Javljam se da vam javim da do 17. februara mozete besplatno na Internetu gledati dokumentarne filmove Agnès Varda.

U ponendeljak, 7. aprila 1941. kada su na naslovnim stranama lisabonskih dnevnih novina osvanule vesti o jučerašnjem napadu Sila osovine na Jugoslaviju i razornom bombardovanju Beograda, u Odeljenje za protokol Ministarstva inostranih poslova Portugala stigla je depeša sledećeg sadržaja:
Misija Kraljevine Jugoslavije u Lisabonu ima čast da obavesti

mogu li se ikako zaustaviti ovi ljudi?

Dođu tako pogana vremena, vremena duža no što bi smela da budu, kada bi čovek dušu đavolu prodao samo da ne misli o onome što mu je jedino u mislima. Tada sebe lažeš da misli mogu da putuju, da prejašu planine i pregaze reke, da mogu da pokucaju na prava vrata i sednu pored onoga kome su namenjene. Da mogu da ga uhvate za ruku, pomiluju po glavi i samilosno podmetnu leđa ne bi li se patnja i strah lakše podneli. A znaš da su misli slabašna stvar koja najdalje do napisanog može da stigne, mada i tada njena nada još uvek laže i vara da može više.

To vreme čoveku na koga je nasrnulo dugo traje, svaki tren se razvuče u nedogled, uvredljivu beskonačnost...jer, tamo gde bi trebalo dugo da traje on prolazi brzo i nemilice, krateći i ono malo kratkog vremena prekratko odmerenog. Lepo osećaš kako se grebe o staklo sata svako zrnce peščanog vremena, survavajući se na gomilu, gradeći sobom skori vrh kraja. Posle njega više ničega biti neće, ni u laži, ni u snu.

Gost autor Tsunade

Postoji jedan momenat u životu kada čovek shvati da ne mora da ide kod mame na ručak.

Magazin Mama i Bitka za bebe organizuju konkurs za
Naj-maminu priču

Kakve treba da budu priče?
Priče treba da opišu neke od najlepših trenutaka koje ste imali sa svojom bebom tokom njenih prvih godinu dana. U svakom broju Mame zadaćemo novu temu, a februarska je:
Naše besane noći... (sugestija: možete da opišete kako izgledaju vaše noći otkako ste dobili bebu; šta radite da je ponovo uspavate kada se probudi; šta radite da biste izdržali dan posle neprospavane noći; kako ste se osećali kada ste najzad uspeli da odspavate nekoliko sati bez prekida sna, i sl).

Još jednom hvala svima koji su pročitali, a posebno onima koji su učestvovali u diskusiji na mom prvom tekstu u ovoj seriji ekonomskih blogova. Kao što sam obećao ovaj tekst će biti posvećen međunarodnoj trgovini i investicijama. Ta tema mi je posebno zanimljiva jer sam između ostalog i šef Trgovinskog odeljenja ovde u Ambasadi.

Mislim da ne možemo nastaviti da poboljšavamo životni standard ljudi ukoliko kompanije nisu u mogućnosti da ulažu, angažuju, proizvode i trguju slobodno. Međunarodna trgovina predstavlja glavni kanal razvoja u dosadašnjoj istoriji, a posebno tokom poslednjih sedamdeset godina globalizacije. To je bio i ključ u naporima za suzbijanje siromaštva. Kada su u pitanju i Srbija i Velika Britanija, rast ekonomije i jedne i druge zemlje zavisi od stranih investicija i rasta izvoza. Međutim, zbog krize trgovina se značajno umanjila - kao i tokom Velike depresije 1930-ih godina. Postavlja se pitanje kako možemo da osiguramo da putevi trgovine ostanu otvoreni i da što veći broj ljudi u svetu ima pristup kanalima slobodne i fer međunarodne trgovine?

Vanredni izbori

Pre nepunih mesec dana, 10. januara 2013, prilikom posete gradilištu mosta preko Dunava u Beogradu, premijer i ministar unutrašnjih poslova Srbije Ivica Dačić izjavio je da neće biti predsednik vlade u kojoj ministri komuniciraju sa pripadnicima kriminalnih grupa, i da će biti uhapšen svako za koga se utvrdi da je razgovarao sa narko-bosom Darkom Šarićem.

Opor, siv dan. Ulica pod difuznim svetlom. Bez sata, čovek bi mogao pomisliti da je 7 ujutro, isto tako i da je pola 12, ili da je 4 popodne. I ljudi bejahu nekako u skladu sa tim svetlom koje je isisavalo boje. Krenuo sam u banku, da uplatim neke sitne dažbine. Banka je na uglu. Ka njenim dvokrilnim vratima vodi nekoliko savijenih basamaka. Inače, na tom mestu je trotoar širok. Ima jedna klupa, kanta za otpatke, mali kiosk... Solidan prostor. Nešto skoro kao mali trg. Na klupi su sada sedela tri starca. Ispred njih, očigledno zastavši tu da u beskrajnoj dokolici prozbore koju, još četvorica starijih ljudi. Verovatno su svi, ili većina, penzioneri. Jedan je ruke držao na zadnjici, dvojica u džepovima... Svi ozbiljni, skoro namrgođeni. Nešto su drobili i s vremena na vreme klimali glavama jedan drugom u znak odobravanja. Ali, ta scena je svakidašnja i sama po sebi ne bi bila značajna za ovu priču da nije jedne druge minijature, koja je sa već pomenutim penzionerima činila vizuelni sklop koji je momentalno privlačio pažnju. Na sredokraći između ovih koji su razgovarali i ulaza u banku jedna crna kučka je stajala i dojila štene.

Sad ga nema danas, a juče se vratilo.

Ima li koga da je pretek'o?

Jedna od najgorih stvari koja se može dogoditi ženskom čeljadetu je da bude rođeno u šerijatskoj muslimanskoj porodici. Svakodnevno čitam, slušam, gledam i svedok sam zverskih zločina počinjenih nad ženama i ženskom decom u ovakvim  porodicama. Počinioci obično bivaju veoma blago kažnjavani a neki se uopšte ne kažnjavaju. I tako se zločini nastavljaju u nedogled. Po šerijatskom zakonu o ženskoj sudbini UVEK odlučuje muškarac u porodici. Kada je dete o njenoj sudbini odlučuje otac a kad se uda o njoj odlučuje muž. Po istom tom zakonu ubistvo devojčice ili žene se ne može kazniti smrtnom presudom.

 Hrvatskim nacionalistima su silom navukli novo i elegantno EU odelo, ali ispod njega su i dalje usrane gaće u bojama šahovnice.

Autor: Rodoljub Šabić

Pre tačno 10 godina, 4. februara 2003. godine u Saveznoj skupštini proglašena je Ustavna povelja. Usvajanje tog dokumenta označilo je da se na međunarodnoj političkoj sceni, u svetskoj zajednici država pojavio jedan nov subjekt - Državna zajednica Srbija i Crna Gora.

Takvi događaji su po pravilu vredni pažnje i obično se dugo pamte. Ovaj put, međutim, nije bilo tako. Nimalo slučajno. Krajnje relativna vrednost navedenog „ustavnog" dokumenta i na njemu zasnovane „državne zajednice" bila je od samog početka poprilično očigledna, kako za građane Srbije i Crne Gore koji su nemo posmatrali njegovo usvajanje, tako i, koliko god se trudili da to ne pokažu, i za same aktere tog usvajanja - poslanike u Saveznoj skupštini.

Iz samo njoj znanih razloga, još kad sam imala 5 godina, Baka (mamina mama), naš kućni matrijarh, donela je odluku da ću ja učiti engleski, a moja mlađa sestra francuski.

Shodno tome, ekspeditivno sam upisana u komšijski Institut u Jovanovoj i to je, što se Bake ticalo, bila završena priča.

Neću da grešim dušu - dugo sam bila sasvim zadovoljna izborom jezika, pogotovo kad mi je sestra pokazala kako se neke reči u francuskom pišu.

Ali, onda sam se susrela sa Magom i priznajem, bilo mi je žao što ne mogu da ga čitam u originalu.

Le jardin

Des milliers et des milliers d'années 

Ne sauraient suffire 
Pour dire 
La petite seconde d'éternité 
Où tu m'as embrassé 
Où je t'ai embrassèe 
Un matin dans la lumière de l'hiver 
Au parc Montsouris à Paris 
A Paris 
Sur la terre 
La terre qui est un astre.