Početak prvi:
           Nakon što sam obavio sve što sam imao da obavim, šetao sam se po ulicama Beograda, onako kako se po njima nisam dugo šetao, bez slušalica u ušima, bez problema, bez razmišljanja, bez plana; skretao sam tamo gde sam osetio da bi trebalo da skrenem, tamo gde nisam dugo skrenuo ili gde nisam nikad skrenuo. Takva se popodneva mogu opisati jedino kao blaženo neispunjena; to je

Danas, ceo grad slavi ukidanje viza, a ja, ko Luda Nasta, idem u ambasadu Danske da dignem vizu. Ne dočekah taj 19.12, morala sam da papirologišem poslednji put. Nisam bila u Danskoj od proleća 2008. A trebalo je da idem u oktobru prošle godine, imala i kartu kupljenu... ali se baš tad javio ministar, i baš za taj dan zakazao onaj prvi sastanak. Baksuz nijedan. I propade karta, propade viza... Ali, dobro, ajdsad. Vredelo je, nije da

Danas, kada su nam ukinuli vize
Dajem časnu sojersku reč:
Da ću svuda po svetu putovati i londrati
I biti dobar drug;
Da ću voleti pasoš kao rođenu materu svoju
I voleti zemlju, najmiliju grudu,
Da ću razvijati mapu da se ne izgubim
I seljaka pitati dok sve dvaput ne proverim,
Da ću ceniti sve ljude sveta
Koji žele slobodu i pir!

Da mi je samo neko dao taj pasoš pre petnaest godina, ne bih sada pisala sa pakovanjem na kosi i peškir-turbanom, već pravila plan. Danas, kada nisam više pionir, planovi se prave

Ovaj tekst nema mnogo veze sa naslovom ali to je prva rima koja mi je pala napamet u ovo mamurno nedeljno jutro. Jeste. Sinoć sam izlazio sa drugarima... I malo se popilo. Dimenzije svog sinoćneg pijanstva sagledao sam ujutru, posredno, po stvarima koje sam zatekao razbacane po dnevnoj sobi. Pouzdano znam da moj ralf loren sako XXXL nikad ne bih tako bacio iza kauča da nisam cele noći čitao sabrana dela džeka denijelsa. No nije to tema.

Prva stvar koja me je navela, sinoć, onako pijanog, da se distanciram od atmosfere u diskoteci "svi se sada njišu i ubrzano dišu" je što su mi sve cure za našim stolom persirale. Sve! A rođene su kad sam već položio vozački. Koliko se svet profinio u zadnje vreme.

"Upoznale smo Vašu suprugu sinoć. Prelepa je."

Je li? Baš lepo. I šta još?

"Moj brat mi je pokazivao Vaše klipove sa youtube."

"Moj otac kupuje playboy samo zbog Vašeg teksta."

Ovde nešto ozbiljno ne valja. Cure su zaljubljene u moju ženu a njihova braća u mene. Negde grešim.

Ukidanje viza gradjankama i gradjanima Srbije je istorijski dogadjaj, nagoveštavajući i ukidanje one grozne, a istinite maksime iz devedesetih: "Proleće je, a ja u Srbiji!"

Čestitam svim blogerkama i blogerima ukidanje viza, sa porukom mog omiljenog pisca:

 "Ponekad je putovanje lepše od odredišta!" (Servantes)

Hajnc fon Ferster (Heinz von Foerster), "Sokrat kibernetike":

Bio sam u gostima kod neke porodice, u Bostonu, ako se ne varam, čekali smo i čekali da se dečak vrati iz škole. Stigao je sa satom zakašnjenja, očiju punih suza, još jecajući. Pitali smo ga: „Šta se dogodilo, zašto plačeš?" „Morao sam da stojim u ćošku jedan sat!" „Ali, zašto?!" „Zato što je učiteljica rekla da sam bio bezobrazan." Roditelji su pitali: „Pa, šta si uradio?" „Učiteljica je pitala koliko je 2 puta 3 i ja sam se javio i rekao da je to 3 puta 2, i onda su se sva deca smejala, i učiteljica je bila jako ljuta i povukla me je za uho i rekla da sam bezobrazni obešenjak i da moram da idem u ćošak jedan sat, i da 2 puta 3 nije 3 puta 2, nego 6."
Onda sam mu rekao: „Ali, ti si bio potpuno u pravu! 3 puta 2 jeste 2 puta 3. Možeš li ti to da dokažeš?" „Naravno!", rekao je on, uzeo olovku, nacrtao tri tačke, ispod njih još tri tačke i rekao: „To je 2 puta 3. A kada okreneš papir, onda je 3 puta 2."
To mi kaže šestogodišnje dete, a učiteljica ne razume da je tu već shvaćen komutativni zakon multiplikacije - koji ona, draga učiteljica, još nije shvatila!

Autor: Rodoljub Šabić

Od kad sam Poverenik za informacije, zalažem se za zakonsku zaštitu insajdera. Nažalost, iako u tome nisam bio usamljen, za sada, bezuspešno. Zato sam, aktuelno razmatranje Zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama, dočekao kao do sada najbolju priliku da se učini prvi korak u zaštiti insajdera. Pogotovo jer je Zaštitnik građana, odazivajući se pored ostalog i na moj apel, ponudio odlično artikulisano rešenje u vidu amandmanu koji je na Predlog zakona podneo.
Međutim, Vlada kao predlagač zakona je odbila da prihvati

Dobar dan!

EDIT:
Dobar dan roditeljima koji nisu posetili svoju decu od kad su se odselila..
Dobar dan studentima koji će obići evropske gradove, pivnice, muzeje, festivale, građevine...
Dobar dan deci koja će moći da posete roditelje koji negde mukotrpno rade...
Dobar dan svima nama koji smo čekali ovu priliku .. da (opet) putujemo, da vidimo, da čujemo, da se upoznajemo, da posećeujemo, da se vraćamo i odlazimo, da fotografišemo, da pričamo jedni drugima priče o drugim zemljama, o drugim ljudima, da probamo lokalna piva, da se vozimo brzim vozovima, da učimo pozdrave na novim jezicima, da širimo sliku o Srbiji onakvoj kakva jeste, Srbiji veselih, druželjubivih ljudi, ljudi željnih ... svega...
Dobar dan!

неки добошар недељко, звани доминго, коије копичен туко убубњеве новоотворене кафане плави дунав уселунам, тог лета причини психотелесно задовољство нашој зубарки радмили, онако у невезушу после вожње рингишпилом, предвече о Прокопију, сеоској Слави, у ординацији на столици ди нам је зубе крпила ил чупала.причало се поселу.

Postoji nekoliko verzija znacenja reci Nijagara, nama se najvise svidela ova koju smo culi u filmu, Gromovita voda. Reka Nijagara spaja dva velika jezera, Iri i Ontario. Takodje predstavlja granicu izmedju Amerike i Kanade. Najpoznatiji deo reke su vodopadi, gde se nivo reke menja za 30 odnosno 50 metara, u zavisnosti da li smo blize americkoj ili kanadskoj strani. Reka, a i

Stone Walls Do Not A Prison Make

Stone walls do not a prison make,
Nor iron bars a cage;
Minds innocent and quiet take
That for an hermitage;
If I have freedom in my love,
And in my soul am free,
Angels alone that soar above
Enjoy such liberty.

Richard Lovelace (1618 – 1657)

Zidovi koje gradimo da se odvojimo od drugih, da utvrdimo položaj ili se zaštitimo, deo su naše kulture i njihovo značenje se nekako  uvek svede na  predstavu o barijerirama koje koče  napredak.
Svi oni -Kineski,

Blogovi o Wikipediji Mirele i GajeR, gde se što autori a što komentatori dotiču preseka fluidnog kvaliteta mnogih Wiki priloga na jednoj strani, posebno širokog spektra tema na drugoj strani i sveprisutnosti Wikipedije na trećoj, me podsećaju na grafičku ili office automation snap-to-grid opciju u mnogim aplikacijama, gde grafičke ili tekstualne primitive poravnavamo ne po pojedinačnim pixelima, pošto je teško mišom brzo „uloviti" pojedinačne pixele na ekranu, nego aplikaciju podesimo tako da linije ili paragrafi mogu da krenu iz svakog n-tog pixela, desetog, na primer. Brzo postaviti kursor unutar 10x10 kvadrata nije veliki problem ni za manje vešte korisnike, pa se unutar ovakve opcije brzo i intuitivno radi.

Tačnije, podsećanje ide do rezolucije statičkih i dinamičkih osobina našeg znanja, sposobnosti korišćenja tog znanja, manipulacije, proširivanja i, uopšte, beskonačnog refaktorisanja tog znanja.

Rezolucije kao jedne od osnovnih normi našeg postojanja, čipkane zavese na prozoru između udobne kuće iz koje nije lako izaći napolje, i visokog plavog neba prošaranog tajanstvenim oblacima.

Osuđeni na prostor i vreme kako ih sad razumemo osuđeni smo i na logiku granulacije i sekvennciranja, pa onda i na slučajnost i tenziju koje tako neka zaokruživanja donose.

Kiša pada već danima. Nekad ozbiljno, nekad ne. Pre par večeri, u petak, počela je negde oko 6, što je sada mrak. Kako je samo počela. Kap, kap, tiho, bez vetra, mokre ulice, kraj nedelje.