Prošle nedelje izjutra osećao sam se veoma dešperatno i frustrirano jer mi se javilo da do sada nisam dovoljno doprineo, u urbanističko patriotskom smislu, razvoju Beograda. Onespokojen takvim teretom, učinim onda stereotipnu radnju preporučenu za takova lična jutarnja osećanja, skuvam kafu i pokaže se da je stereotip sasvim dobra solucija, počnem, posle prvog gutljaja da lebdim duhom iznad grada i sagledah ceo grad za koji nisam dovoljno, kao građanin, učinio i što je uslovilo već opisano moje stanje.   

Dakle, lebdeći u jutarnjoj izmaglici posmatram reljef Beograda i opažam značjnu neravnopravnost predela oko Save. Na desnoj obali Save razna brda i doline i grebeni, šume, Beograd se tu, po grebenu ugnjezdio, od Pobednika do Hrama i svedoči o svemu što tu beše u nekoliko proteklih vekova. 

Piše: Rodoljub Šabić

Pre nekoliko dana na adresu Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka stigla je prijava naše sugrađanke D.G. Sadržinski, ništa "epohalno", prosto zahtev za zaštitu prava povodom obrade podataka o ličnosti. I to prijave po kojoj Poverenik neće (moći) dalje da postupa. Ipak, izgleda mi da je vredi podeliti i ovde, na blogu.

U predmetnoj prijavi D.G. navodi da je Industrija mesa "Matijević" doo Novi Sad protiv nje podnela privatnu krivičnu tužbu, u kojoj su navedeni kompletni njeni podaci o ličnosti (ime, prezime, ime

Сам концепт владе су сенци је мало сеновит. Ова институција има неко своје порекло и сврху у британском парламентарном животу и актери тамо су и навикнути на њено постојање и знају како се односити према њој. У српској политичкој шуми представља релативно ретку звер што је с једне стране добро јер се има пуна слобода деловања неограниченог неким посебним очекивањима а с друге стране је лоше јер не постоји општеприхваћени критеријум који би требало испунити и у сваком случају неко ће имати пуно право рећи да нијe испунила своју сврху.

Iskreno sam se obradovao uspehu koji smo postigli na nedavnom dvoranskom prvenstvu Evrope u atletici. Ne samo zbog toga što sam i sam bio atletičar, već i zbog činjenice da, imati atletske šampione znači imati sposobnu, zdravu i jaku populaciju. Nadao sam se da Ivana, Emir, Asmir, Jelača, Mihail... nisu usamljeni i da za njima dolaze nove generacije buducih šampiona. 

               Gospodin Nešto je u poslednje vreme često bivao vidno deprimiran. Kako i ne bi? Postao je lopov. I to ne bilo kakav, od onih banalnih što bunare po džepovima u gradskom prevozu ili mažnjavaju po samoposlugama znanim kao supermarketi, već sasvim poseban i stoga lako uočljiv ( barem se njemu tako činilo ).

 

 

 

 

 

 

 

 

 Mora odnekud da krene ...

Nije mi namera da vam držim čas iz Geologije, Petrologije, Mineralogije, ne, ovo je Something Completely Different . Kamenja ima svakojakog, o tome vam ne moram pričati ali kamen je odavno uleteo i u narodne izreke i mudrolije na primer: Kamen spoticanja ili Pao mi je kamen sa srca ili Kamenog je srca, čekaj bre, umal da zaboravim The Rolling Stones, pa Njegoševa: Udar nađe iskru u kamenu, bez njega bi u kam očajala, ....... Kamen po kamen palača, ima toga ohahaj ali ovde će biti reč o Ludom kamenu.

Stati na

да ли зарад окружења ми, или пак пар чаша жестине сркнуте у пријатном друштву, често у кошмару  снова који потом уследе наслутим нешто као тихи јецај који ми с’воде  Дунава ту ома под прозором смештаја уху све глувљим допре и онда ми осетљивом севну мозгом лажљиве причице овдашњих које указују

Prevaren sam čovek.

Ne beže plodovi, niti pitke bistre vode od Tantalovih ruku i usana… Nesrećnim tantalima ovu varku prave drugi, oni koji se s drugih strana naslađuju plodovima. Povlačeći grane ka sebi, oni odvlače druge grane, a one čine teatralni naklon.

Kao i čitava stabla.

A potoci, izvori, reke, vode za čijim osveženjem očajnički žude, priviđaju se izgladnelim i ožednelim tantalima, neprestano se povlače pred njihovim ispucalim, uvelim, osušenim usnama. Žalosna opsena njihovih slepih očiju. Žedniji ispijaju iz velikog jezerskog

Ako je vrhunska privilegija postojati uopšte i biti svedok života i mrdanja oko nas onda je na drugom vrhunskom mestu, bar nas muškaraca, bar meni onomad, bilo neko žensko društvo sa tim divnim i tajanstvenim razlikama i kikotanjem, beskrajnom brzom pričom koju bar ja nikad nisam pohvatao iako sam se u njoj lepo osećao, durenjem, brigom i „ne ljutim se" šminkom na prečesto al-na-kratko preozbiljnim licima ...

... da bi mi kasnije Bog podario dve ćerke kao dvoje starije dece i tako mi na prvo vrhunsko mesto stavio ta čudna bića sa nepoznate planete kojima su, i ovo je jedino mesto u celoj mojoj maleckoj priči gde nema sumnje, pri vrhu liste talenata bili hipnotički pogled i osmeh koji zarobi od prvog razvlačenja usana.

 

To da sreća služi odvažne je skoro sigurno tačno, ali služi još neke i u tom još nekom prostoru sam se ja zadesio po dolasku u UK sa ženom i tri meseca starom ćerkicom 1987. tako što smo dobili kuću na korišćenje na nekoliko minuta od mog prelakog istraživačkog posla i ženinog za koji su prvo bila potrebna tri voza i dva presedanja u odlasku pa posle povratku, a kasnije sat i nešto malo više vožnje kolima, pa sam i ja na nekoliko tih prvih godina u UK postao majka sa pranjem pelena za višestruko korišćenje, buđenjem, kuvanjem, vođenjem u park i ostalim trivijama koje su brzo zaboravljene ...

... da bi ustupile još više mesta onom najiskrenije-vrednom i nezaboravnom, sećanju na blizinu i druženje sa malim, prepametnim i predragim bićem.

Mi žene rođene u drugoj polovini XX veka smo prva generacija žena ikada rođenih, a da su nam unapred bila namenjena prava po kojima smo mogle biti smatrane ljudskim bićima, jednakim pred zakonom kao i muškarci. Hiljadama godina ranije nikome nije palo na pamet da bi to moglo biti tako, da nije normalno da muška polovina čovečanstva smišlja sva pravila, a da se ženska polovina tim pravilima bespogovorno i ćutke povinuje, da tim pravilima služi i da živi svoj jedini život bez prava da se pita i odlučuje sviđa li joj se išta od tog života. Ćuti, slušaj i radi, „ja te 'lebom 'ranim“, tako je bilo.

 

 

Na prvoj godini medicine osećao sam se očajno. Izvađen iz ležišta, u svetu koji mi je delovao hladan i neprijateljski, išao sam na vežbe i predavanja, svakodnevno, od trolejbuske stanice na Čuburi, Mačvanskom ulicom do zelenog proplanka koji je počinjao ruševinom od koje će kasnije nastati Hram Svetog Save, a završavao Nebojšinom. Taj komad puta bila je i jedina stvar koja mi je tih dana delovala smisleno u čitavom mom životu.

Звао ме један добар познаник, угледан новинар, у вези некакве трибине и ми ту, реч по реч, стигнемо, као што и доликује, до Вучића.

Како ти гледаш, питам га, на то што се формира јавно мишљење по коме је све што он уради лоше, грозно и фуј? Ја лично, рекох, не умем на тај црно-бели начин да посматрам политику. 

Док смо то причали

(percepcija lidera)