Predsednik Srbije je krajem juna 2014 izjavio da je teško verovati da će BIH da opstane, odnosno da ne postoji lepak koji bi povezao tu državu. Dan kasnije premijer Srbije je ponovio da Srbija podržava teritorijalni integritet (dejtonske) BIH. Predsednik RS, Milorad Dodik, konstantno izjavljuje da je pitanje samostalnosti RS samo pitanje vremena. Lideri najvažnijih hrvatskih stranaka u BIH zalažu se za novo ustavno ustrojstvo države sa hrvatskim entitetom ili barem objedinjenim kantonom, i u tim zahtevima podrška oficijelnog Zagreba je sve jača. Sarajevska politička elita ima dijametralno

... egzistencijalna analiza pomere polako u stranu i ustupe mesto ... ?! Kome, čemu - nije baš najjasnije!

Bol i užitak na dva kraja dva konopca, čije druge krajevi drži svako od nas, i ne sme da ispusti ni jedan u strahu od bolno-nepoznatog odletanja izvan naše komfor-zone, iza divljeg fronta, su počeli toliko da se vrte oko nas, spinuju, da samo što nismo ušli u našu novu Guliver-fazu sa paučinom sve neizvesnije mekoće.

Uvezivanje naučno-tehnološke realnosti oko nas je toliko ubrzalo da je preskočilo i najoptimističnije maratonce. Mašti pojedinca je počelo da ponestaje vazuha i mreža umreženosti ljudi, znanja i tehnologija samo što nije pala na njega i onda se stegla spretnom rukom fenomenološkog, inteligentnog, organizacionog čuda koje je iz te čudne supe izronilo i odavno prestalo da bude analitičko u prirodi, dekonstruktabilno, da bi mi imali bilo kakve šanse da ga razumemo.

Mnogo toga ima da se vidi u Beogradu, naročito ako u njega dolazite iz Maribora. Na primer odlične pekare. Ili lepe beogradske devojke, od kojih mnoge rade u pekarama, mada ih je sve više i u digitalnom marketingu. Kad sam bio mali, baka je imala običaj da me nutka jelom rečima: uzmi, lepo je. Uzalud ju je deda ispravljao, nije hrana lepa nego dobra. Tako su meni lepe i beogradske devojke i beogradski pekarski proizvodi.

Hleb je kabast proizvod, kiflu čovek može da pojede i iz

Prođeš pored stare trafike i livadice na kojoj bi se leti igralo na male goliće i u predvečerje sa konjskih kola prodavao bostan, pređeš put koji je vodio tamo u dubinu naselja i prema Koloniji, provučeš se iza leđa penzinerima i kibicerima oko klupe smeštene u hladu lipa i kestenova,na kojoj su se odvijale večne reprize dvoboja Karpova i Fišera.

Minuvši pored streljane u kojoj su svi klinci iz kraja bar po nekoliko meseci vežbali gađanje iz vazdušare.  Sad iza ćoška, pored vrata prodavnice, pored Kontuševe kuće, malo nizbrdo i – našao si se u drugom svetu. 

Rupa.

kako sam uspeo da se dva puta izgubim u najmanjem gradu na svetu

ili jebeno prokleto savršeni dan...

... vreme je za godišnje  odmore, srećan vam put...

[Ми, полубогови] 

Недодирљивост

Када је једног дана Димитрију Шостаковичу зазвонио телефон нико није могао ни да претпостави да ће са друге стране жице бити - Стаљин. 

Још је невероватније то што је разговор убрзо дошао до Шостаковичевог одговора: "Нећу да идем!". А најневероватнији је завршетак разговора у коме је, да би приволео Шостаковича да отпутује на турнеју по Америци, Стаљин укинуо забране извођења његове и музике његових пријатеља.

Шостакович је, услед многих напада и забрана од стране владајуће партије, претњу хапшењем и ликвидацијом, који су се дешавали и због мањих преступа, видео као веома реалну. Једно време је своје хапшење чекао спавајући испред врата свог стана, како бар његова породица не би била узнемиравана. Са друге стране, шушка се да је, када је после много деценија од распада СССР-а отворен његов досије, на врху досијеа писало - НЕ ДИРАТИ!

Subota, 21. jun

Vrlo umiljato kučence. Mahalo je repićem i prišlo mi da ga pomazim. Pa je trčkaralo naokolo, pa mi se ponovo vraćalo.

Ja sam bio na radnom mestu, svirao sam.

Na kraju je kučence leglo ispod mene, ispred mojih nogu.

Ja sam stari "mačkar" i nikada nisam imao psa, međutim ovo je bila ljubav na prvi pogled, tako da sam svirao i kovao planove kako da malog transportujem do kuće.

Prekinuo sam svirku (žrtvovao sam poslednjih 2 sata posla), malo sam ga mazio, pa sakupio stvari. Pošto je na putu do kombija trebalo

Kosmoplovci is a group of artists who are experimenting with digital forms and alternative comics, web design, video and music. It was founded in 2001. by joining already active computer demo groups (Corrosion) with alternative comic authors (StudioStrip). 

Hendriks je bio nervozan tog dana. Javili su mu da nema smenu već da je narednih 48 sati na čekanju. Mora biti dostupan za svaki poziv i svaki potvrditi odlaskom na mesto kvara što u njegov džep stavlja oko 15o funti. U proseku, Hendriks može zaraditi 600 funti za dva dana. Sve što treba je da na četiri poziva odgovori sa – U redu. Idem.

Te nedelje je ležao zagledan u sliku nepoznatog autora okačenu o glavni zid spavaće sobe. Vetar je udarao u prozore i nanosio kišu na umrljana okna. Nije razmišljao ni o čemu posebnom. Jednostavno ga je mrzelo da ode do dnevne sobe i uključi

ZAŠTO JE VOŽNJA TAKSIJEM U BEOGRADU LUKSUZ?

Ukoliko vam je i i posle prethodnog Telegrafovog teksta o preskupom taksiju u Beogradu ostalo nejasno zašto je preskup, odgovor je jasan - nisu krivi ni „divljaci" ni platežna moć, već legalizovani taksi karteli.

Gost autor: G.Cross

Vahid Vaha Halilhodžić je proveo igrački život u senci majstorskog trija BMV Bajavić-Marić-Vladić.
Mada je sve to vreme imao svoju grupu navijača za koju je bio najbolji i koji su najboljem maniru engleskih navijača pod Bijelim Brijegom vikali Vahiiideee; Vahiiidee !!!

- beleška o razlozima, motivima i  nesavladivosti ljudske potrebe da negativno definišu druge i da se, često s nepodnošljivom lakoćom, rugaju drugačijima od sebe samih smatrajući da tako "ispadaju bolji", beleška o teoriji "prirodnosti" netrpeljivosti prema različitima i "neprirodnosti" regulacija, propisa i zakona koji ponašanje zasnovano na takvoj netrpeljivosti  zabranjuju -

Koliko rasprava nam treba da bismo razumeli da se u pravilima o poštovanju i uvažavanju drugačijih od nas samih radi o elementarnoj ljudskosti mnogo više nego o zakonima koji su tek nedavno (pre nekoliko decenija) doneti e da bi zabranili da se prema tim, drugačijim od nas po bilo kom osnovu, ophodimo i ponašamo ikako drugačije nego kao  prema ljudskim bićima?

Zašto se smatra prirodnim, impulsivnim i instinktivnim da ljude drugačije od nas tretiramo kao "manje važne", "nepoželjne", "nejednake s nama", kao neke koji samo zato što su različiti od nas moraju biti marginalizovani, "sklanjani od očiju", isključeni iz raznih društvenih aktivnosti od rođenja?

Zašto je potrebno zakonima propisati zabrane ponašanja zasnovanih na takvim predrasudama i dogovarati obrazovanje od najranjih uzrasta u nekom društvu da bi se takvom dogovorenom, propisima utvrđenom kulturom prema drugačijima omogućilo da budemo ono što za sebe, po prirodi stvari, smatramo da jesmo - ljudi?

Koliko poruga, verbalne agresije, bahatih postupaka raznih nas treba da prođe da bismo zaista, primetno i merljivo promenili svu tu kulturu netrpeljivosti koju branimo svojom "ljudskom prirodom", tradicijom i naučenim stereotipima tvrdoglavo "braneći neodbranjivo" jer smatramo svoje pravo na mržnju prema drugačijima - takođe ljudskim pravom? Da li je to pravo na mržnju i netrpeljivost stvarno - ljudsko pravo?

Трећа година средње Медицинске школе, друго полугодиште – долази нова професорка. Испитујемо, проматрамо

pored toga što je najprestižniji, najtradicionalniji i najglamurozniji
vimbldon je uvek i najneizvesniji grenslem u teniskoj sezoni.