Dubrovnik, pređašnji

Boletova tetka je bila iz Dubrovnika, zato smo tamo išli na letovanje. Nije bilo drugog razloga. Ne zbog letnjih igara, iako smo išli obično u to vreme. Igre počinju negde oko mog rođendana, po tome pamtim. Za sve te godine slušao sam nekoliko gudačkih koncerata kroz pregrade od šper ploče. U to vreme pada i svršetak Vimbldona. Meni drevne lepote starog grada ništa nisu značile. Ni onaj kamen koji štrči iz crkve i na koji se ljudi penju pokušavajući da se zadrže, zbog određene simbolike. Ni Djelo Jusić, ni brat mu, ni Tereza Kesovija koja se glasno smeje ispred Gradske kafane, ni Buco i Srđan, ni Hamlet na Lovrijencu, ni Rade Šerbedžija, ni šarplaninac Ibrice Jusića, ni hrvatske i srpske glumice srednje i mlađe generacije; ništa mi sve to nije značilo kao činjenica da si u Dubrovniku mogao, kao u nekom velikom gradu, da se izgubiš u gužvi.

Tetka je živela u kući na Pilama, pored pošte. Kad je videla Boleta i mene, rekla je da je odlično što smo svratili jer kod nje nema mesta za nas.

Našli smo dvokrevetnu sobu malo dalje, uzbrdo, podalje od grada. Imali smo para jer smo tek stigli. Tri dana kasnije dobili smo otkaz jer smo prethodne noći, prilikom racije u diskoteci na Babinom kuku, maricom sprovedeni u miliciju zbog neposedovanja ličnih isprava. Tamo se nismo zadržali dugo, ali je milicioner zvao našu gazdaricu da proveri da li je tačno ono što smo mu rekli pa nam se ona zahvalila na saradnji.

Onda smo se preselili u drugu sobu, od Straduna uzbrdo, pa uzbrdo, pa uzbrdo. Tu nije bilo loše. Gazdarica je bila alkos i nije vodila računa o gostima. Zato je u našoj sobi ilegalno spavao i Krajče. Bole i ja u uskim krevetima, Krajče u okruglom gumenom čamcu. Jednog dana je gazdarica rekla Boletu i meni da pređemu u sobu preko puta jer joj stižu stalni gosti iz Novog Sada. Odmah smo preneli stvari. Ali niko nije obavestio Krajčeta. Ranom zorom, kad su stigli gosti iz Novog Sada, ušli su u sobu zajedno sa gazdaricom, i zatekli Krajčeta u čamcu. On je ustao i onako polu go pozdravio se sa svima.

 - Krajčinović, drago mi je - rekao je prilikom svakog rukovanja.

Na kamenoj ploči koja predstavlja plažu Excelziora, bila je gužva. Gledao sam sa strahopoštovanjem Tirketa kako jede voćnu salatu. Bili su prisutni Ivo Pogorelić i njegova omanja ruska prijateljica. Mršavi i mladi Petar Božović se tuširao sa Ojom Kodar. Oja Kodar (alijas Olga Palinkaš) bila je devojka Orsona Velsa i glavna glumica njegovog poslednjeg filma ”Istine i laži”. Potom je Pera igrao Teslu, u filmu u kome je Orson igrao epizodnu ulogu, tako je fatalna Oja upoznala Peru, razmišljao sam dok su se tuširali.

Bole je išao u moj razred, sedeli smo u istoj klupi. Nosio sam školsku bluzu, a Bole crnu strukiranu kožnu jaknu. Voleo je da ide sa podignutom kragnom. Majka mu je radila u JAT-u i to je uticalo na njegov naglašeni osećaj digniteta.

Nikada nije nosio školsku torbu. Eventualno jednu beležnicu, u džepu. I kad bi kasnio na prvi čas, hodao bi laganim i elegantnim korakom preko betonskog dvorišta Prve beogradske, u svojoj spitfajerki.

Nošenje ploča ispod miške, bila je jaka stvar. Ni Bole je se nije ustručavao. Uriah Heep, ”Salisbury”, mi je nabavio iz Londona i doneo noseći preko dvorišta. Veliko divljenje i zavist drugih đaka moglo je da izazove nošenje ploče ”Slike sa izložbe” Modesta Musorgskog u obradi Emerson, Lake & Palmer. Ili ”Trilogy”. Pa ”Harvest” Neil Younga. ”After the Gold Rush”, takođe.

U moju gimnaziju išla je i Olgica. S njom sam izašao, u prvom razredu, bio mi je to prvi zvanični izlazak sa nekom devojkom. Dogovorili smo se oko toga na rođendanu Svetlane Jovanović, klupa ispred moje. Sledećih nekoliko dana, proveo sam razmišljajući da li čovek sa ovako iskrzanim i neizglednim noktima zaslužuje da ikada izađe sa Olgicom Stamenković. Ipak, izašli smo u bioskop Jadran, film ”Divlji mesija” Kena Rasela (možda i nije bio baš taj). Posle filma smo otišli da sednemo u poslastičarnicu Doma JNA, u Francuskoj. Tu sam ja naručio čaj. Pio sam ga lagano, da mi ne bi odneli šolju. ”Kod konja” ili tu, to je bio jedini izbor. Dok smo prelazili ulicu kod Narodnog pozorišta Olgica me je pitala da li volim Mika Džegera.

-Ne naročito - priznao sam.

U sivkastoj poslastičarnici Doma JNA mi se poverila. – Znaš - rekla je - ja više nisam u fazonu praznih izlazaka i ljubljenja u ulazu.

Zastao mi je dah. Ja sam tek nameravao da uđem u fazon praznih izlazaka i ljubljenja u ulazu. Cele sam se večeri koncentrisao na momenat kada ću je dopratiti do njene zgrade ispod današnjeg Bitef teatra. Pokušavao sam da ostanem hladnokrvan.

- A u kom si sad fazonu? - pitao sam.

- Ja bih da pričam o knjigama.

- O kojim knjigama?

Zamislila se.

- O Dami s kamelijama, recimo.

To recimo me je zaseklo. Nisam čitao ”Damu s kamelijama”, nisam voleo Mika Džegera. Tih sam dana čitao ”Klanicu 5” Kurta Vonegata i ”Gde si bio Adame” Hajnriha Bela. I ”Mišljenja jednog klovna” od istog pisca. Antiratnu literaturu, dakle. Tu sam temu pokušao da naturim Olgici dok smo se spuštali Francuskom, ali bez naročitog uspeha.

Ispred njenog ulaza smo zastali. Iz stana u suterenu je dopirao glas Rodoljuba Petrovića iz ”Pozorišta u kući”.

 Stajao sam nehajno, sa rukama u džepovima, nekoliko koraka od nje.

A onda sam se udaljio ležerno i za uvek, čime sam jasno demonstrirao svoju iznenadnu i preranu zrelost.