Autor: Rodoljub Šabić

Na današnji dan pre tačno 80 godina, 30 01 1933 godine Adolf Hitler je postao Rajhskancelar Nemačke. Posle više uzastopnih izbora na kojima ni jedna stranka nije odnela apsolutnu pobedu predsednik Nemačke Paul fon Hinderburg poverio je mandat za sastav Vlade šefu Nacionalno socijalističke radničke partije Nemačke (NSDAP), koja je na demokratskim izborima u novembru prethodne godine osvojila 33% glasova.
Vlada koju je Hitler sastavio morala je biti i bila je koaliciona. U njenom sastavu od ukupno 10 članova samo još dvojica, Frik, ministar unutrašnjih poslova i Gering, ministar bez portfelja, uz Hitlera bili su članovi NSDAP. Još dva člana Vlade, ministar pravde Gunter i privrede Hugenberg, bili su pripadnici vernog saveznika Nemačke narodne partije (DNVP). Čak petorica bili su vanstranačke ličnosti!

Prvo je vetar utihnuo, stišali su se zvuci koje donosi dan, zatim su se senke izdužile, nebo se veoma zacrvenelo, a onda je sve postalo senka. Još ne znam da li sam sve ovo sanjao ili možda još uvek sanjam. Znao bih kada bih umeo da razlučim gde prestaje san, a gde počinje java. Bilo kako bilo, da mi nije snova, možda i ne bih ovo pisao, pa neka bude da sam sve ovo sanjao i da je ovo priča o mom snu.

дервиш

Позивам за свједока вријеме, почетак и свршетак свега – да је сваки човјек увијек на губитку 
Меша Селимовић

Idemo dalje.

Južnoslovenski vladari, u želji da što brže organizuju sopstvenu državnu vlast, gledaju prevashodno sopstveni ekonomski interes. Pretvaranje dela slovenskih masa u kmetove za njih znači izgradnju novog društva, koje je već u nekim drugim zemljama uspostavljeno. Kako Južni Sloveni više nisu vojna sila Vizantije, to vladari imaju odrešene ruke, ali – sudaraju se i sukobljavaju sa sopstvenim vojskovođama, sitnom vlastelom koja neće da se liši svojih vojničkih družina i koja želi da njihova imanja obrađuju poluslobodni ili slobodni seljaci, koji određenim porezom plaćaju zaštitu vlastelinu. Tako počinje viševekovna istorija verskih ratova na Balkanu: na jednoj strani, gnostici koji se bore protiv Rima i protiv Konstantinopolja, a time i protiv sopstvenih vladara koji su prihvatili kraljevska znamenja od jednog od ova dva centra; na drugoj strani su vladari koji su prihvatili Konstantinopolj i moraju da se bore ne samo protiv gnostika, već i protiv vlastele koja prihvata volju rimskog prvosveštenika; na trećoj strani su oni koji su prešli u katoličanstvo i koji očekuju da im u borbi protiv ostalih pomognu dva inkvizitorska reda, dominikanci i franjevci.

Kako google fact kaže jedan od najvećih ženskih strahova je da im zadnjica iduće godine ne bude opuštenija nego što je sada. I ako postoje zajebane farmerice, prepametni mideri, čarobne haljine, … nakon nekog vremena kamuflaža neće moći da se prekrije sedalna zapuštenost.

Kad tad dame će morati da se suoče sa silom gravitacije koja tragove kalorične hrane oblikuje u smeru centra zemaljske kugle. Dakle guza postaje uvećana i počinje da se spušta. Količina mišića se smanjuje a salce se usaglašava sa zemaljskom težom.

Šta sad? Prihvatiti tužnu spoznaju da nosimo dva broja veće farmerice nego lani i da nam i običan veš stoji poput tangi? “E kakvo sam ja dupe imala...” Ili se suočiti sa problemom, naći njegove uzroke i definisati pravce uklanjanja i ublaživanja uzroka našeg problema.

Dakle trening. 

Na blogu se često vode diskusije između vernika i ateista. U tim diskusijama, uglavnom neproduktivnim, koriste se različiti argumenti koji samo pokazuju tvrdokornost stavova zauzetih još pre započete diskusije.

Tu i tamo se neko deklariše kao agnostik i time obično otpočinje trol u pravcu da li su agnostici ateisti i koji je pojam sadržan u kom. Gnostike niko ne pominje.

Postoji jedna zanimljiva knjiga sa isto tako zanimljivim predgovorom. Reč je o spisu srednjevekovnih gnostika. Toj knjizi se često vraćam i pronalazim puno toga što se može pročitati baš između redova teološko-ateističkih polemika na blogu, a boga mi :) i šire.

Vedrana Rudan, dok bloguje

Šta, na primer, ima udarnog i bitnog u "sukobu" dva barona naše grabežno-beskrupulozne sportsko-političke menažerije? Zašto se ovdašnjem poniženom i opljačkanom građanstvu uporno nameću teme sa opskurnim likovima, "dostojnih" petparačkih TV serija?

- Imate li vi još dece? - upitala nas je doktorka kod koje smo prvi put došli kada je naša ćerka napunila tri godine.
- Nemamo - odgovorili smo.
- Pa šta čekate, ko će da se brine o njoj kada vi umrete?
-------
Kada imate dete sa posebnim potrebama, nemoguće je ne razmišljati o tome. Šta će biti sa njim/njom posle nas? I vaša glavna preokupacija postaje osposobljavanje deteta za život.
Otac sam deteta kojem nisu davane velike šanse za samostalan život. Nikada nije imala formalnu dijagnozu, osim one "usporen psihomotorni razvoj". Iza nas su godine borbe, vežbi, rada, lekarskih pregleda, analiza. Radili smo gomilu analiza, od kojih je svaka bila biti ili ne biti.

Rastanak

(nastavak priče o pesnicima u izgnanstvu) 

S prvim mrakom napustili smo Madrid. Ako ništa drugo, u vozu dobro spavam.

Već je bio dan kad stigosmo na granicu. Portugalski carinici, u tamnim uniformama i s belim rukavicama, uzeše da nam preturaju po prtljagu i prepipavaju džepove. Prijavio sam da nosim 2.000 dolara. Toliko sam bio uspeo da uštedim. Nisam dugo u službi. Crnjanski i žena prijaviše nešto više. Hristić, naš dojučerašnji poslanik u Rimu, prijavio je, svojim sam ušima čuo, 25.000 dolara!

Već smo se bili smestili uz Eštorilu, i Crnjanski i ja smo se već bili zbližili, upitam ga ja:

- Šta je njemu? Šta ga je to uhvatilo?
- Kome? - pravi se on da me ne razume.
- Kako kome? Dučiću. Šta mu bi da napravi ono pozorište u Madridu, na stanici?

- Poznajem ga godinama - kaže - Nije bio ovakav ranije. Starost valjda. Sada, kad vetar duva sa Atlantika, on se zavija, po debelom trbuhu, novinama. Papir novina, dobro greje, veli. A kad se smeje, trbuh mu drhti kao balon.

28.12.2012—6.1.2013.

Pa šta ako bih se za nedelju dana vraćala istim putem nazad? Kao da bi mi bilo prvi put da vozim istom rutom samo u suprotnom smeru. I kao da i to nema svojih prednosti – recimo tu što podrobno upoznaš pejsaže duž obe strane puta i obavezno se začudiš što si u prvoj vožnji toliko toga propustio da primetiš; a da ne govorim o psihološkom fenomenu zbog kojeg se povratak istim putem nazad uvek čini kraćim nego odlazak njime.

   Iako je tadasnji 2. kontinentalni kongres usvajanjem rezolucije zvanicno proglasio nezavisnost 13 americkih kolonija drugog jula 1776 , Amerika  proslavlja svoj dan nezavisnosti svakog 4. jula.

Kako je u svojoj knjizi "Deklaracija nezavisnosti" pisao istoricar Carl Becker, Amerika cetvrtog jula nije mogla proglasiti vec proglasenu nezavisnost . Tog je dana, 4. jula1776, Kongres usvojio document (Deklaraciju Nezavisnosti) kojom se pred domacom i svjetskom javnoscu  u opravdava ili bolje reci legitimizuje Americko razdvajanje od britanske krune.

Medju tadasnjim utemeljivacima

Ugovor o kreditu je obligacioni odnos. Principe obligacionih odnosa čovečanstvo je stvaralo, testiralo i usvajalo hiljadama godina. Kroz praksu, generacije i vekove.

.