Pre nego sto se danas pred svoj mec pojavio na velikim ekranima glavnog stadiona u Indian Wellsu, Djokovic se nekoliko sati ranije svojim fanovima javio preko Facebook-a. Fotografija je bila vrlo jednostavna, Novak ulazi u sivi automobil i uz osmeh mase prema foto aparatu. Novak je vrlo pozitivan i aktivan u svojoj komunikaciji sa svetom tenisa, bilo to preko kompjutera ili uzivo na konferencijama za stampu. Njegova pobeda danas protiv Juznoafrikanca Kevina Andersona imala je vise ritma i napetosti od Novakovog proslog meca, pa je na konferecniji za stampu razgovor poceo upravo o tome.

Zdravstvena ustanova odgovorna za Indian Wells turnir, Eisenhower Medical Center, izdala je obavestenje da je broj posetilaca koji su trazili zdravstvenu pomoc za novi virus koji se ovde nedavno pojavio porasla za 15%. Simptomi ovog virusa su temperatura, stomacni problemi, povracanje i malaksalost.

 Pažnju mi je privukao današnji tvit Karleuše:

Ubrzo se pojavio na tviteru i link ka njenom tekstu koji sam odlučio da prenesem.

Zorana Djindjica sam upoznala malo pre nego sto je postao gradonacelnik Beograda. Vracala sam se iz Minhena, mrtva umorna i nesrecna. Sve sto sam zaradila, spucala sam na gomilu cipela i biznis kartu do Beograda. U torbi nisam imala vise ni cvonjak. Dete kreten. Kao i uvek, avion je bio pun pevaca koji nisu hteli da mi kazu ZDRAVO. Doduse, i tad sam, kao i sad, delovala kao da cu odgristi glavu svakom ko mi pridje. Ko se usudi. Prkosno sam gledala kako provejavaju pored mene, same u tom "biznisu"...to mi je tad znacilo...valjda da im nekako "vratim" za sve...sta god to bilo. Nikad me nisu voleli. Ti neki pevaci talibanskih imena, i talibanskog stajlinga. I taman kad se zaculo BOARDING COMPLETED, u avion je usao Zoran Djindjic.

U savrsenom odelu, savrseno zgodan i savrsenog osmeha.

On je bio 1A a ja 1B. Samo mi.

 Ma, to je vest u Kuriru.

Ne treba im verovati, oni su skandalmajstori, od toga zive, to im je posao.

Slike sarene, na stolu gola devojka - posluzavnica, zenski rod od posluzavnik, bez znakova navoda jer nije navodno, ona je stvarno - stvar, predmet za posluzivanje, koji posle mozete da polizete, ako vam se hrana dopala.

Mozda mozete i nesto drugo da uradite, malo jace da stipnete, ili ugrizete,  ako se tanki reznjevi sunke ne odvajaju dovoljno brzo do njene koze.

Mozete i da se naljutite, vi ste Bog jer vi ste to platili,  ako je njena koza postala topla i hrana se zagrejala, jer pre toga, nju su  kupali i polivali ledenom vodom da joj koza dobije pravu temperaturu, temperaturu lesa, da se hrana ne pokvari...a ona, bezobrazna pa  ugrejala posluzenje i pokvarila mu ukus, izgled, aranzman?

... Istorija se ponavljala. Kao prokletstvo. Okupatorski list "Novo vreme", 13. avgust 1941. Prošlo je četiri meseca od invazije nacista na Srbiju. U glavnom glasilu porobljene Srbije publikovan je "APEL SRPSKOM NARODU". Dodvoravajući se nemačkom okupatoru "APEL SRPSKOM NARODU" potpisalo je preko četiri stotine intelektualaca: sveštenici Srpske pravoslavne crkve, akademici, univerzitetski profesori, književnici, umetnici, bivši ministri, diplomate, visoki oficiri, senatori, narodni poslanici, sudije, visoki državni činovnici, predsednici raznih komora, direktori velikih preduzeća, privrednici, industrijalci, trgovci, bankari, advokati, lekari, inženjeri, učitelji...

Odnos prema Zoranu Đinđiću postao je kao odnos prema selebritiju kog smo voleli, a njegova vizija je nešto kao evergreen koji ponekad pevušimo. Zato smo tu gde smo.

Danas sam napisao ove rečenice tražeći u moru tugaljivih, jetkih ili sasvim deprimirajućih misli, tempiranih za datum kada naprasno postajemo svesni, odgovorni i ožalošćeni, neko dominantno osećanje, nešto što bi mi dočaralo u kakvom je zapravo stanju uspomena na streljanog premijera Srbije.

I dok, ljudi kao ljudi, vole da oplakuju ili da se ljute, da se žaleći Zorana samosažaljevaju, političari se temeljnije pripremju za datum probuđene svesti. Oni ga imaju unovčiti, u popularnosti i u glasovima, i zato ne ostaju samo na frazama od kojih su ove sa društvenih mreža i uverljivije i iskrenije. Oni imaju projekte.

Svaka ozbiljna država koja misli na budućnost svoju i svojih građana posebnu pažnju poklanja mladima i ulaže u njihovo  obrazovanje, znanje, i vaspitanje. Ne treba mnogo mudrosti da se vidi kako Srbija stoji sa tim stvarima,da  je katastrofalan sistem obrazovanja, bez vaspitanja a onda i bez znanja. Ovih dana upravo nam saopštiše nam najnovije podatke koji nisu ni malo ružičasti, koji vrlo ružno govore o nama, o državi Srbiji i našem mentalitetu. Na žalost, podaci su naši zvanični, istiniti i zabrinjavajući.

Dakle, Srbija je zemlja u kojoj je svaka deseta diploma lažna, u kojoj je svaki drugi/treći biznismen kontaverzan/sumnjiv, u kojoj svaki drugi osumnjičeni i optuženi biva oslobođen, zemlja u kojoj sudski procesi planski zastarevaju, u kojoj svako svakog optužuje za mito, korupciju i kriminal, zemlja u kojoj građani sve to vide i doživljavaju na svojoj koži i još uvek trpe. Ali toliki stepen kriminala u oblasti vaspitanaj i obrazovanja ozbiljno upozorava dokle smo se srozali kao društo, država i njene institucije  u svakom , a naročito moralnom pogledu.

Srbija je zemlja u kojoj ima više privatnih škola, fakulteta, univerziteta nego veterinarskih ambulanti i poljoprivrednih apoteka.

Politička usamljenost Zorana Đinđića bila je ogromna. Danas - ona se čini čak većom nego za njegovog života. Njegova vizija Srbije zasnovane na gradnji institucija i poštovanju zakona anulirana je. Politička scena pretvorena je u otužni buvljak koji sa pokojnim premijerom ima toliko malo veze da se, posle svega, čovek pita da li je u ovoj zemlji Zoran Đinđić ikada uopšte i postojao?

Kad je o političkoj pozadini atentata reč Srbija je i ove godine, baš kako je pred izricanje završne reči primetio advokat Srđa Popović, dobila tačno onoliko istine koliko je bila spremna i sposobna da prihvati. Mera te "istine" istovremeno je i mera trenutnog stanja morala, etike i odgovornosti u zemlji u kojoj smo imali nesreću da se rodimo i u njoj živimo. Kako mi, tako, nažalost, i Zoran Đinđić.

Posle njegove pobede nad Gilles Mullerom, sa Jankom Tipsarevicem smo se nasli u lozi za igrace. Mada je to zvanicno nepristupacan deo teniskog centra, gde igraci mogu nesmetano da se odmaraju, ta prostorija ima daleko vise televizora, igrica i aparata za umaranje i zamajavanje. Janko je pred intervju svemu tome okrenuo ledja i posvetio se razgovoru na nasem jeziku.

 Opisi mi tvojim recima kako si doziveo danasnji mec?

Neugodan je mec bio zato sto nije bilo puno ritma. On je dobar server, i ne dozvoljava da se igraju dugi poeni. Jednostavno

 

 

Vecina ranoranilaca koji su u nedelju ujutro dosli u ovaj teniski centar pre 10am verovatno nisu prepoznali muziku koja se relativno tiho cula preko zvucnika. Mada su Red Hot Chili Peppersi muzicka grupa koja, slicno ovom turniru, bas podseca na opustenu atmosferu Kalifornije, vecina posetilaca ovde su generacijski dosta udaljeni od tog progresivnog psihodelicnog rok benda. Takva je situacija i van teniskog centra -- prosecna starost u kaliforniji

Obično ne komentarišem pesme za predsotjeću Evroviziju dok se ista ne približi, ali ovogodišnje ruske takmičarke bukvalno su me oborile s nogu! Ne samo što već drugi dan pevušim po kući Partji for evribadji dens, nego što skoro nisam videla nastup sa toliko životne radosti koliko pokazuju ove bakice.

Pa rekoh, ajde malo i vama da razvedrim popodne:

 

 

 

 

  

Napustio nas je jedan od najvećih fantasta u povijesti ljudskog uma.
Guru, Papa, Kum i Kralj modernog stripa. Čovijek zapanjujuće imaginacije, tehničkog umjeća i mogućnosti transformacije u stilu i izrazu.

 

Hejter, kako to gordo zvoca.... U stvari mrzi.

Jedna od definicija osobe koja nosi epitet Hejtera kaže da ta osoba jednostavno ne može biti zadovoljna tuđim uspehom. Ja bih je proširio i na neuspeh. Hejter je jednostavno nezadovoljan i ne voli. To mu je opredeljenje. On se vrlo često ni u šta ne razume do te mere da nudi rešenje, ali zato kritikuje, a neretko i vređa i podsmeva se.

Pojavljuju se na forumima, komentarišu po novinama, blogivima, fejsbuku i tviteru.

Moje iskustvo kaže da su hejteri najinventivniji i najaktivniji na tviteru i da mahom potiču iz podvrste tviteraša koji nemaju prezentovan ni fragment identiteta. Neki "ozbiljni" nickovi su u pitanju a za avatar se uzimaju razne apstraktne prirode, junaci nepoznatih stripova, ... Da bi nekog pljuvao daleko je komotnije kada nemaš identitet nego da si sa svojim imenom i prezimenom plus slikom. Jednostavno ljudi bez identiteta na društvenim mrežama ne dele ista prava i obaveze. "Ponašaj se prema drugim ljudima kako bi voleo da se oni ponašaju prema tebi" za njih ne važi. Tu su da istresaju komplekse što ih je tukla sestra, što u školi nisu imali društvo ili jednostavno nisu zadovoljni svojim životom. Iz duboke anonimnosti iznose "stavove" i uvrede bez ikakve moralne odgovornosti.