Firenca, dan četvrti

Prvo što nam je Sonja Breši, jedna od naših domaćica u Toskani, jutros rekla kada smo krenuli na put ka Pratu bilo je: "Danas će dr Vajs biti srećan. Porodilište u Pratu ima vrlo tradicionalan pristup u radu. Porodilište je veliko, imaju oko 3000 porođaja godišnje."

Tradicionalizam kojim me je uplašila donekle se pokazao kao tačan. Dr Vajsu se lice razvuklo u široki osmeh kada su nam na ulazu u deo u kome se nalaze operacione i porođajne sale dali da obučemo zaštitno odelo i zaštitne kaljače. Ali, s obzirom da nema brijanja, nema klistiranja, posete su dozvoljene, procenat epiziotomije je 4-5%, posle porođaja carskim rezom u spinalu jede se nakon 4 sata, a posle opšte anestezije nakon 6 sati, a sve žene imaju pratnju na porođaju - to je tradicionalizam s kojim bih ja mogla živeti. Kad bismo mi taj tradicionalizam mogli doseći, gde bi nam kraj bio!

Nakon priče povedoše nas na ručak u menzu za zaposlene. Usput nam pokazaše staro porodilište iz 15. veka, koje je tik uz ovo novo. Tj., novo se praktično naslanja na njega. To porodilište iz 15. veka bilo je u okviru manastira, a na ulazu se vide velika vrata, a pored njih malo prozorče. Pita nas glavni dottore šta mislimo čemu je služilo to prozorče? Ih, dottore! Pa, mi te prozorčiće i dan danas imamo! Da se kroz njega pokaže ili provuče bebe, jel' tako? Smeje se dottore, kaže i jeste i nije tako. Jeste se provlačio bebe kroz prozorče, ali samo u slučaju "neželjenih" bebeova. To jest, kada bi neko želeo da napusti dete, mogao je da ga donese do manastira/porodilišta, da ga ubaci kroz prozorče, i onda bi časne sestre preuzele dete i vodile brigu o njemu.

Potom nam je pokazao grb tog manastira/porodilišta iz 15. veka. Skreće nam pažnju kako se u centru grba nalazi slika bebea ufalčovanog u pelene kao kifla. Ih, dottore! Pa, znamo mi to! Mi i dan danas falčujemo bebeove u kifle!

Nakon ručka smo obišli porodilište i odeljenje. Na odeljenju su sobe kao kod nas: petokrevetne, šestokrevetne. Razlika je u tome što između tih kreveta postoje zavese, i što poseta može da uđe u sobu i sedne pored kreveta. I bebeovi su pored majki, pored kreveta.

Ni oni nisu čuli za bilo kakve infekcije koje bi prisustvo oca i posete mogli da izazovu.

Otprilike tu negde posle ručka, progovorih italijanski. (Doduše, ne verujem da bi se Italijani baš složili da je to italijanski, ali to već nije moj problem nego njihov.) "Dottore, ke numero doni murir nueva influenca?" Nijedna. Njente. Nada. Bilo bolesnih, ama se sve oporavile. Kažem ja njima da kod nas ima 6 do 7 mrtvih. Kako, pitaju oni? Ja sležem ramenima. Šta da im kažem? Jedino da ih dovedem ovde, pa da im ovi naši ginekolozi koji su neophodni i bez kojih bismo umirale u bataljonima, objasne kako je to 6 do 7 komada malo.

Na kraju prozborismo koju i oko lekarskih plata. U Toskani je prosečna mesečna plata oko 1000 do 1200 eura. Lekari zarađuju oko 3.000 eura. Pitaju kako je kod nas. Kažemo im da je prosečna plata oko 300 eura, a lekari imaju nešto malo manje od 1000 eura. Dakle, isto, kažu oni. Isto, kažem ja. Mada se dr Vajs nije baš složio.:-)

Potom se raziđosmo u zdravlju i veselju, i evo nas nazad u hotelu u kome ne radi internet. Čak i ako platiš. Stoga će "dan četvrti" biti postavljen na blog dana petog. A ja sad odoh u krpe!

Ps: proradio, te postavljam.