Autor: Rodoljub Šabić

Juče sam opet pisao ministru zdravlja. Još jednom na jednu „staru" temu - da bih upozorio na neophodnost i hitnost donošenja podzakonskih akata predviđenih Zakonom o transplantaciji organa.
Nesporno je da je doniranje organa sa humanog aspekta izuzetno vredan fenomen. Zato je svaka aktivnost usmerena na njegovu promociju, odnosno s njim u vezi važna aktivnost. S razlogom je, dakle, predmet brojnih promotivnih kampanja koje, opravdano, angažuju rad mnogih ljudi i odgovarajuća finansijska sredstva. Ali baš zato je neprihvatljivo da „druga strana medalje" bude pravna neuređenost i neusklađenost sa zakonom, dakle nešto što može biti, zapravo jeste, izvor ozbiljnih rizika masovne povrede osnovnih ljudskih prava.

Već dva dana kuća mi se kupa u bejbi blu, i bejbi roza  tonovima pesme "It's only a paper moon", mirisa puderastog, i niza drugih, večitih muzičkih standarda  sa liste  Great American Songbook-a, koje  mi je ovog puta priuštio Paul McCartney na  ganc novom albumu "Kisses on the bottom".

Ne, ne... nije Paul zločest,  ne namiguje u fazonu anatomije, i naslov nema veze sa bilo kakvom derrière.  Oduvek je bio jako pristojan momak, što ipak  nije bio dovoljan razlog da ga volim više od Lenona. Album je nazvao po stihovima  pesme,  prve po redu  na ovom vrlo smooth albumu, "I'm Gonna Sit Right Down and Write Myself a Letter". Evo ostalih pesama na albumu, plus dva njegova originala "My Valentine" i "Only Our hearts".

Češmir

1. februar

U Češmiru je vetar neuporedivo slabiji, a sija i sunce, pa nam se vreme čini gotovo prolećnim iako je svega sedam stepeni. Raskravljeni, obilazimo češmirski zamak i arheološki muzej. Brbljivi vodič, pravi Turčin i izgledom i po tome što se obraća isključivo Brajanu dok mene potpuno ignoriše, više je raspoložen da mog saputnika podučava turskom jeziku nego da nam ispriča nešto o češmirskoj istoriji. Srećom, tu su štampani vodiči a i objašnjenja uz muzejske eksponate veoma su iscrpna.

hrvati mrze srbe

Nas Britance prati glas da o vremenu volimo da pričamo detaljno i u svakoj situaciji. Medjutim, siguran sam da bilo koji razgovor koji se odvija u Srbiji ovih dana sa pravom ima vremenske prilike kao jednu od centralnih tema. Svedoci smo dramatičnih slika iz zavejanih gradova i opština, i borbe gradjana i komunalnih službi da se stanje normalizuje.

Uprkos lošim vremenskim uslovima i vanrednoj situaciji, odlučili smo da ne menjamo neke ranije fiksirane poslovne planove. U nedelji u kojoj je Nj.K.V. kraljica Elizabeta II obeležila svoj Dijamantski jubilej (60 godina od dolaska na tron) simbolično smo pokrenuli i proslavu našeg važnog 'lokalnog' jubileja - 175 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa izmedju Velike Britanije i Srbije.

 

Autor: Rodoljub Šabić

Juče popodne dobijem SMS: „Hteo sam da Vas zamolim da se čujemo oko sistematizacije žandarmerije i pitanja da li može da se proglasi službenom tajnom? Srdačan pozdrav, novinar ..." Pozovem ga i zamolim da baci pogled na www.poverenik.rs i pročita saopštenje od 09. januara, pa da se posle toga čujemo. On zove posle pola sata, kaže: „znači haos, problem s aktom o sistematizaciji žandarmerije je sitnica, imamo sistemski problem."
Saopštenje koje pominjem dato je povodom pisma koje je Poverenik na drugu godišnjicu primene Zakona o tajnosti podataka uputio Vladi Srbije, a u kome ukazuje da je stanje normativne uređenosti u oblasti klasifikacije tajnih podataka takvo da podrazumeva ozbiljne rizike i za ostvarivanje prava javnosti ali i u još možda većoj meri i za bezbednosne interese zemlje i opštu pravnu sigurnost.

Čestitam Novaku Đokoviću na osvojenoj nagradi Laureus

 

Nakon neuspelih antimiloševićevskih demonstracija 9. marta 1991. novokomponovani vođa je uz podršku „prodanih novinarskih duša" krenuo u obračun sa novinarima. Svima onima koji su ODBIJALI da svoj rad, znanje i talenat stave u službu ratne propagande, čiji su epilog bili monstruozni ratni zločini.
Glavni Miloševićev plen bila je Radiotelevizija Srbije. Najpre je 31. jula 1991. godine Skupština Srbije po hitnom postupku usvojila Zakon o Radioteleviziji Srbije. Tri ranija centra - u Beogradu, Novom Sadu i Prištini, uključujući i mrežu lokalnih RTV stanica, stavljeni su pod jedinstvenu kontrolu.

               - Uuuuuh!
               - Šta ti je?
               - Ma, ništa...
               - Kako ništa?
               - Lepo.

Vaspitavani smo opštim moralnim načelima:
Kada smo mi bili mali, roditelji, profesori, komšije, prijatelji i kumovi bili su osobe vredne poštovanja i ugleda. Što su bili bliži ili stariji, utoliko su takva naša osećanja bila jača. Bilo je  nevaspitano suprotstavljati se starijima, učiteljima ili nadređenima.
OSEĆALI SMO ISKRENO POŠTOVANJE.
Imali smo poverenja u starije, jer su bili roditelji, majke, ili rodbina sve dece.

Danas smo  tužni zbog svega onoga što smo izgubili, zbog onoga što će plašiti naše unuke jednog dana.

I kako da ja, usebiiznutra građanin ekvatorijalnožarkovrelog pojasa izdržim i preživim ovo što se dešava u Beogradu, zemlji Srbiji i šire???? Izgledam, k'o mongolska mlada, pardon mongolski mladoženja, što bi rekao Jelicin Žmu. Ponatrp'o sam na sopstveno mi zmijsko tijelo u sobi sedećeg, počev od dvoje vunenih čarapa tipa Sirogojno, potkošulju, crni statičnoelektričnopucketavi džemper, košulju od samta, što bi rekla da je živa tetka Mira iz Bosanske Krajine i povrh toga, ručno pleteni od strane ribareve žene sa otoka Malte a kupila ga i donela mi na dar moja draga tašta, ogroman vuneni džemper. I šta biva, šta se dešava?

Milan Nikolić

Da se buniš – nema vajde. Da psuješ – slab ti domet makar se popeo na Avalu. Da očajavaš – to ti ne gine. Sprdnja je najpametnije rešenje. Posebno posle Utiska nedelje, Upitnika, Da kako da ne možda i tako dalje. Osim ukoliko još uvek, ničim izazvano, ozbiljno shvataš te emisije.  Em smeh lekovit, em mentalna gimnastika više nego korisna. I, katarza ne gine. Tako su tviteraši noćas, najsmislenije moguće, odgovorili na emisiju Utisak nedelje, za ovu priliku prekrštenu u Lepotica i Đilas.

This is terrible.

As much as the city is being held in the grip of Nature and the adamantine grip of her snow, so do I - after having resisted for several days - feel inexorably pulled into the Snow Trap. I have to write about the snow. I do not WANT to write about the snow! I rebel against its banality in subject matter! I push against its encroaching walls!

Yet here we are....

Kuhinja i njena terasa u našem stanu su gledale na Dobrovoljačku ulicu. Ni trideset metara daleko. Preko nje sam prešao gotovo svaki dan prve polovine svog života barem dva puta. Često i deset puta. Do škole, do trafike, do samoposluge, do reke, u grad.