1.

               - Izvinite me, večeras žurim. Imam bolesnu žabu kod kuće. - kaže i počinje da sređuje sitnice na svom radnom stolu.
               - Bolesnu žabu? - pita on.
               - Da. - Ona potvrđuje, po malo rasejana i sa mislima već daleko od ove prostorije u kojoj se razgovor odvija.

PITANJE: Šta kog đavola znači ova magla što pada na Vojvodinu? Ekstremno deluje priča   o ukidanju autonomije. To jest, deluje kao naprasna, došla niotkuda (ok, znamo da nije niotkuda i znamo da je priča o Vojvodini stara i često paralelna s nekim kosovskim pričama, a na štetu Vojvodine, koliko god to zvučalo kao da nije u vezi jedno s drugim) i sve znamo - ali deluje kao da je  neko, odjednom,  pojačao nekakav program, gde neki sede i svađaju se. Ekstremno, naravno, zvuči i Vojvodina republika (malim slovom, još nije avanzovalo do odcepljenja) i deluje, ovako sa strane, kao da se njom bave samo neki marginalci političke scene.

Moj najnoviji tekst u emisiji '' Šta je sPorno ''

Sve je počelo kao što je i red, tokom početka jednog dana. Napolju se mrštilo sivo, ledeno zimsko jutro. U daljini su se nazirali led-ledeni Alpi. Komšinica iz stana pored je, sudeći po zvucima, radila na tome da polupa sve sudove koje ima. Ikar Varvarin se budio pokušavajući da svojom zadnjom nogom otkine rođeno prednje uvo. Ja sam bauljala naokolo pritisnuta niskim pritiskom, kada se stanom razlegao urlik: »AAAGHR!«

  

Ja sam Aleksandra Ranković novinarka, autor i producent dokumentarnih filmova i serija.

Pesmu sam napisao 18. 07 1975 godine. Pronađoh je preturajući po fijokama.

 

Molim vas toplomer za merenje temperature pasa

Kašu od heljde i crne duže pertle

Vidim iza naočara imate tirkizno plave oči

Belina mantila primorava vas da budete goli

I vrućina naravno

Voulez vous...ne nije važno

 Diktatori su vladari koji izgledaju dobro sve do poslednjih deset minuta.
Jan Masarik

 

 

 

A otkad smo mi toliko bliski da se šalimo s nekim koga ne poznajemo, i to pred nekoliko miliona gledalaca, bez njegove saglasnosti? Valjda je šala, osim smeha, nekako odraz prisnosti. Nasilna prisnost već je silovanje. Drugarice i drugovi naš premijer je upravo silovan pred kamerama i sada se bori sa osećajem samokrivice, osudom okoline a možda i malo stokholmskog sindroma pa ne reaguje u punoj snazi.

Autor: Rodoljub Šabić

Jutros u nekim medijima vidim vest da je Ministarstvo trgovine nakon „kompletne analize učinka 27 ekonomskih diplomata koji su polati u inostranstvo pre tri godine sa ciljem da pokušaju da dovedu investitore u zemlju odlučilo da vrati kući njih sedmoro." Vest je propraćena i elaboracijom razloga zbog kojih se ministarstvo odlučilo na opoziv sedam „ekonomskih diplomata".
Navode se tri razloga za opoziv. Da ih parafraziram.

Esej iz knjige „Iznuđena arhitektura“ koju pripremam za ovu godinu

Praotac je oslobođen obaveze da brine o opstanku svog plemena jer je zaduženje preneo na potomke, zainteresovan za posledice svog nekdanjeg bavljenja arhitekturom kada je uređivao pećinu obilazio planetu i stigao na njenu severnu stranu u beskrajni ledeni prostor. Ugledao je tamo iglo, arhitektonsku tvorevinu namenjenu obitavanju, o kojoj su mu pričali da je u prostoru oko severnog pola i da ga grade Inuiti, takođe njegovi potomci. Sve je bilo u skladu sa kazivanjima, iglo je neveliko zdanje od komada leda u kome porodice lovaca na foke nalaze zaklon od agresivnog okruženja a njegovim graditeljima osim leda nikakav drugi materijal nije dostupan i uverio se da ga oni vešto i svrsishodno koriste ne bi li obezbedili prostor za preživljavanje i opstanak.

Od kada se pojavio na političkoj sceni Srbije čini mi se da se Aleksandru Vučiću ne mogu osporiti dve stvari: svakako inteligencija, čak ni kada je, po nalogu nadređenih  ili u žaru političke borbe - izgovarao najbesmislenije bedastoće ili najbljutavije gadosti. I drugo - lojalnost svojim političkim guruima.

Kao ilustracija neka posluže i one, po mnogima patetične - dve sedmice premišljanja pre napuštanja svetlog srpskoradikalskog puta krštenog kuma svoje dece, i pristupanja srpskonaprednjačkom novoevropejskom putui Tomislavu Nikoliću. 

Čini se da je njegov politički credo u ovih dvadeset godina bio obeležen upravo sledbeničkom ulogom trećeg pa drugog čoveka u firmi.

Ali, kao da su se od jesenas ove stvari stubokom promenile.

Kao da je, preuzimanjem stranke. Aleksandar Vučić zbacio grbu, odbacio štaku i crni povez sa desnog oka. No, da li će se tako uspravljen ispostaviti  kao Dobri princ (u nedostatku bolje metafore)  ili kao Kajzer Soze?

Ta čudna stvarnost što se opisuje u astrofizici, kvantnoj mehanicu ili genetici,  je li to opis realnog sveta ili samo model koji je stvoren u glavama  naučnika?

 Aktivisti, pisci, mislioci, slavne zvezde, žene i ljudi  okupiće se 14.2.2013. širom sveta da osude,  i zahtevaju prestanak nasilja nad ženama. I Beograd postaje deo "One Billion Rising" revolucije, pod sloganom "Protestuj, igraj, ustani!", jer će se 14.2.2013. u 14h pridružiti borbi protiv sramnog nasilja nad ženama, i zahtevati da ono prestane odmah, simbolično, zajedničkom igrom (plesom)  kao u svim drugim delovima sveta, od Afganistana do Australije, od SAD do Perua, od Južne Afrike do Velike Britanije.

Stigla je prava knjiga, teška i u tvrdom povezu. Decadance. 10. godina Beogradskog festivala igre. Nisam verovala da ću je ugledati, kao što nisam verovala da ću izgurati sve ove festivalske godine. U Srbiji!? Teško! Ko ovde može da se nada trajanju, i šta ovde traje? Razmišljala sam dugo o toj deceniji borbe, nespavanja, rizika, uvek prisutnog stresa i stalnog trčanja. U toj knjizi su moje ćerke, koje rastu pored mene, a uvek mi nedostaju. Prijatelji za koje nemam vremena, osim ako su u pitanju saborci sa iste linije fronta. Odmor, na koji ne smem ni da pomislim. Grip koji nikada nisam preležala. Ukapirala sam odavno koliko je hrabrosti i ludila potrebno. A sa druge strane, shvatila da je neizmerna sreća spakovana u tome da neku neverovatno komplikovanu, skroz nemoguću zamisao ili projekat, ogromnu predstavu iz daleka, donesete pred domaću publiku. I onda, kada izbrojite oko 120 produkcija, nekako je tužno da te silne baletske i plesne kompanije, koreografi i njihovi najbolji naslovi, velike zvezde baletskog univerzuma, odu u zaborav. Jer igrali su, tu pred nama. Posao grada ili države, silnih muzeja i činovnika iz oblasti kulture, bila bi da arhivira velike iskorake na domaćoj sceni, dok Festival ide napred i dalje promoviše nove i interesantne programe. Ali u Srbiji nije tako. Zašto bi se neko bavio onim što je bilo ili jeste dobro, profesionalno odrađeno i nadaleko važno, kada ima toliko beskrajno glupih i beskorisnih stvari koje bi propale ako ih lepo ne zalivamo.