…pitao me je danas na FB jedan prijatelj. A kako sam mu napisao malo opsirniji odgovor, rekoh, da ga podelim i s vama:-       

U ove dane studene kojima noći od mraza pucaju, reč „bog“ se pominje češće no inače, uz prateće želje za mir i dobrotu. Naravno, uz pridev „božji“. A, kad smo već kod „božji“, u slovenačkom jeziku su nekada davno živeli pojmovi „božje dete“ i „dete božje“. Iako naizgled isti, sa samo obrnutim redom reči, značili su sasvim različite stvari. O njima, ali i o čudnoj naravi sreće, je priču napisao Ciril Kosmač. Divnu i strašnu priču. Kosmač podseća zaborav da je „Dete božje“, u narodu, bilo ono dete, koje se rodilo nejasne pameti i koje je, živeći krotko, celog svog života ostalo dete. Za razliku od deteta božjeg, „božje dete“ je bilo vanbračno dete, ono kome se otac nije znao, ono koje je – „dao bog“. Doduše, ponekad se dešavalo da dete božje bude i božje dete, ali to je bilo mnogo ređe od pojavljivanja božje dece koja su celog života nosila pečat ničijih. Čak i onda kada su bili već odrasli ljudi, bez obzira na imovinsko stanje, ostajala im je ta mrlja. Nisu pomagali ni dani kao ovi, kada se poziva na najbolje što je bog u čoveku napravio.

Nesumnjivo da nas spaja vrlo brzo sa nekim ako delimo istu ljubav prema nekoj vrsti muzike, filma, knjizevnosti, u novije vreme cak i hrane.
Ipak, postoji nesto drugo sto smo mozda ismevali nekada davno jer je u nekadasnjoj Jugoslaviji bilo cesto medju ljudima koji su dosli u Beograd iz neke daljine. Ono kada dva nepoznata coveka poticu skoro pa iz istog zaseoka i nadju se u gradu na istom poslu.
Danas gledam na to nekako drugacije jer sam uhvatila samu sebe u pronalazenjima  bliskosti sa ljudima koji su hodili nekim stazama mog detinjstva.
Jedno je podsecanje sa

Sviranje na ulici je pos'o k'o i svaki drugi. I radi se stalno. Mnogi se začude kada im kažem da sviram tokom cele godine, jer nekako većina misli da

Tražeći neke fajle na kompjuteru danas, naleteh na ovo. Napisano pre jedno dve godine, ali u meni dira iste žice.

Izgleda da Jutjub opet ne radi u telu texta, pa cu Muziku staViti u prvi komentar. 

---------------------------

Pre par dana šetao sam svoju redovnu dnevnu turu od 5 kilometara uz more i razmišljao o Mikeleovom blogu o borama.

I ja volim svoje bore, ali još više volim svoje ožiljke. I nakupilo ih se hvala Bogu u svim ovim godinama.

I onda BUUUUM : Iz dubina mog Ipoda i daljina prošlosti kroz tanke bele

Одлични су ови нови телефони који све памте.

- Мама, ја више нећу да будем Председник кад порастем.

- Не? Ох, сунце моје, а шта би да будеш онда?

- Председников брат!

,

...da razdragano bacam konfete, grlim ljude i poželim svima sve najbolje u 2017. godini. Ali nisam. Ne zbog toga što ne želim ljudima sve najbolje, već što to nije ograničeno na 2017. godinu. A i osim te sreće, želim im mnogo više pameti.

ili - Bull's eye Slaviše Lekića

Uz Nikolića, Vučića,  Dačića i Vulina imali smo sreću da nam iz Beograda 31. decembra 2016. srećnu novu '93 poželi i Bogoljub Karić. Kao slobodan čovek, biznismen i Srbin koji je dočekao da Pravda ponovo pokaže svoje čisto lice.

To svakako nije ni najznačajniji događaj 2016. niti iznenađenje za one koji u Srbiji žive ovih godina. Ali je izvanrednai ilustracija i metafora za hroničare ovog vremena i vlasti. Oslobađanje od optužbi pravosuđa koju sprovode SNS tužitelji i sudije, Karićev povratak i Vučićevo čuđenje nad takvim razvojem situacije sveto su trojstvo ovakvih događanja u Srbiji od 2012. naovamo. 

I toliko što se tiče uvoda. Sve ostalo rekao je Slaviša Lekić u svom tekstu u Danasu kome se nema bogznašta ni oduzeti ni dodati. Svakako nisu navedena ni sva dostignuća ni sve laži - ali malo je za to i jedan život, kamoli jedan novinski tekst. Svako bi sad mogao da se seti i doda bar tri neistine za koje smatra da su najveće ili bar veće od nekih navedenih, ili neko od ludovanja glavnog junaka ove priče i njegove vašarske družine kojoj je data država na upravljanje i uživanje. No nema potrebe za time, rekoh, jer ovo je izvanredan portret političkog i psihološkog lika čoveka koji je progutao Srbiju.  

Voleo bih da sam ga ja napisao, a neskromno bih, možda, promenio naslov. Zvao bi se Razobručeni na(r)cizam. 

A pitanje je ovde: šta nas zaista čeka u ovoj godini: obećani berićet ili gubljenje onog tako nepostojanog "r"? 

Tekst ovde prenosim u celosti:

Dnevni list Danas 

Srbija u magli malignog narcizma

SPIN GODINE: Aleksandar VučićOd onog časa kad se sredinom 2012. pred novinarima pojavio prvi put sa naočarima na nosu, manje oko lika, više oko dela Aleksandra Vučića pletu se različite retoričke zavrzlame, verbalne konstrukcije i pravi mali ratovi reči!

Piše: Slaviša Lekić

03. januar 2017. 

 ... izgleda da je došla godina i vreme za novu kapitalnu investiciju ... da najzad proširimo ovu baru ...

Sasvim sveži dan, onaj koji miriše na čekani praznik, počinje sveopštim ljubljenjem i grljenjem. Nastavlja se otvaranjem šampanjca, sa posebnim aspektom na cilj da se tim slavnim činom ne osakati neko od prisutnih slavljenika ili ne razbuca lomljiva okolina materijalnog karaktera. Onda se još jednom jede sarma i sve ostalo po spisku, ono što se mumalo u ime dobrodošlice Novoj godini. Posle se još neko vreme demonstrira veselje, jer niko neće da prizna da je umoran ko pas od priprema za doček i da bi najradije legao na pod, pokrio se tepihom i mnogo radije družio sa Morfejem nego sa svima prisutnima. Naravno da nije red ići odmah posle ljubljenja u krevet, iako bi to verovatno pomoglo borbi protiv bele kuge, zato se svi trude da ostanu što duže budni u noćnom početku Prvog dana. Dok ne iznemognu načisto i odvuku se matičnim stambenim jedinicama.

Nekoliko priča jednog mog (bivšeg) kolege

*

I ja sam bio ulični muzičar. Neka od najboljih sjecanja su mi ostala od tad. Doduše, ja sam "radio" u Europi uglavnom. Bilo mi je neugodno to radit u rodnom mi Zagrebu.

Uglavnom

Vreme nakon Drugog svetskog rata kao vreme „velike sinteze" protivrečnih tendencija epohe će zapravo biti vreme geopolitičke ravnoteže i balansa među svetskim silama, što je konačno rezultiralo politikom detanta (franc. détente - opuštanje) među velikim silama koja je na snazi bila u centralnom delu ovog perioda - od sredine šezdesetih do početka osamdesetih godina 20. veka. Državnici koji će obeležiti ovaj period će više biti skloni pregovaranju nego konfliktima, koristeći same konflikte uglavnom kao sredstvo za jačanje pregovaračke pozicije, a ne kao cilj sam po sebi. Možemo reći da je, nakon pola (dvadesetog) veka u kome su takt događaja određivali neuravnoteženi destruktori poput Vilhelma II i Hitlera, nastupilo vreme u kome će takt određivati uravnoteženi državnici u najboljem maniru bizmarkovske diplomatije.