako:
Ljudi koje ti nazivash "regulatorima", a ja ih volim zvati "Vlada u senci" (to su oni koji kontrolishu protok novca,oruzhja i hrane u svetu, postavljaju i skidaju predsednike pojedinih drzhava, kontrolishu i finansiraju UN i slichne budibogsnama organizacije, ukratko: vladari sveta) su seli da razmisle na koji nachin ce povecati kontrolu nad ljudima. Veliki stratezi medju njima (Baltazari) su mislilili, mislili i smislili.
"Uradicemo to kao shto je moj deda onomad savetovao Adolfu kako da nadje razlog da napadne Poljsku u ww2", rekao je jedan od Baltazara, "Oni su napali Rajstag i za to optuzhili Poljake, a mi ce mo napasti WTC centar i za to optuzhiti nekog ko ne postoji, naprimer teroriste. Na taj nachin ce mo proizvesti STRAH medju ljudima, a kada su ljudi dovoljno uplasheni onda je lako, "za njihovo dobro", pocheti sa masovnom kontrolom svega i svachega. Nashi ljudi iz CIA-e ce koordinirati akcijom kontrolisanog rushenja tornjeva WTC-a, a nashe medijske kuce ce odraditi svoj deo posla u masovnom ispiranju mozgova, gledajuci da se rech TERORISTA, toliko puta pomene dok i malom detetu, onom iz vrtica (u kojem ce kasnije Dzordz biti zatechen veshcu o napadu na WTC), ne postane jasno znachenje te rechi. Oni vec imaju iskustva u tome, sve su to brizhljivo probrani i dobro placeni ljudi. Kada prodje ta pochetna faza panike, straha i kada se u narodu pochne pojavljivati mrzhnja, onda ce Dzordz da objavi rat "teroristima", mi ce mo poslati nashe trupe u Avganistan jer su oni talibani prestali da proizvode opijum, preuzet ce mo kontrolu nad opijumom, zatim ce mo bombardovati Irak jer je onaj Sadam prestao da prodaje naftu za dolare.Njega ce mo optuzhiti da je diktator, a njegov narod ce mo proglasiti teroristima. Kada uspostavimo kontrolu nad Irachkom naftom, nashe kompanije ce pocheti sa obnovom i izgradnjom Iraka...Mora i Dik neshto da zaradi." zavrshio je sa iskrivljenim pakosnim osmehom svoje izlaganje jedan od Baltazara. Drugi uchesnici tog tajnog dogovora su, pretpostavljam, s ushicenjem prihvatili taj sjajni plan protiv chovechanstva i krenuli u izradu detalja.
Nedugo posle toga akcija je izvedena i plan je u potpunosti uspeo. Chitav svet je uplashen od nekih nevidljivih protivnika, a "Veliki Brat" je instaliran na svakom coshku, Amerike i sveta. Posebno su revnosni u UK gde na svakog stanovnika idu po dve kamere. Orvel se za to vreme prevrce u grobu jer je verovao da ce se to desiti u zemljama totalitarnih rezhima, a ne u zemljama gde je uspostavljena takozvana "Demokratija".
Sada su na redu produkti nano tehnologije u narodu poznati kao "Chipovi", a na medijima i politicharima je kako ce narod da ubede u neophodnost chipovanja...mozhda "obaveznom" vakcinacijom protiv gripa, ko zna?

- imamo rukovodioce koji o tome ne znaju skoro ništa, ne znaju ni šta je sve moguće, ne znaju ni osnovne probleme, ali i ne pokušavaju da znaju, ne pokušavaju da konsultuju nekoga ko od njih više zna.

bingo
U mom svetu takvi imaju "ime od milja" - pojmaroši (osobe ponosne na svoje neznanje koji sa strašću promovišu prostote, primitivizam i time popularišu - neznanje)

Ja sam hteo da kažem da imamo još uvek one koji znaju. To što oni nisu na pravim mestima, i zašto nisu na pravim mestima - pa, to je pitanje za vlast. Moje shvatanje je da vlast baš i ne mora da bude sveznajuća, ali mora da obezbedi da se dâ prostor onima koji znaju, umeju i hoće! Ja tvrdim da samo obrazovanje ne znači ništa - nama je potrebno, ma koliko to prepotentno zvučalo, vaspitanje u nekom smislu reči.

Slažem se.
To je (ah, opet! izvini..) PROCES uspostavljanja kriterijuma, pravila, uviđanja da je SVIMA bolje kad se znalci bave svojim poslom, a ne kad se SPREČAVAJU (ponekad skoro pa - sistemski) da imaju šansu i prostor da postignu rezultat. Mora mnogo više da se radi, mnogo više... (da ne bude zabune, tu pre svega mislim na upravljačke elite, ne na stanovništvo uopšte)

Što se famoznog procesa tiče (ne kafkijanskog), znate zašto ne volimo tu reč? Zato što izgleda kao izgovor, kao izvlačenje političara za nedovoljno odlučno delovanje (često izgleda: nedelovanje, ili delovanje samo kad se mora), zato što ostarismo slušajući tu mantru, zato što 2000. niko nije pominjao proces, već promene.

Hansel, PROMENE SU PROCES.
Čak i kad izgledaju da su - revolucionarne.

Ljudi bi bili mnogo spremniji da se menjaju, a bilo je entuzijazma, da su videli da se menjaju i stvari (i ljudi) "iznad". Izgleda nam da se nisu bitno promenile i to je najveći problem u motivaciji većine ljudi.

Ljudi ne vole promene, čak ni onda i tada kada je sasvim očigledno da su promene dobre po njih same. Svaka ideja i teorija iz "Upravljanja promenama i očekivanja" tu prepreku stavlja na sam vrh teškoća s kojim se treba suočiti i raditi. Deklarativno - biće svi naravno ZA (to je "kultura nade" koja je duboko ukorenjena u ljudima kolektivnim sećanjem), ali ako se i kada zatraži menjanje navika kojima se promena tvori, onda se brzo stvori dugačka lista razloga zašto "tu stvar treba odlložiti, razmotriti,bla-bla-bla...".I u našim privatnim životima i u našim javnim poslovima. Kad su u pitanju korenite društvene promene onda su ti neophodne IDEJE, INSTRUMENTI (institucije, mehanizmi) i JAVNOST. Ideje imamo, instrumente gradimo, javnosti su razne (od najšire, preko tkz. stručne do interesno-grupne, razne, sasvim razne i sa sasvim šarolikim sredstvima uticaja). Zato smo (otprilike) zemlja u tranziciji, razvijene zemlje su se time bavile pre dvadeset, pedeset ili sto godina.
Ali će i one (razvijene) "naleteti" na istovetnu "matricu otpora promenama" ukoliko se javi ideja o kakvoj korenitoj društvenoj promeni. (Primer: USA, Obama i zdravstvo, Francuska i sekularizam, Turska i modernizam, Kina i ujednačen razvoj, ....primera ima bezbroj)
Kada se promena stvarno naumi i želi ostvariti traži se NAČIN, kad se ustvari ne želi traži se RAZLOG, to je osnovno "tkivo" promene koja JE proces. Mi, sa traženjem i nuđenjem NAČINA, moramo istovremeno da objašnjavamo da RAZLOZI ovih drugih ne stoje, da su neutemeljeni i da se proces (jer je krhak u svakoj fazi) vodi dovoljno pažljivo da se ne ugrozi ni primena naših načina ni prostor slobode koji oni moraju imati da saopšte svoje razloge. Tako su promene - održive. I tako, tek na samom kraju, ljudi uoče stabilnost, institucije, efikasnost, uoče da je nešto, negde, stvarno bolje.

Ovako imamo više nego dupliran broj državnih službenika s kojima se sada ne zna šta da se radi (i to tek sada kada je nedostatak finansija vidljiv) i koji ne znaju sami šta rade,

I - nadležni za promene predlažu i način i rešenje.
Mogu da dodam - NEDOSTAJE ljudi u upravi koji stvarno znaju poslove EU integracija ili poslove uprave uopšte.
Hoćemo više znanja, efikasniju upravu? Plan je pred svima nama.Primena nas čeka u godinama pred nama i od suštinskog je značaja za druge dobre procese.
Ja ne umem da razgovaram "šta bi bilo kad bi bilo" i "što tek sada" i "što niste onda". Meni su to - neproduktivni dijalozi. Dočim, ako neko vidi nešto što ja ne vidim za sada i još uvek, a treba i može SADA da se započne - jako sam rada slušati i čitati. I raditi na tome.

I ključni odgovor - da vlast izbegava konfrontacije s manjinom na štetu većine.

Iole razumna i "znanjem opremljena" vlast će uvek pre raditi na izgradnji kompromisa, nego na - čistoj konfrontaciji.
Upravljanje javnim poslovima podrazumeva da tražite NAČIN da budu zadovoljeni i interesi onih koji nisu (i nikad neće) glasati za vas, to je takođe PROCES kojim se ljudi uče kompromisima.
"Vlast" (ja to tačnije i radije zovem "javni poslovi" ) je kod nas često tretirana kao nešto prema čemu treba biti jednsotavno - netrpeljiv. A netrpeljivost NIKADA nije kritika i svako ko je na javnim poslovima duže od 15 minuta, to brzo uvidi, Zašto ja mislim da je to loše? Zato što jako nedostaje KRITIKA, prava, kad se znanjem pritiska vlast da uradi brže i bolje ono što je moguće uraditi brže i bolje. Ta se kritika izriče bez netrpeljivosti, bez "umiranja u lepoti velikih reči", bez tlapnji i lamentiranja i emocionalnih revoltiranih opaski o ljudima pojedinačno ili kroz čuvenu (već pomenutu) opasku "svi su oni isti, sve je bezeveze, sve je dno, rupa, mrak, ne može se ništa, strašno, strašno.."
Uvek - može, samo treba znanja, na svim stranama.

Imam jednu sintagmu kojom često (i nažalost uspešno) opisujem razne komentare koje slušam ili čitam o procesima, promenama i svemu ostalom kod nas. Ta reč je "Golubnjača", kao sindrom i simptom stanja i sećanja na jednu pozorišnu predstavu iz osamdesetih koju je malo ko gledao (a o čitanju knjige i da se ne govori), ali - svi su imali STAV i MIŠLJENJE i UVERENJE i UBEĐENJE. Neopozivo. Ne bi ti meni verovao koliko je taj sindrom čest kod nas.Premalo ljudi čita, (a sve negde piše), a svi znaju sve i "nemoj ti meni'! ma koje?! ma znam ja!"...

Zašto - makar zato što taj proces nije oročen, što nisu oročene faze tog procesa, što ne postoji jasan plan. Čak ne postoji ni jasna detekcija problema. Nedavno sam se u to uverio istražujući neke probleme u oblasti zdravstva, na raznim nivoima (sve do ministarstva). Kad smo kod zdravstva - evo još jednog primera - da li znate da se stručnjacima koji nisu članovi partije/a uskraćuju seminari i slično? Da li je to dopustivo u zemlji koja hoće da bude demokratska? Čiji je proklamovani pravac EU?

Jeste oročen.Kao što su oročene i - faze.
Prvi rokovi i faze su EU integracije. One su SREDSTVO (kao i demokratija u celini), one nisu CILJ, one su "recept" čiji se sastojci i faze moraju poštovati, ako hoćemo "prelazne ocene". I zato je taj proces sjajan i odličan i nezamenjiv.
Zašto ti to ne vidiš (ili ne osećaš ili čak i želiš da primetiš, ali ti ne uspeva) u svojoj neposrednoj okolini, recimo kada su problemi "partijske države" (partijskih kadrova) ili zdravstva u pitanju? (sad ću da te naljutim, ali takve su činjenice, često ljute ljude) - Zato što su ti problemi "na marginama" onoga što EU instuticije kontrolišu i pregledaju kao "napredak u procesu". To sve je - domaći zadatak i u mom jeziku se svodi na rečenicu "neznanje na javnim poslovima je ogroman problem i mora mnogo više da se radi". Ne izgovaram ja tu rečenicu bezveze, ja na žalost znam koliko štete se bespotrebno pravi na mestima gde postoje svi resursi da bude samo koristi i efikasnosti.

Dovoljno je ozbiljno (i ponekad tragično) što postoji ogromna razlika između pravde i pravne države, ne treba je neznanjem uvećavati. Ali se takvo uvećavanje - dešava
I postoje i mehanizmi i sredstva kojima će se takvo dešavanje smanjivati.
Koliko brzo?
Presporo za mene (i za tebe verovatno) i presporo za mnoge žrtve manjih ili većih nepravdi.
Ali će se - smanjivati.
Verovatno nedovoljno brzo, tako da ćeš i za koji mesec ili jednu godinu moći postaviti isto pitanje "pitao sam u oktobru, sada je mart, šta se promenilo na bolje, tu i tu?". I - to je ono što je dragocena i preko potrebna kritika.

p.s.
izvinjavam se i ja gazdarici posta na troll akciji, možda možemo da se "izvučemo" na to da je sve ovo kao "dobrodošli u svet post-neuređene države i društva", ha?
Ili kao "znanje humanog i post-humanog doba, Srbija case study"
Ili samo da joj se ulizujemo, pa da se ne ljuti...

Kaz

Ljudi koje ti nazivash "regulatorima", a ja ih volim zvati "Vlada u senci" (to su oni koji kontrolishu protok novca,oruzhja i hrane u svetu, postavljaju i skidaju predsednike pojedinih drzhava, kontrolishu i finansiraju UN i slichne budibogsnama organizacije, ukratko: vladari sveta) su seli da razmisle na koji nachin ce povecati kontrolu nad ljudima. Veliki stratezi medju njima (Baltazari) su mislilili, mislili i smislili.

i više nego zanimljivo...
Samo mi nikako ne ide u glavu kako se ovi opisi isključuju kad se radi o trenutnoj situaciji u Srbiji.
Možda vlada mišljenje da "regulatori" nisu zainteresirani za "reguliranje" naših simpatičnih državica?

Na taj nachin ce mo proizvesti STRAH medju ljudima, a kada su ljudi dovoljno uplasheni onda je lako, "za njihovo dobro", pocheti sa masovnom kontrolom svega i svachega.

Netko je lijepo rekao:
Da "gospodo", pričate o fašizmu pa znajte - manipulacija strahovima malograđana je jedan od osnovnih motora fašizma.

p.s.
izvinjavam se i ja gazdarici posta na troll akciji, možda možemo da se "izvučemo" na to da je sve ovo kao "dobrodošli u svet post-neuređene države i društva", ha?
Ili kao "znanje humanog i post-humanog doba, Srbija case study"
Ili samo da joj se ulizujemo, pa da se ne ljuti...

Evo, sad ide na izlet, možemo da divljamo!

Samo kratko, da bismo se razumeli: znam ja da su šire gledano i promene proces (ili deo procesa), ali šta možemo kada je jezik ograničen, a teži i sažetosti; u ovom slučaju bitno je da se mi razumemo, a mislim da se ipak razumemo. I da nije nužno pribegavati sofizmu. Obećavane su brze promene u bitnim segmentima - nisu se desile. Glasali smo (i) za to - znači, bili smo spremni. Neki nisu održali svoja obećanja - a mogli su; to bi mogao da ude primer onog otuđenja! ... I sve se to ciklično ponavlja...

Da, besmislene su uglavnom priče tipa "šta bi bilo da (ni)je bilo", ali onda ako niko ranije na posledice nije upozoravao, ako je to pametovanje posle bitke. Nije besmisleno ako neko makar iz naknadne pameti izvlači pouke - da li to radimo i mi? Nije besmisleno ako se neko zbog toga pozove i na odgovornost. Nismo mi toliko glupi da ne možemo da apstrahujemo događaje i njihovu uzročno-posledičnu vezu! *

Po mom viđenju stvari, konfrontacija je katkad neizbežna, a kompromisi se prave posle konfrontacije. Konfrontacija može biti i konstruktivna. Konfrontacija je i sukob mišljenja, pa i dijalog - na kraju krajeva. Ali ovde se od konfrontacije civilizovanog tipa beži iz čiste proračunatosti, koju bih najpribližnije nazvao - konformizmom.

Činjenice me ne ljute same po sebi, nisam od tih ljudi (rekosmo li da nema generalizacija?), mogu me ljutiti denotacije i konotacije činjenica. Najviše me ljuti mentalitet kome treba neko da drži neku šargarepu ispred nosa (uz štap s druge strane) da bi nešto uradio za svoje dobro.

Konačno, ljudi se ne boje promena samih po sebi. Boje se promena za koje ne znaju šta im donose ili odnose, boje se promena koje sprovode oni za koje sumnjaju (često opravdano) da ni sami ne znaju šta rade. Boje se promena koje im nisu obrazložene, promena za koje nisu konsultovani. Itd. Nisam primetio da se neko boji promene koja mu donosi boljitak, a da on zna da mu donosi boljitak. To što neko ne zna da komunicira (da se vratimo na omiljenu temu) i objasni šta neke promene jesu a šta nisu, i što možda ne sme da stane iza njih, pa to je sasvim druga stvar...

-----------
* Znate koji odgovor se vrlo često dobija od predstavnika vlasti? "Ne možemo da pretpostavljamo, ne možemo da govorimo o hipotetičnim slučajevima"! (Uglavnom su ovo odgovori na pitanja šta će se desiti ako se ustanovi nečija odgovornost ili krivica u nekom slučaju.) Ako se neko ozbiljno bavi nekim poslom, mora da ima analizu šta će se desiti ako da i šta će se desiti ako ne... Morate da predviđate, uzimajući u obzir sve verovatnoće. Izvinite, vlast je odgovornost i ako je (kao i bilo šta drugo u životu) obavljate loše - krivi ste za sve ono što ste mogli da sprečite, i za sve što niste uradili, a trebalo je, a niste! (Ovo je "opšta množina", nije persiranje i ne odnosi se na bilo koju političku grupaciju, načelno, mada bih to mogao da uputim svima.) Ako je potrebno pojašnjenje: prof. dr Mihajlo Marković je jednom rekao kako oni (SPS) nisu mogli da pretpostave da će odgovor sveta biti onakav kakav je bio. Kada su oni počinjali svoju "priču", ja sam imao 15-16 godina i znao sam kuda to vodi, a oni, i on, profesor logike nije mogao da zna! Haj'te ljudi! pa i da se nije mogao pretpostaviti precizno odgovor tzv. MZmeđunarodne zajednice, zar je samo to argument zašto nije trebalo raditi neke stvari? Žao mi je što na neki način dovodim u istu ravan tu valst i onu posle nje, ali suština je ta. Pa, prof. Čupić (ako za mišljenja nas "običnih" niko pet para ne daje) je davno rekao da društvo koje ne može da obezbedi namirenje elementarne pravde ne može ničemu dobrom da se nada. Izvinite, taj čovek je, kad je bio u sukobu sa Željkom Mitrovićem, bio s visokog mesta (hajde, da ne pominjem iz pijeteta) upoređen s vrapcem koji se potukao s drugim u prašini! Otprilike tada je prestala moja poslednja lična nada u normalan razvoj ovog društva... i novu mogu da probude samo neki konkretni pokazatelji. Neki - "potrebni i dovoljni". Za sada mogu da tu i tamo primetim neke potrebne, dovoljni nisu ni na vidiku...

Da, čini mi se da nemamo ni nesporazuma ni "šuma" u komunikaciji, hvala na tome, dovoljno se retko dešava pa zadržava - svežinu, kad god se doživi. :))
E, samo da odgovorim na ovo (recimo pitanje ili dilemu):

Znate koji odgovor se vrlo često dobija od predstavnika vlasti? "Ne možemo da pretpostavljamo, ne možemo da govorimo o hipotetičnim slučajevima"! (Uglavnom su ovo odgovori na pitanja šta će se desiti ako se ustanovi nečija odgovornost ili krivica u nekom slučaju.) Ako se neko ozbiljno bavi nekim poslom, mora da ima analizu šta će se desiti ako da i šta će se desiti ako ne... Morate da predviđate, uzimajući u obzir sve verovatnoće. Izvinite, vlast je odgovornost i ako je (kao i bilo šta drugo u životu) obavljate loše - krivi ste za sve ono što ste mogli da sprečite, i za sve što niste uradili, a trebalo je, a niste! (Ovo je "opšta množina", nije persiranje i ne odnosi se na bilo koju političku grupaciju, načelno, mada bih to mogao da uputim svima.

Saglasna sa podvučenim, skroz.
I - procene se rade, u nekim sektorima dnevno, sa sve "what if" scenarijima, kao što se "prati" da li strategije daju rezultate ili ne (pa ih treba prilagođavati). Taj se posao radi jednako brižljivo kao i bilo gde drugde, znam da mi nećeš verovati na reč, ali ja znam da to mogu i da dokažem.
Šta je sve "sprečeno" ? I-haaaaj! I naša je zajednička sreća što postoji pravilo "noblesse oblige", inače bi ovaj naš razgovor trajao do zaključavanja posta

Odgovornost.

Kad se na nekom javnom poslu napravi nenamerna greška ili demonstrira društveno malo prihvatljivo ponašanje - praktično jedini instrument kojim možete takvo šta "kazniti" je - ostavka. I toga je u Srbiji bilo u prilično velikom broju. Ono što se meni ne dopada je isprazno moraliziranje tokom tog procesa ( i inače nemam dobro mišljenje o "morality plays" debatama, videla sam suviše veliki broj hulja kako bez ikakvih problema u njima učestvuje, a inače mislim da "ako hoćemo o moralu, hajdemo u crkve!" )

Kad se na nekom javnom poslu prekrši zakon ("lakše" ili "teže" ) - onda se kaznene odredbe iz tog zakona imaju primeniti i - podneti kazna.Policija, tužilaštvo sud, skidanje imuniteta - i toga je bilo, u manjem broju nego ostavki.

Odgovornost može biti građena i (na po meni najbolji način) kontrolnim funkcijama institucija, pre svega parlamentarnim, tada "ispravljanje grešaka" postaje - praksa, tada svi oni koji "dobiju izliv vlasti u mozak" imaju pred sobom jasnu sliku da se (možda) samo retke "ninje" mogu "provući kroz iglene uši" javne kontrole odgovornosti, a i to samo na kratki rok. Za taj je proces potrebno najviše znanja i najviše vremena, na žalost.

I promene koje SU proces se - nikada ne završavaju, ni ulaskom u EU, ni razvojem unutar EU, nikada. To je najbolje svojstvo demokratije kao sredstva.

Dobro, možda ipak da razgovor privodimo kraju, trajalo bi ovo ipak predugo kada bih sada baš "isterivao" svaku tačku, samo ipak moram da kažem da kada sam spomenuo sprečavanje, nisam mislio na sprečavanje konkretnih događaja nego na zaustavljanje i postojećih i sprečavanje pojava loših trendova (raznih). Lako je, naravno, o tome suditi iz pozicije nekoga ko nije imao tu odgovornost, ali ipak je teško prihvatiti neke kardinalne previde i promašaje kada se na njih blagovremeno ukazivalo.

I, drugo, znate da neki birači pamte samo negativne stvari , moram na ono pominjanje oduzimanja imuniteta i sl. da se prisetim bar jednog ovećeg skandala s tim u vezi, kad se trgovalo tim pitanjem za slučajeve Milovana Bojića i, mislim, Momčila Perišića. Zbog neskidanja imunuteta prvom, izvesna sumica u švajcarskoj banci mu je odblokirana i ostala netaknuta, on ni posle gubitka imuniteta nije procesuiran nizašta, i, eno, uživa u plodovima svog rada kao svaki pravednik. A Perišić je ipak u Hagu (doduše, valjda mu tada imunitet nije bio potreban zbog Haga, nego zbog one navodne špijunaže, beše?) Da ne pominjem farsu s Vukom Obradovićem, sada pokojnim.

Uopšte (pošto je sve PROCES), 'aj'mo da ukinemo imunitet svima. Kakve veze ima status nekoga kao izabranog lica sa istragama koje se protiv njega eventualno vode? Ometaju ga možda u vršenju poslaničke dužnosti? Kod nas? Eno jedan reče da ga nije sramota što je primao platu a 80 dana nije radio, jer je mnogo uradio? (Druge nije bilo sramota da naplaćuju navodne ogromne putne troškove, time oštete i Skupštinu i budžet i državu i narod - a sve bi to valjda trebalo da bude skoro pa jedno te isto - pa nikom ništa!) Kako može biti normalno da neko prima platu a nije obavezan da bude na poslu, već samo jedva bude prisutan u danima za glasanje? Bilo kakvo objašnjenje da je imunitet neka demokratska tekovina ne znači mi ništa, pošto su i demokratija i njene tekovine kod nas zloupotrebljene. Ako smo preskočili neke stepenice, a ostali isti, hajde da se onda vratimo tamo gde zaslužujemo da smo, pa krenemo lepo ispočetka. Na ljutu ranu - ljuta trava!

I još nešto u vezi s ostavkama - kada se katkad dese, one su samo kredit kojim se kupuje konkretna (zakonska) odgovornost - ko je odgovarao posle neke ostavke? Da ne pričam o raznim nefrmalnim polugama vlasti, povezanosti centara političkih, finansijskih i medijskih moći, na mnogo različitih načina; sâm sam video mali deo toga, a glava me zaboli kad pomislim šta sve nisam video. Posle takvih saznanja, čovek koji ima makar malo moralnosti u sebi ne može da ne bude gadljiv (sumnjičavost je već zagarantovana) na sve floskule koje se uporno fabrikuju i plasiraju. Čudim se, priznajem, i Vašoj toleranciji - možda Vas spasava taj filozofski (dijalektički) pogled da je sve u promeni? A nama se čini da su promene kao reorganizacije kod Lole Đukića - stolovima postavljenim ukrug samo se promene mesta! Da ne pominjem narodne izreke i sl...

Čudim se, priznajem, i Vašoj toleranciji - možda Vas spasava taj filozofski (dijalektički) pogled da je sve u promeni?

Jok.
Samo sam štreberka kao i sve druge štreberke, znanje je jedino što uvek "spašava" svakog i nikad učenje i sticanje znanja ne prestaju.
A tolerancija mi je i obaveza i pravo.
Inače, na bilo koje druge emocije u poslu kojim se bavim - nemam prava.(niko na javnim poslovima ne treba da ih ima, ljudi na javnim poslovima nisu zbog sebe, već zbog drugih)

Emocije su za potpuno drugi divine matrix
ψηλαφάω

p.s.
hvala i tebi na razgovoru

Myredneckself, hvala još jednom i tebi (btw. to neistomišljeništvo je ublaženo činjenicom da nismo na različitim stranama, mada se uvek tako može razgovarati - ako se hoće), hvala i Gordani. Ako je posao, onda razumem! Ali ostaje mi i da se pitam da li je ćutanje u komunikaciji zapravo - odobravanje, samo potvrda ili nešto treće...

Ne, ne, nije tebi, možda sam malo "smandrljao" post, ali zato sam pokušao da celine odvojim - vokativima! (doduše, drugi - metaforično - nije baš direktan)

Inače, baš sam razmišljao (ovo sad preti novim ciklusom dopisivanja! ) da li je ovaj dijalog s Gordanom imao smisla ili ne. Neka se ne naljuti, ali - kad se malo bolje analizira njen stil komunikacije - to je ipak ex cathedra komunikacija, a u toj vrsti razgovora napredak je moguć samo u nekim slučajevima. Ta asimetričnost nije mnogo dobra čak ni u školama, a kamoli među manje-više simetričnim sagovornicima. Šta god rekli, oboje su uglavnom ostali na svojim pozicijama, možda su ih čak malo i učvrstili, oboje sigurni u svoje prave puteve... Efekat je u stvari - nula. Da sam ja izabrao malo drugačiji, malo direktniji stil, bilans bi još mogao da bude samo negativan.

Hm, ima li nekog smisla i ovo što sada napisah?

myredneckself

dobro mi došla ponovo

heh...kao i uvijek...bolje te našla.