Stvarno, da li je ideja o tome da svaki narod i narodnost na prostorima nekadašnje Jugoslavije dobiju zasebni paradržavni, ali kasnije i pravi državni prostor, sa svim odgovarajućim državotvornim obeležjima, prvi put začeta baš 29. novembra 1943. godine, na Drugom zasedanju AVNOJ-a? A, opet, možda je ova ideja i nekog novijeg datuma, ili je ipak i nešto starija. I, na kraju, možda je stvarno i bilo "dvadeset devetih novembara" i pre čuvenog "dvadeset devetog novembra".

(треба умети и да се ништа не каже а да се из онога што се није рекло сазна оно што треба да се зна и што се неказивањем управо казало)

запажах како се, глагољив по природи ,у свакодневним комуникацијама са окружењем све чешће спотакнем у измицањем ми o теми поведеној адекватног вокабулара, тјст правих речи које у таквом часу треба изговорити,  па се потом самотеших да је то, обзиром на животне ми године, посве природно.

Ažurirani raspored tribina je u prilogu.

Napominjem da će (drugo) novosadsko druženje biti neformalnog karaktera, što znači da ću biti tamo od 18 do 21 h, a vi se pojavite u tom intervalu, da popijemo kaficu a možda i pivo, i malo proćaskamo o svemu :)

Za završnu tribinu u Beogradu potrebno je da se unapred rezervišu mesta i nabave karte (po ceni od 200 rsd), a sve info možete dobiti preko mejla ciklonomad@gmail.com

Posvećeno grupi koja na fejzbuku nastupa pod „motom" -probudi se Srbijo.

(zapisi sa Krsta jednog, možda baš ovog, kasnog jutra u novembru 2018. godine po, u ovom delu sveta, generalno prihvaćenim kalendarima)

               Naravno da je ona bila najpopularnija među nama dečurlijom. Držala je malu budicu na samom kraju korzoa, preko puta pošte i taman toliko skrajnuto da se moralo preći preko ulice ne bi li se do nje došlo. Tako su se grickalicama snabdevali oni srećnici koji su bili dovoljno odrasli da se svake večeri vrte u uvek istim krugovima od Minipove poslastičarnice na jednoj, do nje na drugoj strani najzelenije ulice moje varoši.

Vozimo se sin i ja malopre u zagrejanim kolima po mračnijim, pustim, ali mirnim delovima Londona, sporo i opušteno, nigde ne žurimo, i slušamo lepu muziku na radiju.

I kreće divna pesma kanadske umetnice Sarah McLachlan, sa lepim nazivom Anđeo, koju su, onda, slušaoci prekrstili u isto tako lep, ako ne i lepši naziv U Rukama Anđela.

Kaže Sarah kako je pesmu napisala brzo i lako, pošto se bez napora saživela sa patnjama čoveka kojeg nije poznavala, muzičara Jonathana Melvoina, a koji je utehu u nepodnošljivom svetu našao u heroinu, koji je, onda, poslednjom prilikom predozirao.

Pa kaže kako ona nije nikad probala heroin, ali je iskusila tako beznadežne trenutke u životu iz kojih se izvlačila na razne načine.

 Dru Briz

Od Stefovih NFL tekstova ni traga ni glasa, a sezona već poodmakla... Ma, i to prosti jadi, al' u toku je live TV prenos revolucije NFL-a.  A pošto nema smisla da i dalje trolujem tuđe blogove, odlučih se nevoljno da sam napipšem osvrt na istoriju kojoj svjedočimo.

(CRNA BRDA)

sivo prelazi u crno

            Auto se pojavio iza krivine. Kretao se sporo. Farovi su svetleli iako je još uvek bio dan. Zapravo, siv sumrak koji prelazi u crno. Usporavao je prema obeleženom mestu. Zaustavio se polako. Jasno su se mogle videti tri siluete. Stajali su u mestu za kratko. Jedva primetni trzaj otpuštanja kočnice i auto je krenuo unazad. Veoma sporo.

            - Au jebote, pa ovo je stvarno nemoguće, ’ladno idu sama uzbrdo, šta kažeš Džejlo?

            -  Kažem da bi sa deset grama trave dnevno meni i svetionik išao uzbrdo.

            - Ako mi ne verujete, evo izaći ćemo iz auta i pustiću ga da ide sam.

ZAstrana 1

ZAstrana 2

Želim da Vam najiskrenije zahvalim na trpljenju i naivnosti, i više od svega, ćutanju i strahu, koje ste tokom decenija