Svečani ručak jedne prosečne srpske porodice.

Spot britanskog benda Spring King, sniman u Herceg Novom i Boki, konačno je ugledao svjetlost dana (i Youtube-a)

”Riječ je o jednoj socijalno angažovanoj priči. O lokalnim momcima koji sanjaju neki bolji život, neki daleki svijet, neki glamur koji im je trenutno nedostupan i koji žele da osjete. U tom svom fantaziranju dolaze na ideju da ukradu jahtu i da oprobaju sreću i otisnu se ka svojim snovima” – objasnio je  producent benda, Renato Renierra, koga smo prije dvadesetak dana zatekli na Škveru.

Spot je sniman u brodogradilištu u Bijeloj i na nekoliko hercegnovskih lokacija, kao i u unutrašnjosti Boke i Porto Montenegru.

‘Kada samo došli u brodogradilište, prvo mi je jedan inžinjer onako u neobaveznom razgovoru dočarao da je ta firma u stečaju i ispričao cijelu priču oko poslovanja. Kada smo izašli iz njegove kancelarije i krenuli da gledamo lokacije za snimanje prišli su nam radnici u radnim odjelima i ponudili kolače. To je bilo neprocjenjivo, to je momenat koji me nevjerovatno dojmio, jer sam samo prije pet minuta čuo kako nemaju posla i ko zna da li su i kada primili platu, a oni nas nude kolačima. Neprocjenjivo”, prepričava Ranierra svoje iskustvo sa snimanja  i kaže da tako nešto nije nigdje drugo doživio.

preneseno sa - herceg novi. cool

gost autor: drzurin otac

sveti Ivan na pučini 

Nalik na paučinu mrkozelene boje i kao sito gusta, povija se na vjetru zelena  grana koromača koji izrasta iz pukotine bijelog kamena na vrhu lukobrana!...

Kod frizera Kize često srećem jednog zgubidana, ne znam mu ime, svi ga zovemo Čupa. To je čovek od 30 i kusur godina bez ikakve formalne i praktične kvalifikacije. Godinama krade bogu dane. Na tom, neobično lepom licu, vidiš da su ponestale ideje, ako ih je ikad i bilo.

Uglavnom, Čupu, sa takvom reputacijom često vidjam s metlom u ruci kako čisti ispred salona. Ili šiša živu ogradu. Ponekad opere nekoj mušteriji kosu. Jutros sam ga zatekla kako „gazdi“ čuva parking mesto.

Za te sitne dobrovoljne gestove, Čupa dobije i neku sitnu kintu.

Тек што се мало слегла брекситска прашина и Британија (али не и Србија) добила нову владу, дошли су немири у Луjзијани, па четрнаестојулски масакр у Ници и неуспели пуч у Турској, наставак протеста "Не да(ви)мо Београд"  и коначно, вест над вестима, т.ј. отварање поглавља у приступним преговорима са ЕУ.

Ja sam marginalan lik.

Igrač iz razvojne lige, koji može da uspe samo usled tuđeg neuspeha. Samo ako mu se posreći tuđa nesreća. Koji dobija priliku tek kada se neko povredi ili takmičenje završi i svi glavni igrači odu na odmor. Kada više nikome nije bitno.

Trećepozivac.

Građansko NE bezakonju

Da podsetim: uništena je legalna privatna svojina akcijom maskiranih terorista, nekoliko građana je silom, protivzakonito zadržano, a svi pozivi komunalnoj policiji i policiji da intervenišu i zaštite javni red i mir – ignorisani su i odbijeni.

 Iako je aktuelni režim u više navrata tokom protekla 2 meseca obećavao i obećavao privodjenje pravdi odgovornih, a sam premijer posle višenedeljnog vrdanja i demagoških akrobacija konačno locirao najodgovornije u vrhu gradske vlasti, do juče, 18. jula 2016. ništa, AMA BAŠ NIŠTA nije učinjeno da se makar saznaju imena i prezimena nalogodavaca i fantomiziranih izvršilaca pomenutog terorističkog akta u centru Beograda.

            - То ће се демократски одлучити! – завршио је спикер.

            Устао је и искључио ТВ. Ручно, на самом апарату. Није употребио даљински јер је то посредник, желео је да се лично обрачуна.

            До тада је мислио да је даљински у његовој служби. Као миксер, усисивач, вентилатор. Да му олакша живот, учини га пријатнијим и здравијим. Међутим, добијао је речи и слике које су га узнемиравале, затим збуњивале. На крају чак и вређале његов осећај правде и здравог разума.

Prethodnih nedelja najpre je Boris Tadić optužio Dačića da je sarađivao sa s kriminalcima, te da je odavao informacije narko-klanu. Onda se oglasio Dragan Marković Palma rekavši da je “sve to pakovao pokojni Miki Rakić”, koji je uz to i ucenjivao šefa socijalista. Bili ste u to vreme u toku sa svime što se dešavalo u državi, pa nam recite šta je od ovoga istina?

Mala čitanka vojvođanskog konceptualizma

Savremena galerija Subotica, ponedeljak, 18.jul 2016, 19 časova
- u okviru programa 23.Festivala evropskog filma Palić 2016 -

Autor i kustos: 

Nebojša Milenković

Umetnici/izlagači: 
Slavko Matković • Bálint Szombathy • Božidar Mandić • Slobodan Tišma • Čeda Drča • Katalin Ladik • Atila Csernik • László Kerekes •  László Salma • Vujica Rešin Tucić  •  Novosadska gradska komuna •  Ante Vukov • Zoltán Magyar • József Markulik

Ja ne stvaram umetnost – Ja razumem.

 Slavko Matković

 Kraj šezdesetih i početak sedamdesetih godina XX veka period je u kom je naša civilizacija, a do danas se to nažalost nije ponovilo, dobila neslućeni elan i zanos u čijem fokusu je bila namera redefinisanja samih termina umetnosti, kulture i društva – odnosno njihovih međusobnih odnosa. Posrnuli svet, nakon brojnih kriza – od hladnoratovskih političkih, pa do ekonomskih – šezdesetosmaškim pobunama, i iz njih proizašlom klimom velikog odbijanja, uspeo je, makar na trenutak, da povrati i redefiniše izgubljeni smisao. 

  Bila je to jedna od onih noci kada je bilo vrlo tiho, a saobracaj samo neznatan huk u daljini.

  Mogla sam da pustim svoje misli u pravcu u kom zelim jer me sama ta atmosfera ispunjavala mirom.

  Krenula sam da vracam oblake unazad dok nisam dosla do jednog davnog leta u Beogradu.

    Tog leta, Meri , ja i naša ćerka Margareta stanovali smo u Dalmatinskoj ulici dok se naš stan renovirao. Margareta je imala malo manje od dve godine i bila je jako živahno dete. Hteo sam da je vodim na ulicu, da se izjuri ali tih dana temperatura nije spadala ispod 35 celzijusa.Tek predveče a to će reći nešto pre 22 časa vrelina bi počela da popušta.