"Dva koraka desno, korak nazad". Ponavljao sam ovu rečenicu poluglasno prateći njene korake dok je sa kasetofona u ćosku sobe neumorno pjevao Willy Nelson.

"Dali, pa ne moraš glasno da ponavljaš korake, slušaj muziku i prati me", govorila bi Ina ne skidajući osmijeh s lica.

"Pa znam da ne moram da govorim, ali ako prestanem zbunit ću se... baš kao i sad..."

E kud ne odoh na folklor ko klinac, mada ne znam koliko bi me znanje naših narodnih kola izvadilo u učenju ovog kaubojskog plesa.

Stajao sam pred ogledalom u svojoj

Odvikla sam se od gledanja vesti. Nekako. Više od pola života sam manijakalno slušala/gledala vesti. Više puta dnevno. Onda sam počela da ih čitam. Komentarisanje se podrazumeva. U stara dobra vremena to su bili dijalozi sa TV-prijemnikom koji se ovde ne mogu preneti bez brojnih tačkica i bipova, a onda je internet oslobodio moje ukućane tog zadovoljstva, omogućivši mi da (u tišini, uz povremeno škrgutanje zubima) pišem komentare. (Utisak nedelje, gratis, od kad postoji naravno.)

Odvikavanje je usledilo više silom prilika nego slobodnom voljom..

Otkud mi ovde?

Kada od Marsa krenete ka Jupiteru izbijete na Glavni asteroidni pojas. Taj pojas je dugačak koridor oko Sunca kojim jure milioni asteroida. Izgleda da je Tvorac od tog silnog kamenja u početku nameravao da napravi planetu, ali nekako nije išlo. Kad god bi se kamenje skupilo na neku gomilu naišao bi Jupiter i rasturio je svojom gravitacijom. Inače, prolaz kroz koridor je, i pored bezbroj asteroida koji jurcaju njime, sasvim bezbedan i možete ga i žmureći preći. Jednostavno, ako rasporedite sve te silne asteroide po celom tom putu oko Sunca dobijete - ništa. Ili skoro ništa.

Sa Jupiterom počinje carstvo ogromnih, gasovitih planeta.

Jupiter

Jupiter (i Zemlja u srazmeri)

Da nije Jupitera ni nas ne bi bilo. Jupiter je moćna planeta koja pravi reda u Sunčevom sistemu. Mnogo puta do sada je kružeći oko Sunca pokupio i usisao razni svemirski otpad koji bi se inače sručio na nas. A svaki put kada neko oveće telo udari u Zemlju katalog živih bića dramatično se menja. Ovako, Jupiter nas štiti i čuva. Hvala ti Jupitere!

Nešto mi vreme izmiče...neobjašnjivo.

Već nedelju dana je prošlo, a nikako da objavim ovaj blog.

A bilo je zaista zanimljivo...

Moja sestra od ujaka zivi malo u Čikagu, malo u Kragujevcu.

Nedavno se vratila iz US, i baš sam jedva dočekala da je vidim...

Ovi praznici su bili prava prilika za to...

Ali:

Ona voli da se bavi raznim stvarima

kao što je ikonopisanje, slikanje na staklu,

izrada tiffany vitraža...i tako dalje...

Bila je pozvana na hepening

Rođen je 28. novembra 1980. godine u pogonima kragujevačke „Zastave". Odmah nakon rođenja postao je velika zvezda u SFRJ, ali je on sanjao velike snove i maštao o holivudskoj karijeri. Nije mogao da se pohvali posebnim talentom, niti lepotom, ali je posedovao želju za uspehom, slavom i bogatstvom, koja ga je vodila ka vrhu. Kritika je pokušavala da ga uništi, ali je on grabio napred ka vrhu, o čemu govori i impozantna filmska karijera. Uzeo je umetničko ime „Yugo" i krenuo u osvajanje Holivuda.

Svoju prvu holivudsku ulogu duguje komediji „Dregnet" iz 1987. godine u kojoj glavnu ulogu, inspektora Džoa Frajdeja, tumači Den Ejkrojd. On kao službeni automobil dobija „juga" za kojeg kaže: „Jedina kola koja je Služba bila spremna da nam ustupi bio je neobeleženi 'jugo' - uvoz iz Jugoslavije koji je Služba dobila od vlade te zemlje kao test vozilo, a koje predstavlja 'poslednji vrisak' srpsko-hrvatske tehnologije".

Nakon toga usledila je 1989. godine velika uloga u epizodi „Take My Wife For Example" popularne američke serije „Slučajni partneri" (Moonlightning) sa Sibil Šepard i Brusom Vilisom. Vilisov lik bezuspešno pokušava da se otarasi „juga" dobijenog kao neželjeni rođendanski poklon. On ga ostavlja u ozloglašenom kraju grada, gde niko ne želi da ga ukrade. Na kraju uspeva da ga se reši tako što ga slučajno ugura u iskopanu raku na gradskom groblju. Iste godine imao je dve slabo zapažene epizodne uloge u filmovima „Shocker" i „K9".

A sećaš se toga, a? He, jesam, što da nisam, ne dam ja što je moje...

Ajde otpočetka, sve mora lepo od početka da se priča.

Gost autor: baka Evdokija

To ti je bilo, vako pedeset i neke... Znam da je i Dana već išla u školu, pa je bilo bar 54-te, ili 55-te. Mitar je tad prešao da radi na železnicu, dali ga za referenta tu u Beograd, a puno se gradilo pa je nekad išao i na teren,

Integritet, pravda, sabornost, moral, tradicija. Ovo nisu samo puke populističke fraze već reči koje moraju predstavljati budućnost srpskog političkog života i temeljne smernice svakog ko želi biti politički angažovan. Sasvim je jasno da je da je sadašnjom političkom scenom u Srbiji ovladao nemoral, korupcija, vlastiti interesi političkih elita i stranačkih oligarhija koji na plastičan način oslikavaju moralni i duhovni deficit onih koji su na sebe preuzeli odgovornost da upravljaju državom.

Poput neke dobro uigrane farse na našoj političkoj sceni već duže vreme se menjaju uloge i akteri ali scenario i epilog ostaju isti. Publika koja sve to posmatra iz atmosfere uzbuđenja i isčekivanja promena upada u stanje letargije, melanholije, ravnodušnosti, razočarenja i frustracije.

Političari u našoj zemlji često govore kao da su žrtve.
Predstavnici žrtava često govore kao da su političari.
Mrtvi su u njihovim obraćanjima javnosti neprocjenjivi kapital.
Kao u Tolkinovom romanu Gospodar Prstenova neprestano se mobilišu u bitkama koje očigledno nisu završene...

Sinoć je na televiziji prikazana Šindlerova lista.
Danas je u Jasenovcu održana komemoracija povodom 64 godine

Doćolski kej

 Snimljeno jutros, 1000 m nizvodno od mesta gde niču tribine za beogradski ATP turnir.

Sledi tekst koji su za blog napisali Zoran Janjić, autor knjige Tišina u Aberdarevoj i Miroslav Bojčić,prijatelj pordica nastradalih radnika RTS

U "Politici" od subote, 25. aprila, objavljena je kolumna vojnog  komentatora i analitičara Miroslava Lazanjskog "Smetnje na transkriptima", u kojoj se on bavi nedavnim svedočenjem potpukovnika Lakića Đorovića o umešanosti vojske u ubistvo šesnaestoro tehničara Televizije Srbije 1999.

Igrajući

Ako niste glas u mojoj glavi najverovatnije necete shvatiti ovaj tekst...
Jel vam se desilo nekad da sve vase nesposobnosti, mane i gluposti spasu stvar, e meni jeste, dakle ovo je blog o samovelicanju.

Je l' ponoć? Šta kažeš? Ne čujem...A da ugasiš taj usisivač, samo što nisu stigli gosti...naduvavaj balone, mani čišćenje...Kakva bre ruska salata, nije Nova godina...pazi svećice, kud sedaš na svećice, otpadoše mi danas noge tražeći toliki naramak svećica. Kad pripalimo, ima da bude iluminacija širih razmera. Kako čime, pa šibicama...Kako nemamo šibice? Ni upaljač? A sučim ćemo onda da pripalimo ove sveće za romantiku i vatanje po ćoškovima? Nema vatanja? Zauzeti ćoškovi? Čime, svega ti? Stripovima sa tvojim slikama kad si bio mali? Pobogu Dilan dože, pa nećemo valjda goste da davimo arheologijom? Ko eksponat? Ja!? 24 godine i ja arheološki eksponat? A ti što si go u avataru, to ništa...manijače jedan, pazi na čaše, kud mlataraš tim rukama...

Dramski umetnik Čedomir Petrović vs RTS

Lčno se ne bih mešao u sukob narečenog dramskog umetnika i Javnog servisa. Međutim, moje razumevanje bloga, kao oblika internet komunikacije, podrazumeva i komentare.

Zato i samo zato, koristeći pravo autora na blogu b92, postavio sam ovaj post.

Daklem, komentatora radi.

Gost autor: baka Evdokija

Vrnem se nekako kući. Uđem u kapiju, mrkli mrak, tek sam popodne stigla u Jagodinu, pa po oni sneg peške kući. Priđem do kuće, čujem neki muški glas i smej. Strina Latinka mi umrla te jeseni, nismo se u kući ni skupljali ni veselili. Jos malko bliže i stade mi srce, ama stalo načisto pa se popelo u grlo, oće da me pokida. Moj Mitar!!! Uđem u kuću, Mitar me vidi, ne ustaje. Gleda me, Evdo moja... Ja padoh, na korak do njega, plačem, kažem, Mitre, oči moje, nema više Danila, saranila sam ti oca, Mitre moj. Malo se zaplaka i on,