Ako samo jedan dan u godini posvetimo razumevanju katastrofe Vukovara bićemo bolji ljudi.

Vukovar je naša sramota, pečat i teret.

(Aleksandar Stošić)

 

 

Zašto su Srbi  satanizovani krajem 20 i početkom 21. Veka a možda i ranije ?

Zašto Nemačka nije okupirana na kraju Velikog  rata ?

Ko je Lenjinu dao pare da diže revoluciju u Rusiji ?

Koji su interesi zapadnih sila na ovom delu Balkana ?

Koji su geopolitički interesi Rusije ?

Zašto je Josip Broz  rekao istorijsko NE Staljinu ?

Da li smo mi neki divlji narod koji bi da ide uz dlaku velikim silama?

Da li nam je to u genima ?

Ko je doveo Miloševića na vlast i čijim parama ?

Ko ga je sklonio

 

Svaki autokratski režim posebno muče i dovode u pitanje slobodna misao i nesputana reč, pogotovo ona satirična.

Slučaj ukidanja radio emisije „Mentalno razgibavanje" na talasima Radio LAGUNE i skidanje karikatura Predraga Koraksića i Dušana Petričića

 Bonjour . Est-ce Paris?

No, c'est Belgrade

Prva slika

Prvi jutarnji zraci osvetljavaju prestonicu.

Magla se polako diže i sa njom se pojavljuju prvi prolaznici. Neki se vracaju kući, par skitnica se budi i skuplja za sobom svoj mali prtljag, sklanja se i skriva. Trči u prvi jutarnji prevoz da se ugreje i nekako

КАКО ЗАУСТАВИТИ ВРЕМЕ 

Јесте ли покушали да зауставите време?

Фотоси, прво је што помислите. Међутим, све то чаробно САДА већ сутрадан је окрајак прошлог, неумитно бившег.

Дневничке белешке? Тешка обавеза, незадовољство у налажењу правих речи за тренутке радости, успеха, разочарања. Као и фотке – докази да је све то чему сте се радовали, били усхићени, учестовали – прошлост која призива сивило данашњице, увек другачије.

 

 

 

I

            Košmar. To je bio košmar.

            Jedino u snu, plavooki momak, moj dragi, gazi bos po trnju i trči kroz gudure. Oblaci su beli, ali prete. Hoda i puzi preko polja kuda će se prostirati rupama korumpirani auto-putevi. Nestaje u tami šuma koje će izgoreti, nikoga neće boleti. Na obali mrtvog okeana, on plače. Ova zemlja, trula, nema izlaz ni na more. Pošteno jezero nema. Hiljade raka, nalik ustima, na grobljima, zjape i traže svoje. Biće sve više gladnih. Vidim da vidi, dete odraslo s vukovima, reku ljudi koja odlazi preko reke (most je prazan jedino u cik zore), roze kravate iz kojih kaplje krv, merdevine za nigde, naslonjene na maglu i ljude koji se veru i klize s njih, deset hiljada usta žvaću u istom, zadatom ritmu, four to the floor. U rukama dece, noževi, igle, cigle.

Ako nekoga zanima kako je pocelo.

Počeo je Završni turnir (nisam stigao ranije, ali ovako će blog da traje do kraja turnira).

 

Đoković je (odustajanjem Nadala) već obezbedio 1. mesto na kraju godine, a Izner je (takođe odustajanjem Nadala) ušao u glavni žreb Završnog turnira iako je 10. ove godine. Takođe i Nišikori je kao 9. tu umesto Delpa koji je zbog nove povrede ranije završio sezonu. Kao zamene, k'o zapete puške čekaju Hačanov i Ćorić.

Građanin je posle odsustva od dve decenije i nešto više godina došao u svoj grad i primetio da mu sposobnost u orijentaciji po čaršiji u kojoj je odrastao popušta jer je to mesto u međuvremenu, od njegovog zadnjeg pohođenja prošireno i uznapredovalo, slično gradovima gde je u međuvremenu boravio mada je on taj epitet koji obeležava napredak osporavao. Nije se slagao sa načinom promena koje su bile razbacane svuga okolo, promenjeno je mnogo toga, čak i jezgro, središte gde je grad začet i gde im je duša nije poštedjeno. Menjali su grad gradski dužnosnici na svoj način a kako ni oni nisu bili večni, kada bi došli novi na njihovo mesto menjali su promene i ugrađivali svoje, učestvovali su u tome i građani time što su bez otpora prihvatali atake na grad od strane dužnosnika a sve pod geslom da je to u skladu sa novonastalim potrebama, izmenjenim kulturnim i ekonomskim modelom, prihvaćenim i nametnutim, savremenim trendom investiranja po svaku cenu.

od kakofonije se ne more pobjeć!

Evo npr juče, odlučim da napravim popriličnu turu, krenem kroz Blok, uspnem se uz nasip, siđem na kej i pravac toplana. Brat bratu nekoliko kilometara. E da, svratio sam do bankomata da podignem uvećanu penziju, ispred pošte se otegla redurina, unutra jedni drugima na glavama. Ispred bankomata pet penzinera, tačnije dva, računajući mene i tri penzionerke. Nisam nikada bio sklon prisluškivanju, uglavnom se isključim i nirvanišem ali juče nešto nisam baš bio svoj, te do ušiju mojih dopreše odlomci ili čak cele rečenice: Svaka

Manje od sto godina trebalo nam je da dođemo do toga da bi Dobrica Ćosić, da je živ, mogao bez mnogo muke da napiše novi roman sa ovakvim naslovom, hiperrealistički opisujući Srbiju u drugoj deceniji dvadesetprvog veka.

Dve slike koje govore više od dve hiljade reči. O Srbiji ali i o svetu u kome živimo i o Evropi kojoj težimo. 

 

 

 

Mama hteo bih da budem glumac?

Šta pričaš. Nema tu para. Bolje završi nešto drugo.

        

 

 

 

 

 Od srca vam želim srećan praznik-dan primirja u prvom svetskom ratu.