Ideja kad se rodi onako gola i bosa ispunjena je nadom svog tvorca, odnosno onoga kome je na pamet pala. Ne prodje dugo vremena, a ona, ideja,  jos neobuvena i neobucena, sasvim cista u svojoj goluzdravosti, osudjena je da ostane to sto je bila svojim rodjenjem- samo ideja  neodrasla ili neostvarena, sasvim svejedno.

 Zakljucana u mislima tvorca ona se energicno uspinje, okrece, prevrce cas naglavacke, cas na rukama pokusavajuci da izadje van nevidljive, ali nepropustljive opne. Sama ideja, vec ima svoju ideju kako da protrci sirokim poljima da odraste, a sa svojim odrastanjem ostavi svoj trag, dobar ili los, ali ipak trag.

Svi su ljudi jednaki pred zakonom. Jel' tako? NIJE! Ja, ti, ona, on, mi, vi, one, oni, ako nismo a nismo članovi vladajućih stranaka, ministri, savetnici, direktori, članovi kriminalnih udruga uspreženih s prethodnima i policijom, nismo jednaki pred zakonom u odnosu na NJIH. Jel' sam ja to pronašao rupu na saksiji?

Bravi smo mi! Stoka jedna grdna! Nesolidarni do jaaaaaakog bola! Mrzitelji, pakosnici i zlobnici! Među sobom. A oko nas? Divljaju i zajebavaju se polupismeni i nepismeni moroni, kroje nam svaki sekund života!

Počinje svetsko prvenstvo u atletici

Zaklela se zemlja raju da ni jedna tajna ne ostane otuđena od naroda i kad se dobro raspitaš i nađeš neimenovani izvor, saznaš ipak da je to oko HRASTA sve namestila ona lukava i izazovna Crvenkapa što se inače predstavlja kao naivno i čedno biće, mada je već punoletna, koje samo o baki brine i sluša svoju mamu. Naime, idući svako jutro do svoje bake da joj odnese kolače i sedative zasmetao joj je taj HRAST koji beše tačno na putu kojim je hodila kroz livadu te je morala da ga zaobilazi a žirevi su joj padali po glavi i to ju je nerviralo te ga je uzela za svog neprijatelja i rešila da ga samo tako ukine. Sama je bila nemoćna a i sa alatom nije dobro stajala te je rešila da se posluži drugačijim sredstvima, korisnim i efikasnim jer takvih primera ima svuda okolo, samo novine otvoriš ili vesti na Tv odgledaš.

ulažem protest redakciji rubrike život
na sajtu b92 što nisu preneli ovaj kosmopolitenov
značajni tekst:

Autor: Rodoljub Šabić

Gužva oko već famoznih „elektronskih" ili „evropskih" ili ... novih zdravstvenih knjižica još traje, ne smiruje se. Naprotiv, moglo bi se reći da nažalost postaje sve „zanimljivija".
Budući da sam i sam, u izvesnoj meri bio učesnik ove „gužve" logično je da sam sa odgovarajućom pažnjom pratio sve argumente i „argumente" koji su iznošeni.
Na neke od njih tipa - „tzv. nezavisne institucije" zapravo rade na „destabilizaciji države i društva" zaista ne mislim da se vredi osvrtati. Ali, pre neki dan se u jednim dnevnim novinama pojavio „analitički tekst" koji je na račun Zaštitnika građana izneo optužbe koje bi, bar na prvi pogled, mogle delovati logičnije i smislenije.

Organizacije za zaštitu ptica tražile obustavu letnjeg lova usled velikih vrućina i suše – država reagovala blagovremeno i pozitivno!

Prepelica Coturnix coturnix, foto (2) copyright © albicilla

Čitam vesti, čitam, gledam, osluškujem, pa čak i beležim. Neke uobičajene stvari iz života pamtim. Posmatram, da, posmatram. Motrim. Izolovan sam, a kao da sam sklonjen. Opet, sveprisutan sam. Umem o svemu ponešto da kažem. Neupadljiv sam i delujem beskrajno naivno. Putujem, tu i tamo, prepričavam, smejem se i radujem. Padne tu i poneka sahrana, izjava saučešća, i prekrstim se, poljubim sveću i zapalim je. Nema me na mestima za eksponiranje, a ako baš sudbina ište moje pojavljivanje na tim javnim mestima, onda gledam da sam izvan te ekipe i da izgledam naivno, mirno i zalutalo.

Kad sam bila mala, baka me je, kao što je, po njenom, bio red, poslala na časove baleta i klavira...

Balet sam obožavala, ali to je sada druga priča, a zbog klavira sam preplakala pola detinjstva, jer meni se nije svirao klavir - mene je fascinirao jedan drugi instrument, najlepšeg zvuka na svetu... Harfa!

Ta fascinacija ostala je do danas.

Možete, onda, da zamislite koliko sam se oduševila kada sam otkrila ove dve mlade umetnice:

Meni se, kao starom ljubitelju Tolkina, najviše dopalo, ali imaju one još zanimljivih obrada:

Poštovani gospodine predsedniče Vlade Srbije, poštovani ministre policije i poštovani prvi potpredsedniče zaduženi za bezbednost,

šta je ovo?

 

Meni liči na kataklizmu. A vama?

Velizar ćelavi od muke. Od desnog uveta do temena proteže se ogolela koža, a one, tek izbile tanušne vlati nesvesno čupka čim razgovor o Marini sklizne na druge teme. Sluša krajičkom svesti, vrebajući trenutak kad će se ubaciti nekim sitnim sećanjem na nju i niko nema srca da ga prekine dok zagrcnuto priča. Na čas utihne, kao da osluškuje, a pogled mu se izgubi i nervozno čupkanje pojača.
Velizar je Marinu voleo dugo i mnogo i čekao je, kao u priči, da i ona njega zavoli. Predugo je čekao, toliko da su svi digli ruke od njega. Uglavnom se opijao, sedeći negde po strani društva i prostora u kojem je ona dominirala. Marina je bila centar i zamajac kruga u kojem su se, kao u kovitlacu, smenjivali likovi i događaji, u kojem se odvijao čitav varoški život.

Posle kanala od Dunava do Soluna, kreacije min. za prostorno planiranje ima još. Setio se skoro i onaj min. za urbanizam da promoviše srpsku kuću kao izlaz iz nestašice istih za stanovanje Srba ali i jasnog otklona od tih zapadnjačkih novotarija što se ovuda nude i zidaju i tako narušavaju nacionalni identitet i kulturu stvaranu još pre kosovskog boja i tako nas poravnjavaju sa drugima a nisu nam ni do kolena, i da se poslužim olinjalim stereotipom koji priliči ovoj situaciji - nama nebeskim bićima koji smo svet stvarali dok su oni prstima kusali nedopečeno meso.

Ponudio, ama ne samo to, odlučio i počeo o tome da govori i to ni manje ni više nego o formi originalne (ma šta to značilo u njegovoj izvedbi) srpske kuće, predpostavlja se sa svim atributima od pre neki vek kada se stanovalo u sred zdanja gde beše odžaklija sa ognjištem a pored i još soba a štala sa druge strane,  ali doksat obavezno i okolo po imanju po neki vajat da se pravi sir ili da se spava unutra, a klonja beše sasvim sa strane, pa neće valjda sa se nužda vrši pod krovom doma svoga.

               Ja nekako uspevam da sve što pročitam vidim u slikama. A te slike imaju i boje i mirise i svetlost i senke i veoma liče na ono što mislim da sam pročitala. Što, naravno, ne znači da su slike tačan odraz napisanog, ali, meni to ne smeta. Pomirila sam se sa tim da stvari, ma koliko se trudila, na koncu konca ipak sagledavam subjektivno, prelomljene kroz prizmu svojih sopstvenih stavova, principa, verovanja, nadanja, znanja, poimanja, osećanja, razmišljanja...

bio je još uvek mlad,
troje dece i brižna racionalna žena
su postali naporni.