Na letnja podneva je vrućim trbuhom legalo leto, pritiskujući ih žegom. Njegova leđa su sezala sve do neba izbledelog, jedva primetno plavetnog, po čijoj je umornoj belini žarilo otopljeno oko pomamljenog sunca. U umornoj tišini podneva, koje je nečujno dahtalo jarom, svijala se sve niže i niže baba Kajina bašta. Okruživao ju je šimšir, koji je bilo dovoljno dotaći rukom, pa da odgovori vrućim i oporim mirisom. Iako mu je podne svuklo senku, šimšir je junački, prkoseći vrućini, držao tamne listiće sasvim otvorenim, sakrivajući njihovom gustinom, kao bogato nabranom suknjom, svoje dirljivo opevano »tanko drvo šimširovo«.
U jednom od uglova bašte, nad šimširovu ogrlicu se nadvijao, podnevnom vrućinom izmučeni, jorgovan. Srca njegovih listova su visila svilenim očajem, čekajući makar najmanji dašak vazduha da se zaljuljaju u pokušaju da sa sebe otresu žegu. Izmučen njome je bio i stari, veliki orah, uz čije stablo se stiskala baba Kaja, brižno žmirkajući na svoju baštu, koju je vrućim dlanom pritiskalo letnje podne. Pod njenim nogama je Dikino oko zaustavilo svoje puzajuće namere širenja, dok su njegove plave oči cvetova pokušavale da se zatvaranjem spasu od vrelog, letnjeg slepila.
Jedini kojima vrućina ništa nije mogla, bili su Svekrvini jezici na prozorima i Čuvarkuće na naherenom krovu kokošinjca. Prvi su bodljikavim slapom padali sa prozorskih polica, terajući sve ukućane da ih zaobilaze širokim polukrugom, jer su već svakom od njih ostavili neizvadivu bolnu uspomenu, skoro nevidljivom, majušnom bodljom. Čuvarkuće su se množile i prelivale iz stare, plave šerpe, po kojoj su cvetali razjedajući cvetovi rđe. Korenčićima, tankim kao vlas, su tražile svaku mrvu zemlje, spremne da je, skromne i nezahtevne, iskoriste za nove naraštaje trpeljivih zelenih buketića. I dok se sve ostalo cveće, tiho i očajno, roptalo sve niže se savijajući ka zemlji, Čuvarkuće su, bez straha, gledale u sunce, koje je ošamućivalo dan.
U takva podneva su se hladnjikave večeri i sveža jutra činila kao počeci i krajevi odavno prošlih dana, za koje nema nade da će ponovo doći. Letnja vrućina je bezdušno razvlačila otopljeno vreme, dovodeći do ruba strpljenja sve one koji ga koriste kao meru dana. Ipak, u jednom trenutku je ipak izgubila snagu, stavši pred popodne koje više nije želelo da uzmiče. Zajedno sa baba Kajom, popodne je lagačkim koracima ulazilo u baštu, razgrćući vrućinu, koja se poraženo zavlačila u ćoškove, trudeći se da za sobom ostavi bar sparinu.
Tada je baba Kaja, pogrbljenih, zaobljenih leđa, kao strpljivi tvrdokrilac, milela po svojoj bašti, kao da želi da vrati nadu u život iscrpljnom vrućinom cveću. I dok je sunce polako zamicalo za daleko brdo, topeći se na njegovom rubu kao kugla sladoleda, baba Kaja je vukla svoje teške, artritične prste, po lišću koje je poraženo visilo, još uvek ne mogući da dođe k sebi.
Sa prvim sumrakom koji je u sebi već nosio dašak svežine, baba Kaja je jedva dočekano predveče pozdravljala metalnim zvukom dve stare kante, koje je postojanošću mrava vukla sa sobom. U jednoj od njih, na površini vode koja je pljuskala preko ruba, borilo se sa zakonima fizike drnjavo, istrošeno lonče, upirući se potapanju.
Uspevši da u bašticu dovuče i kante i sebe, baba Kaja je zalivala od žege poluonesvešćeno cveće, mrmoljeći utešno. Podižući nežno ošamućene božure, sa kojih su crvenim snegom padale latice, baba je zahvatala vodu i sipala je pod bokore. Lonče ulubljenog dna je, kroz silne rupice, propiškivalo tanke mlazove vode. Zemlja je cvrčala upijajući svaku njihovu prvu kaplju, halapljivom brzinom ih usrkujući.
Za baba Kajom, kantama i lončetom, su ostajale crne mrlje zalivene zemlje, koja je prosto mljackala, konačno napojena. Sve do mraka, baba je pojila svoju baštu, istovremeno skidajući sa listova sve bubice, gusenice i crviće, koje je izmamila hladovina. Doduše, to im nije bila dobra procena rizika, jer veća opasnost od žege je bila baba Kaja, koja ih je, bez gađenja, smeljavala medju svojim prstima, suve i ispucale kože, izgledom sestrinske zemlji koju prošara suša.
Tek mrak je babu terao da poslednjom lupom kanti je obznani večernji mir. Tada se, kroz ugljeno crnu tamu, odgurujući miris mokre, utešene zemlje, opojnim dahom pojavljivala Noćna frajla. Njen zavodnički miris je predvodio oblak mirisa baštenskog cveća, u koji su se uguravali i slatki miris tanjirastih zovinih cvasti i oštar burjana i kopriva koji su, proterani, rasli iza tarabe, uz put.
Celu noć se baba Kajina bašta spremala za jutarnji nastup, kojim je pozdravljala prvu zraku sunca, još uvek tako nežnog da se nije ni dalo slutiti da će se, za nekoliko sati, pretvoriti u smrtnog neprijatelja.
Jutro je u bašti zvonilo Devojačkim srcima, nanizanim na dugu grančicu. Iz njihovog rascepljenog, ružičastog vrha, je visila kapljasta, bela latica.
- Suzica, ćero, ko iz svakog srca što mora da bidne, govorila je baba Kaja.
Pored njih su se bokorili božuri, po kojima su trčali izbezumljeni crni mravi, dok su se njihovi cvetovi raskošno raskokavali, neštedimice sipajući crvene latice na zemlju. Iz božura su virili vitki stasovi Tršavog devojčeta koje je pokušavalo da, iskrzanim laticama svog cveta, ne ostane neprimećeno pored carskih, kalemljenih ruža, babinih miljenica. Ušuškane među drugo cveće, leđa zaklonjenih tarabom, one su cvetale u bojama koje Majka Priroda nije štedela na njima. Njihov miris se uvlačio sve do čela, širio se u oči i činilo se da se zatvaranjem kapaka može duže zadržati, možda čak i sačuvati.
Šimšir se dostojanstveno, tamno zeleneo, cakleći od rose, dok se po ogradi blesavio ladolež, dosadan i bezvredan po baba Kajinim cvetnim kriterijumima. Njegove tanušni, trubasti cvetovi su jedva izdržavali nekoliko sati dana, umirući pod listovima-srcima, tiho i neprimetno.
Za razliku od njega je, samo par metara dalje, rastao, kočopereći se u svim pronađenim sortama, bosiljak. Običan, crkveni, svetlih nabubrelih listova, koje je bilo dovoljno samo dodirnuti, pa da zamirišu neštedimice, nadoknađujući skromnost njegovih sićušnih, belih cvetova. Pored njega je, branjen od belih leptirova kupusara, uz posebnu brigu i pod stalnim budnim, ali slabovidećim babinim okom, rastao grčki bosiljak. Sitan, biserni. Njegovi majušni listovi su više ličili na oštre kapljice, spremne da zamirišu na limun kroz uobičajeni, sveti miris.
Na limun je mirisao i matičnjak, koji odavno niko nije koristio. Ali, iako nije bilo ni košnica, ni matica koje bi njime mamio, baba Kaja ga je, lukavo, negovala na više baštenskih mesta. Njegovi reckasti listovi su podsećali na koprivu sasvim dovoljno da nateraju decu da pažljivije hodaju baštom. Uz njega je rasla Rozetla, listova koji su ličili na čipkaste prste. Neuglednih cvetića i oporog mirisa, Rozetla je svoj smisao nalazila tek u teglama slatkog.
Iako su bašte u selima mahom devojački posao i obaveza, malu baštu uz staru, zemljanu kuću, u Gracu je čuvala baba Kaja. Vredno je i skupljala seme, zamotavajući ga u komadiće novinskih listova. Na prozorčetu iznad njenog kreveta su se, u žućkastim teglama, primali pelcari, čekajući na svoj trenutak. Društvo njenih ispisnica je seme i pelcare koristilo skoro kao monetu, vršeći robnu razmenu svakom prilikom.
Zajedno sa baba Kajom, nestala je i njena bašta. Sada je tamo brižljivo ošišana trava, koju od vreline letnjeg podneva, spasavaju sikćuće vodene prskalice. Nema ni šimšira, koji je u nedostatku ruzmarina krasio svatove, ni bosiljka za u crkvu i za dušu. Zatvorilo se, zajedno sa njenim, i Dikino oko. Nema babine »devojačke bašte« da iz nedara, bestidno prospe miris Noćne frajle kada dan uveče da'ne dušom i od vrelog podneva ostane samo umorno sećanje.
Blogovi autora
- Šaka života (24)
- Krvopije (91)
- Za PRESS (447)
- Tražim pomilovanje (243)
- Ujedinitelj (80)
- Veštica u dedinoj ulici (34)
- Parče dedovine (96)
- Gušteri (33)
- Biberani (24)
- Epidemična sećanja (30)
- Duško sa zlatnim M (18)
- Mala zimska priča (42)
- Deja vu (42)
- Radosti mladosti (31)
- A SAD - FINALE (15)
- Srbija - Brazil, nestručno (22)
- PMS ili Kako su izumrli dinosaurusi (23)
- Sirotinjske sreće (62)
- Popini prasići (114)
- Ponosna (36)
Najnovije VIP blogeri
- Javna rasprava o Beogradskom sajmu i Generalštabu
Đorđe Bobić - Gde je krenuo Saban
natasa_tasic_10 - Davimo Beograd iliti DB
Ivan Blagojevic - Oda Drustvenim Naukama
Spiridon - OTVORENO PISMO MINISTARSTVU ZDRAVLJA
razmisljam - Dovidjenja, gospodine Bobicu!
angie01 - Klasicna tema- Beograd, popodne i gitare
jednarecfonmoi - Fragmenti stvarnosti u opštem prividu
Hansel - Horizontala, koja ne da vertikali da se vidi
angie01 - СРБИЈА ‒ ЗАЈЕДНИЧКА ДОБРОБИТ И КАЗНА
Predrag Brajovic
Najnovije blogeri
- KRUNSKI DOKAZ ZA NEIZLAŽENJE NA "IZBORE"
Filip Mladenović - DUB PUB: Stepping Out From The System
docsumann - Majstor za ljuljaške, klackalice, tobogane i ... II DEO
Filip Mladenović - ŽUTA OSA (8/24)
horheakimov - DUB PUB: Milion kvadrata
docsumann - Dokon um đavolje igralište
zilikaka - НАЦРТ РЕЗОЛУЦИЈЕ О ГЕНОЦИДУ У СРЕБРЕНИЦИ
Filip Mladenović - DUB PUB: A Bright New Day Is Coming
docsumann - Srbija u EU i NATO do 2030...
Filip Mladenović - DUB PUB: Woman, Hey
docsumann
Arhiva
Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana
- Društvo (5)
- Život (3)
- Gradjanske inicijative (3)
- Moj grad (2)
- In memoriam (2)
- Zdravlje (2)
- Muzika (2)
- Ljudska prava (2)
- Umetnost (1)
- Literatura (1)
Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana
SRPSKI / ENGLISH
INFO TV RADIO VIDEO B92.FM SPORT PUTOVANJA BIZ POSLOVI MAPE ŽIVOT KULTURA BLOG FORUM TEHNOPOLIS AUTOMOBILI SHOP MUSIC vrh strane© 1995 - 2009, B92 | Kontakt | O nama | Impresum | B92 lica | Pravila korišćenja
B92 je organizacija koja brine o zaštiti životne sredine.
Mi ublažavamo štetu nastalu zagađenjem u avio-saobraćaju i ulažemo napore da se smanji emisija izduvnih gasova.
climatecare.org