Nefertiti 2

na srpskom, in English

slika/image Uros Velickovic 

Kralj sunca  je bio vrlo bolestan bog: bez obzira na sve  brige svog lekara i čajeve koje je pio i ulja koja je mazao po svom teško deformisanom telu, nije postajao ni tanji ni zdraviji. Naprotiv, glava mu je postajala sve veća i plića: čak i njegova sveta krunisana glava u svetoj

(Moje žene 2)

Pre par dana sam u privatnoj prepisci sa jednom divnom ženom sa ovog bloga uletela u večitu priču o fajtu između majki i ćerki. Neki moj brzopleti zaključak bio je da smo u večitom sukobu zato što želimo jedna drugu da napravimo najboljim mogućim ženama. I znam naravno da ima majki i ćerki koje žive skladno, neke zaista, a neke zato što nisu dovoljno bliske da bi mogle da se svađaju. Šta sve trpimo i prećutimo, šta sve kažemo, a uopšte ne mislimo, koliko se obožavamo, koliko lupetamo, samo da bi makar delić uticaja uspele jedna drugoj da usadimo.

Moja mama je divna. Kad sam bila mala kupovala mi je redovno gumene čizme, da možemo da idemo u naše specijalne šetnje po kiši i da namerno gazimo po barama. Bare obožavam i danas, gledam u njih hipnotisano i vrlo teško se zaustavljam pred željom da ugazim. To kad je kiša.

Danas su me obavestili da se organizuje proslava (bip!)-te obljetnice mature. Užas za svakog ko s trećinom razreda ne razgovara, drugoj trećini se ne javlja na ulici kada ih sretne, a s trećom je radio hopa cupa pa je bolje da se s njima ne sretne u istoj prostoriji u isto vreme, a oni retki s kojima je u dobrim odnosima ili su pobegli u inostranstvo, ili su u zatvoru, ili umrli.

Umesto da idem po kući i vrištim kako nemam šta da obučem i kako ću morati da uđem u nedozvoljeni minus kako bih se opremio za tu svečanost, ja provodim već sate smišljajući izgovor kako da se na istoj ne pojavim.

Naraštaj nedotupavnih obesio nam se o vrat poput ogrlice nanizane leševima...                                      Džordž Orvel 

Možete li da zamislite kako bi u Srbiji prošao neko ko bi se usudio (parafraziram jednog poljskog političara) da ustvrdi kako su naša istorija i naša tradicija danas velike prepreke za ubrzanu modernizaciju zemlje?! Zaglibljena u mulj i mit, Srbija današnjice nije raščistila s prošlošću, ona ne zna šta bi sa sobom u sadašnjosti, niti sluti šta treba da očekuje od sutrašnjice. Ono što zna pravi se da ne vidi – ono što vidi ne želi da zna... 

Mantre o tome “kako ni po koju cenu nećemo pristati da nam se oduzme Kosovo”, sa sve pripadajućim patetičnim privescima, postojeću konfuziju pojačavaju do same granice besmisla. U redu – ne damo. S tim što iza ovog “ne damo” izgleda da nema dalje. Ne damo i tačka!

Sparno letnje veče u Cirihu, sedim na terasi, kao čitam, a u stvari osluškujem jedan open air koncert koji s obližnjeg brežuljka huji, buči i trešti mojim kvartom. Učini mi se da čujem Herberta Grönemeyera, nemačkog Zdravka Čolića. Ne mislim na koncert, ne mislim na Grönemeyera, ne mislim na Čolića, nego na Nemačku u kojoj sam jedanaest godina živela. Proveravam na inernetu, ne, nije Grönemeyer, verovatno sam negde polusvesno videla reklamu za njegov koncert krajem meseca, pa pogrešno svezala. Ovo što sada čujem je grupa Deichkind, i zapravo nimalo ne liči na Grönemeyera:

El Sueño, Salvador Dali, 1937

Nema lepše uspavanke od kiše po krovu. Džez uspavanke. Dok kiša pada (neko reče »dobuje u ritmu tam-tama«) crepovi osciliraju pod zilionima kapljica a sa njima se lagano, mikronski, ljuljuška i krov, zidovi, kuća, krevet i ti u njemu. Ritam biju krupne kapi što se otkidaju od strehe i udaraju po simsu. Sporo bubnjaju kao timpani u sinfonijskom orkestru. S vremena na vreme vetar kišom

Where's the swich?

Yesterday, as a kind of joke, I was informed that my car was "ready" to pick up. Two weeks ago I had stupidly brought it here to have a check-up – oil, filters, and yada, yada, yada. I should have immediately seen the sodomy in their eyes when they said I had to leave the car for two days even to get an estimate.  

Nemam danas vremena da duze pisem (bukvalno zurim na avion), pa sam odlucio da postavim jedan kraci blog. Letnja tema, delimicno aktuelna posle gledanja Roland Garosa.

Zanima me, naime, vase misljenje o sledecem: da li treba eliminisati kao zvanicne sportove one u kojima se koriste zivotinje?

 Moje misljenje je da je konjicki sport, na primer, anahronizam i da ga treba izbaciti iz Olimpijskih takmicenja. Ljudi mogu da upraznjavaju ovaj "sport" u slobodnom vremenu, i prema svojoj zelji, ali njemu nije mesto na Olimpijadi. Konjske trke ne postoje kao olimpijski sport, na primer.

     Jao, jel vam je poznat osećaj, vi se nešto kao pseudo probudite, sledi ritual rastezanja, čekiranja svakog ćoška po sobi, striktno blejanje u vašu OMILJENU tačku (ah, svaki dan je tu da vam poželi telepatski ‘bro jutro). Onda sledi eventualno češ, češ i trljanje šaka o facu, jaoooo treba ustati. Dva ogromna uveta me fiksirano posmatraju i podsećaju na onu opersku kuću u Sijetlu. I samo se čuje odjednom 

      -         MmmmiiiiiiiumGPHVH grumpf!      

      To Maiše meni objašnjava kako ja treba da dignem

biram, nego:)

Vegetarijanac sam 12 godina, ali se i dalje uvek spetljam kad me neko pita "zašto". Sviđa mi se, kažem, tako. - Ne voliš meso? Tu mi dodje da kažem nešto rosno, al ne kažem. Mislim, koji moj moram da imam versku, ideološku ili bar nutricionističku elaboraciju, ako sam vegetarijanac. Mesožderu nikad niko ne postavlja tako blesavo pitanje.

tvrdi na Tajlandu Thung-taow Yaow,

u Kini Changwazi Pipi,

u Estoniji Pipi Pikksukk,

u Letoniji Pepija Garzeke,

u Finskoj Peppi Pitkätossu,

u Francuskoj Fifi Brindacier,

u Iranu Pipi Gurab-baland,

u Izraelu Bilbee Bat-Gerev,

u Japanu Nagakutsushita no Pippi,

u Poljskoj Fizia Pónczoszanka,

u Turskoj Pippi Uzuncorap,

u Vijetnamu Pippi Tat Dai,

Ona i kada spava, spava naopako, s nogama na jastuku. Jedna čarapa joj je narančasta, druga zelena. Živi u kući s konjem i majmunim

Pripadam onoj kategoriji ljudi, koji su podrzavali teoriju, da pare izdvajane za zdrastvenu zashtitu, nisu trebale da se automatski odvajaju od plate, nego da svakom budu ispalcivane i da se time omoguci, da u momentu kada vam je pomoc takve vrste potrebna, svako sam odabere kod kog lekara ce da reshava svoj problem i time izbegne chekanje, usmeravanje kod nekog u koga nemate poverenja, a pripadate mu teritorijalno, budete bolje tretirani i sl.

Kad, ono medjutim, pri nedavnoj poseti domovini, mom starijem sinu su se pojavile neke smetnje u vidu i ja ga normalno odvedem ochnom lekaru,(preko

    I tako. Ništa bi od one slike i ja se ne ponostime time, čak se i nekako rimuje i šubi di du. U svakom slucaju, dok ne savatam nekog (a verujte mi, kujem planove po kvadratnom metru udaljenosti od mene, praktika razbija) da mi donese da instaliram sve te džidža bidže, pošto ja jelte, koristim ovaj komp uglavnom za surf, mjuzu i pisanje (znate kakve mišiće imam, juuu, dižem a la 50 cent tegiće na svakom prstiću, svako jutro), a u photo shopu sam se zezala kada sam imala vremena. Hm vreme, šta je to? A to beše na nekoj drugoj planeti pre nego što sam ušla

Ostavljen sam a ljubav kao da kušao nisam. Slušam tužne pesme naše zajedničke drugarice Cece, dok mi se suze slivaju niz silikonom popunjene obraze, preko hirurški smanjene trajno depilirane brade, do silikonom popunjenih grudi i tu padaju i prave jezerce. Iz silikonom popunjenih usana cure psovke i kletve. Moje botoksom zategnuto lice ne može da pokaže tugu i bes koje osećam. Šta mi je činiti? Šta da radim? Da odem do prodavnice da kupim hleb i mleko, do trafike po papirnate maramice, da pustim jednu mašinu da opere veš, da obrišem prašinu, usisam, opeglam, spremim ručak (ženskom poslu nikad kraja), skuvam kafu, sednem i smislim osvetu?! Platićeš mi Palmo, platićeš. Zapamtićeš dan kada si se usudio da me ostaviš zbog tamo nekog Bidže!