Dakle... Za razliku od surovih dešavanja sa kojima se svakodnevno sreću deca-vojnici u konfliktnim regionima Afrike i Azije, zatim ona koja robuju praveći cigle od blata ili radeći u rudnicima, o prostituciji da i ne govorim, rečenica u dijalogu jednog crtanog filma – začepi gubicu ili ću te ubiti – i ne predstavlja neki bauk. Je l’? 

sive

Po izlasku iz aviona u Okinavi me je dočekala granična policija u lateks, doktorskim rukavicama, i ženskom rodu. Upalo mi je u oči, nisu ni pokušale sa mnom da govore engleski; ćutke su pregledale dokumenta, kulturno mi klimnule glavom da potvrde da ostajem samo nekoliko dana, i pustile me da prođem. Na aerodromu me je čekao šofer. Čovek možda u šezdesetim godinama. Sve na njemu je odavalo skromnost: čisto ali isprano odelo, kondukterska kapa, bele rukavice, takođe iznošene. Pokazao mi je put do auta, koji je bio slika i prilika njega samog, uredan ali korišten godinama. Prozori na zadnjem sedištu su bili okićeni belim čipkanim zavesama. Zavese sam morao da pomerim da bih video pejzaž dok smo prolazili kroz Nahu, glavni grad Okinave.

Kada su zblanuti bioskopski gledaoci "Terminatora" ispustili kolektivno "aaah", kao reakciju na lagano otkrivanje brižljivo vajanog tela Arnolda Švarcenegera, a Vitni muzej izložio živa ljudska tela Frenka Zejna, Eda Kornija i fenomenalnog Arnija - bio je to jasan dokaz da je došlo vreme za filmske momke koji liče na fotke iz Fitnessa i Shapea, razlikuju dobro od zla i pomažu čoveku da bar nakratko kidne od stvarnosti.

Zakržljalih intelektualaca, nadobudnih drkadžija, zlih snagatora i nervoznih prznica ionako je pun ekran. "Asta la vista, baby" - rekao bi Arni, dobri momak u odelu od tečnog metala sa holivudskom etiketom.

Deca me hvale da mi se ukus iz godine u godinu bitno poboljšava. Ne gledam dnevnik, ne slušam vesti, boli me uvo za okrugle stolove. TV kutija samo je ekran za video, a moja potera za dosnimljenim nastavcima filmova gde dobro pobeđuje zlo, a dripci uvek izgube - obično uspešna.

.

 Činjenica da je novinarstvo u našim podnebljima dotaklo najniže grane na krošnji zvanoj društvo, nije ni tajna, a ni novost. Dovoljno je otvoriti prve u nizu tzv. šarenih dnevnih novina, čijim se klonovima ni broja ne zna, ili uključiti najgledaniju televizijsku emisiju i – svi argumenti su tu, na jednom mestu.

Od naslovne do poslednje strane, od političke pa do crne hronike - parada neproverenih i poluinformacija, nagađanja, tračeva, izjava izvučenih iz konteksta, izmišljenih priča i događaja, olako izrečenih optužbi za najteža dela... Ove tekstualne nakaze naizmenično se smenjuju sa scenama otkrivenih i često unakaženih tela stradalih ljudi, nezatamnjenim licima dece koju je neko napastvovao, fotografijama hapšenja ljudi koji su u tom trenutku samo osumnjičeni...

Kada prost svet ne poštuje zabrane, tada postoji mnoštvo surovih kazni. Kada vladar ne teži da mu naredbe budu jasne, šire se lake kazne. Kada postoji mnoštvo surovih kazni, a još se šire i lake, to znači da državu preplavljuju zločinci. I tada bogati neće uspeti da sačuvaju svoj imetak, a siromašni neće moći da se bave svojim poslovima, oranice će zarasti u korov i država će osiromašiti. Kada oranice zarastu u korov, narod nabavlja hranu nepravednim putem; a kada država osiromaši, vladar će deliti manje nagrada. Zato, kada zemljom upravlja mudrac, kažnjavani zločinci ne zauzimaju državne položaje, a zlotvori ne postaju činovnici. Ako kažnjavani zločinci budu na položajima, plemeniti ljudi počeće da preziru svoje položaje; ako zlotvori budu išli odeveni u svilu i jeli meso, prost svet će pokušati da stekne korist na isti način. Ako plemeniti ljudi počnu prezirati svoje položaje, oni će se stideti i svojih nagrada; kada prost svet pokuša da stekne korist na isti način, počeće da se razmeće svojim zločinima. Zato je surovo kažnjavanje zlotvora upravo onaj način pomoću kojeg se suzbijaju zločini, a dodeljivanje činovničkih položaja i plemićkih zvanja je način pomoću kojeg se podstiču zasluge.

Danas država uvodi plemićka zvanja, ali ljudi ih se stide; uvodi kazne, ali ljudi im se podsmevaju. Uzrok tome verovatno leži u nedostacima zakona i metoda upravljanja.

Jedan od najboljih delova mog posla jeste to što sam koordinator Chevening (Čivning) programa stipendiranja u Ambasadi.

Politički rad je, bez obzira na to što je veoma uzbudljiv, ponekad veoma frustrirajući - nekada protekne mnogo vremena dok promene ne postanu vidljive, ili dok ne počnu pozitivno da utiču na živote ljudi. Ali kada ste u prilici da nekoj mladoj, talentovanoj osobi pomognete da stekne bolje obrazovanje to ima trenutni efekat, kao i dugoročnu podršku planovima za karijeru.

Zbog toga sam veoma srećan što smo ove nedelje pokrenuli proces prijavljivanja za Chevening stipendije za 2013/14. akademsku godinu. Kroz ovaj program, sledeće godine će Vlada Velike Britanije za nekoliko srpskih studenata finansirati odlazak na master studije u Britaniju - pokrićemo troškove školarine, putovanja, viza, kao i životne troškove.

Bezazlena greška ili brižljivo planirana sabotaža?

Organizator festivala, udruženje Poezin poziva autore: pesnike i pesnikinje, slemere i slemerke, performere i performerke, da se prijave za učešće i na taj način doprinesu borbi protiv društvenih nepravdi. Dobitnika nagrade odabira publika jačinom aplauza i stručna komisija bodovanjem.

Prisluškuju nam Predsednika države!

Prisluškuju nam Ministra vojnog!

Sedam zlatnih pitanja kriminalstike glasi:

1. šta,
2. gde,
3. kada,
4. kako,
5. čime,
6. ko, s kim,
7. zašto.

 Svaka sličnost sa ličnostima  čija imena  vam mogu posle gledanja stripića pasti na pamet je isključena. Ako vam ipak neko ime padne na pamet i dotakne vas, onda je to vaš problem, znači da ovu zajebanciju shvatate za ozbiljno, uzmite jedno pićence i ajde opustite se, sutra će biti neka nova ... Ama ovo su samo španska sela ... ! U Španiji, naravno ... 

Beleška na margini: volim kontra-blogove. Ovo, konkretno, je kontra-blog  Kolinovom blogu "Teorija Zavere". Ništa slađe od negativne motivacije :-)

Iako je ovo u neku ruku kontradiktoran koncept, bilo bi interesantno napraviti predlog liste "resursa" (pre svega knjiga, filmova - ali u ova čudna eksponencijalna vremena zašto ne i informativnih portala, foruma, privatnih blogova - ili čak wiki stranica sa važnim konceptima - a na kraju krajeva, zašto ne i fizičkih lokacija - klubova, udruženja, itd gde se nešto interesantno dešava) za koje priložnici smatraju da su ključni ili bar dovoljno vredni da budu alternativa nekom ustaljenom "viđenju stvarnosti", posebno onom koji se forsira sa najvažnijih medija. Možda je čak alter-globalizam preuska reč za ovu namenu, iako mislim da nije loša kao neka vrsta usmerenja.

Ne znam ništa o njoj! Sreli smo se tri puta. Možemo tako i hiljadu puta. O njoj saznati nešto više, neću. Ubeđen sam! Ja ne pitam, gledam, posmatram, slušam, odgovaram. Čemu je opisivati, nema svrhe. Drugačija je. Jel' to dovoljno? Ne može proći neprimećena ni u najtamnijem crnom mraku. Ne izigrava, ne glumi posebnost, to je ona! Obrazovana je, razume se u sve i svašta, deluje kao da je prošla sito i rešeto, bavila se, čim se bavila,

- ona me gleda

.. ili, kako je sve lakse nego mucnuti sopstvenom glavom, makar i pogresno...

Evo, ima vec neko vreme, a bogami i duze, svi pljuju po kapitalizmu. Drvlje i kamenje na liberalnu ekonomiju, slobodno trziste, demokratiju, ljudska prava, istoriju, geografiju... Smetaju nam ujedinjene nacije, evropska unija, smejemo se pokretu nesvrstanih, preziremo arapsku ligu, gnusamo se cionisticke zavere u srcu Vatikana. Srcu su nam prirasle kvazi-revolucionarne-kvazi-intelektualne 'mislece' novokomponovane (i po koja starogradska) opoziciono-principijelne gromade koje redovno i nadasve konzistentno na sve te opasnosti modernog sveta ukazuju jos od svojih profesorsko-akademsko-lingvistickih dana.