Juce sam slagala ormar. Moram da priznam da to nije nesto sto bas cesto radim, vise sam sklona principu: otvori-izvuci sto ti treba-ostavi sto imas-zatvori.

Medjutim, kad sve vec ode predaleko, osmelim se na operaciju "zavedi reda u ormaru". Ipak, ono o cemu zelim da vam pisem nije koliko cesto slazete ormar vec sasvim nesto drugo. Naime, dok sam slagala komad po komad odece, kroz glavu su mi prolazile misli. Ma kakve misli, cele price. Svaki komad je imao neku svoju istoriju. Kad i gde sam to kupila, ili sam ga dobila, pa od koga sam dobila, kojim povodom i tako redom. Setim se prilika u kojima sam nesto nosila, i svega sto se tada desilo.

Pisanje oko Železare se do sada svelo na to zašto je vlada "kupila" železaru za 1$. Nekako mi se ne čini da je to pravo pitanje. Pravo pitanje je zašto su nam Amerikanci prodali železaru za 1$. Nama, građanima Srbije, poreskim obveznicima.

U vesti na sajtu Digitalne agende se kaže: „Ministarstvo kulture, informisanja i informacionog društva pokreće javnu raspravu radi pribavljanja mišljenja stručne i šire javnosti o Nacrtu zakona o informacionoj bezbednosti."

Prema tekstu na sajtu, javna rasprava će trajati od 25. januara do 6. februara 2012. godine (tj. već traje). Nacrt zakona se nalazi ovde. Na sajtu Digitalne agende se nalaze kontakt podaci na koje možete poslati komentare i sugestije.

Srdjan Aleksić

Dan uoči atentata, 4. aprila 1968, Martin Luter King održao je čuveni govor u Memfisu, u saveznoj državi Tenesi, u znak podrške štrajku sanitarnih radnika. Štrajkači su nosili transparente sa natpisom: JA SAM ČOVEK!

 Slobodan Tišma, Bernardijeva  soba, Kulturni centar Novog  Sada, 
 Novi Sad, 2011.

Čovek je skromno biće, sklono preživljavanju.
Slobodan Tišma, Bernardijeva soba

U suton u srcu, čuješ neku nepoznatu muziku
U suton, u suton, tajne su deo nas dok klizimo uz obalu
Okean pun je reči, pun je mačeva
Okean je tih i tužan iza sutona...
Slobodan Tišma - La strada, Okean

Pišta Petrović je autsajder, marginalac, u svakom pogledu suvišan čovek iz čije vizure Slobodan Tišma (1946), ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade, sigurno, zrelo, promišljeno, malkice melanholično, pokadšto nostalgično progovara o sudbini umetnosti u svetu kojim gospodare: licemerje, zavist, politika...

               Pokušava da se seti kada je sve to počelo.
               Sakupljanja raznih vrsta nikada joj nisu bila strana. Dovlačila je najkrhkije i najrobusnije školjke sa morskih i rečnih obala, sve verujući da tako može da sačuva pevljiv zvuk vode i sećanje na sasvim određene trenutke blago izvitoperene daljinom i neminovnim protokom vremena. Nije odustajala ni kada bi primetila da, osim tanušnog mirisa soli i algi, malo toga ostaje.

Sopstveno starenje najbolje primjećujem kroz svoj odnos prema ljetu.
Nekada su mi ti vreli dani predstavljali centar vasione, smisao življenja. A zadnjih godina, zabijem se kući pod klimu i jedva čekam da prođe sva ta histerija, vreva, gužva u gradu, haos u saobraćaju ... i tek se s vremena na vrijeme prisjetim nekih od sjajnih dana sopstvene mladosti.
Da, da, vjerujem da pogađate, upravo onih vezanih za ljeto ...

mada radimo na tome

Sledećim rečima počinje knjiga sličnog naziva:

Кад смо фебруара мјесеца 2004. године претраживали стару књижницу манастира Бођана, нисмо ни слутили на какве ћемо ријетке и драгоцјене књиге наићи. Једна је ипак била немјерљиво вреднија, неочекиваног и изузетног садржаја, књига о којој су снивали етнолози, историографи, филолози, истраживачи старе вјере и упоредних религија, исви они kоји су се бавили, на било који начин, србском прошлошћу или србским наслијеђем, баштином.

Иако неугледне спољашњости  обичног наслова 

''Песме и обичаји укупног народа српског – Обредне песме'' , њена садржина је била од сувог злата.

Onaj ko poriče holokaust, poriče čovečnost

Holokaust je naziv za sistematsko istrebljivanje Židova koje je za vreme drugog svetskog rata provedeno u Evropi na teritoriju pod kontrolom nacističke Nemačke i njenih saveznika.

Holokaust je imao različite forme, ali je najčešća i najzloglasnija bilo masovno hvatanje Židova i njihovo trpanje u vozove koji su ih dovozili do posebnih koncentracijskih logora - tzv. logora smrti - u Nemačkoj, Austriji i Poljskoj. Deo - najčešće žene, deca i starci - je pri dolasku odmah likvidiran, dok je deo privremeno ostavljen u životu kao robovska radna snaga. Metode likvidacije su postupno evoluirale u masovno gušenje u gasnim komorama, a leševi su spaljivani u krematorijima.

Samo idiot može da nastavi da diže tiraž na nečemu što može da ugrožava neke ljudske živote (a i da šteti imidžu zemlje u celini). Doduše, kada se nakon konflikata preskoči podvlačenje crte, kada se ne utvrde uzroci i posledice, kada se ne osude krivci, kada se preskoči suočavanje, kada se ne prebroje žrtve, kada se ignorišu unesrećeni, kada Srbiju boli briga da uradi nešto na svom imidžu osim ako to za nju ne radi Novak Đoković - onda tu ulogu preuzimaju tabloidi kojima je u opisu delatnosti podilaženje najnižim strastima, podgrejavanje predrasuda i stereotipa, iskrivljavanje informacija, proizvodnja skandala... Pa onda nije ni čudo da Džon Vojt, otac Andželinin, bude proglašen za đaka Alojzija Stepinca, iako je Stepinac u vreme njegovog školovanja bio u komunističkom kućnom pritvoru.

Kada te događaji sustižu... večeras sam na FB napisao sledeće:

„Eh, ne bih da kvarim zabavu, stvarno mi je milo zbog sva tri finala! Stvarno, iskreno, veliko bravo!!!
Ali...
Cela slika nije ni malo slavljenička. Batinaši caruju, ubice šetaju slobodni, opskurni tipovi dolaze na kej da oskrnave svako normalno sećanje na žrtve parnjaka navedenih opskurnih tipova, sramoti se ime mog grada ali se nižu sportski uspesi - TRIJUMF VOLJE, eto to mi pade na pamet... kakav bi film sada snimila Leni Riefenstahl? A?"

  Posle devet vladala je pustoš uzavrelim krugom iz koga je izbačena budućnost u Zmaj Jovinu i Dunavsku. Štangla koju sam grejao bila je bliže parku gde su završavali oni kojima se zavrti u glavi ponavljajući beskonačan krug. On se izobličavao pogledima, slučajnim dodirima, pardonima, konjino prati se, izvini, potkuj me petakom il’ me nerviraj do kafea. Bio je fazon doći, ali i ne doći prvi, otići pa se vratiti  vidi on/ona  nešto muvaju, imaju važna posla, gde su bili, šta su radili….?

  Leka je časkom skočio do Stevana Branovačkog da pogleda reklame. Matura: geografija, crna metalurgija, drvna industrija, proizvođači voća i povrća,  hidrocentrale.. naučio je više nego u knjigama.

A imate li vi decu?