Pred Novu godinu država je svašta obećala. Na konferenciji za retke bolesti u organizaciji NORBS-a obećala je 4 referentna medicinska centra gde će se obrazovati lekari i upućivati oboleli od retkih bolesti, Nacionalnu strategiju za lečenje obolelih od retkih bolesti, Registar obolelih od strane Instituta „Batut" i povećanje sredstava za njihovo lečenje preko RFZO-a sa 88 miliona na 130 miliona dinara i uključivanje na listu i drugih retkih bolesti osim dosadašnjih urođenih bolesti metabolizma, kao i poboljšanje legislative kroz „Zojin zakon". Znači, zna se šta i kako. Ne treba izmišljati toplu vodu. Pitanje je da li ima ko to da radi i da li ima političke volje da se ova rak rana našeg zdravstvenog sistema zaista sistemski i reši.

- Da li živite bolje?
- Jesu li vam puni frižideri?
- Imate li poverenje u zdravstveni sistem?
- Viđate li povratak optimizma na ulicama?
- Primećujete li da ljudi voze novije automobile i da se lepše odevaju?
- Je l vam izgleda da je školstvo napokon kako treba?
- Ima li novih fabrika u vašem okruženju?
- Ima li novih radnih mesta?
- Kolko vas zabole ku**c što uhapšen pa pušten Mišković?
- Imate li ušteđevinu? Preteklne li 300-400 evra svakog meseca za u štek? 

10.10.2013.

Neee...!

Sa obližnjeg trga dopiru zvuci tonske probe."Opet neki politički skup", pomislio sam. U ovom gradu mi nešto mnogo mitinguju, ovo im uopšte nije prvi put. Ili sam ja baksuz, pa 'natrčim' ovde uvek kad ne treba... Ali kad sam već počeo da sviram, mrzi me da se premeštam. To premeštanje mi je uvek mnogo mrska rabota.

I baš kada su ptice iz parka počele nešto da se za**bavaju, da grupno lete u krug i 'deru' se, počela je i "čavka" sa trga da se dere u mikrofon... Pošto je izgleda to ipak bio neki koncert, a ne politički skup (nikako da krene neki govor), i bilo je veoma bučno, morao sam da se preselim na drugo mesto, koje, ispostavilo se kasnije, i nije tako loše. Naprotiv!

ројевитост мисли моје

пред Вама што ево стоје

богатије би ми биле

куцањем се погубиле

               Da, priseća se da je sanjala da hita nekakvim fluorescentnim ulicama u tim svojim crveno-kariranim papučama i to joj se čak ni u snu nije ni malo dopalo. I ne stoga što su u pitanju jeftine filcane natikače koje se prodaju po pijacama i kineskim radnjama i mirišu na plastiku i kontejnere prekookeanskih teretnih brodova ( Što im u njenim očima daje posebnu draž jer nekako sluti da su putujući dobile priliku da ih nadleti bar jedan par albatrosa i poštedi neki strašni sedmi talas koji se već poslovično kradomice valja debelim morima tražeći sebi žrtve. ), već zato što je sve vreme postiđeno bila svesna iskrzane rupe koju je na platnu otvorio njen levi nožni kažiprst, koji je, oporo je toga svesna , već nedeljama predano radio na tome.

                                                                                                                                                   Hommage à Danilo Kiš

Bio je to zdepast snažan čovek tamno maslinastog tena, sedine u proređenoj kosi i grguravoj bradi, precizno su ocrtavale njegov dug životni put. Delovao je smireno i pouzdano, jedino su njegov velik naniže povijen nos i jedno oko veće od drugog, isijavali iskustvo,

Srećna i Nova i Stara godina :-)

„Ja sam rođen da bih pravio greške, a ne da bih folirao savršenstvo" - Drake (valjda?!)

Fejs citati, meni fascinantan kolektivni trud oko citata, ceo „posao", jeste fenomen.

Taman kad nam se učini da je sve teže dokopati se površine u moru citata, „good reads" fragmenata pa misli u virtuelnom svetu koji neumorno tikće pojavi se poneka čudna „kombinacija reči" koja u našim glavama udari u dobro skriveno asocijativno mesto, u veliku raskrsnicu, u šumu, u prašumu, u ćošak iza paučine koji ne želimo da očistimo.

Nekad nije bilo uvreda za nekog reći da je ekspert u svojoj oblasti. Sve do masovne upotrebe te reči u jeftinoj politizaciji koja je rezultirala stvaranjem interesne grupacije G17+ (sad poznatije kao URS). Slično je i sa reformamama. One su obeležavale nešto što je ovom društvu (skoro pa u svim segmentima) potrebno ali se ne dešava iz raznih razloga. Izgovori su se kretali od nepostojanja političke volje do uzaludne potrage za vođom (izvinjavam se - Vođom) koji će reforme osmisliti, sprovesti i reformisano društvo ponuditi na dalje korišćenje. Ali reforme u Srbiji jednostavno nije bilo (sem po neke Reform torte) ali to nije sprečilo Mišu Brkića da proglasi kraj reformi, trijumf restauracije a i da sahrani reformatore koji su časno pokušali ali ih je zla koalicija ("kuka i motika" ili preciznije "paraziti rođeni u socijalizmu") savladala.

Skoro nezapaženo u medijima su objavljene  vesti o  velikom uspehu naših studenata na svetskom takmičenju u debatovanju iako je naša predstavnica proglašena za svetskog prvaka. Možda grešim , ali nisam zapazio  reagovanje političara - predsednika, predsednika vlade, ministra prosvete,predstolonaslednika, a  izostali su prijemi, dočeci, nagrade, pohvale.(doduše, ministar prosvete im je vidim konačno čestitao).Studentkinja Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu,

Helena Ivanov, proglašena je za najboljeg govornika na 34.Svetskom univerzitetskom debatnom prvenstvu poznato kao Olimpijada debatovanja. To  je najveće godišnje međunarodno okupljanje studenata na kojem učestvuje oko 250 univerziteta iz celog sveta, ove godine je održano u indijskom gradu Čenaju.

dan je bio surovo lep,

oblaci su mileli po Dusk Blue svodu,

raspasanom od tragova aviona,

oslobođenom od vetrova

i sve je bilo utopijski fino.

sada ti naslućuješ bajku

ali dobijaš nešto drugo

od čega će ti jaja pobeći gore

i zubi zacvileti kao zarđala kapija.

Ne ovo nije blog o Islamu... pa nisam ja Alexandar Lambros.

Kada čitamo o Hristu možemo da dođemo do zaključka da je bio naduvani hipik koji je išao okolo i pričao ljudima "mir brate, mir" ili "ljubav brate, ljubav"...

I onda pogledamo bilo koju hrišćansku crkvu koje su apsolutna suprotnost tog zaključka i obratimo pažnju na primere kako su same pogazile sve božje zapovesti tokom vekova. Priče o ljubavi, miru, poštovanju, zajedništvu su se izgubile, naročito u Srbiji, a ostale su priče o kažnjavanju, paklu, grehu, ubijanju grešnika u ime vere i boga...

Srbija je posebno čudna jer se pokazalo da vernici u Srbiji ne veruju toliko u Hrista koliko u srpske svece. Više se poštuje Sveti Sava nego Hrist... I više se poštuje taj mračni i mučenički aspekt vere (živela inkvizicija), nego aspekt koji širi ljubav i poziva na mir.

Baš negde u ovo božićno doba, mojom roditeljskom kućom se manirom stepe širila ruska tuga. Golema, pregolema. Ogromantna. Jeste da smo svi bili svečano obučeni, naročito ja koja sam za tu priliku bila sva mašnama ukrašena. Belim, naravno, da se ukomponuju sa belim hulahopkama za koje mi je sastavljanjem obrva zapoveđeno da ih slučajno ne isprljam i goste ne dočekam sa rudarskim flekama na kolenima. Zahvaljujući pomenutim mašnama, izgledala sam kao sindikalno okupljanje tropskih leptirova. Duple svilene mašne iznad svakog uveta, na svu sreću su mi samo dva izrasla, jedna nakostrešena, ripsasta, centrirana na moje letvaste grudi, i dve na svakom od para kengurskih džepova svečane mi haljine. Koja je neodoljivo podsećala na podivljalu pečurku.

(Ili još jedna priča na temu: „Ko kuca, otvoriće mu se“)

Ne znam za ostale pisce, ali kada bi mene neko pitao kakvi uslovi su mi potrebni za pisanje romana, odgovorila bih: „bolnički mir“. Tokom dve i po godine života na drumu, odvikla sam se od bilo kakvog komfora, pa sam skoro sve moje blogove – a među njima ima, sklona sam da verujem, i nekoliko sasvim dobrih priča – napisala u šatoru, sa notbukom na kolenima, iskrivljena od bola u leđima, i katkad u velikoj buci jer sam kampovala blizu puta, naselja a nekad i aerodrosmkih pista. Ali za pisanje knjige, znala sam, potreban mi je potpuni mir i minimum uslova kao što su zasebna soba, struja i barem povremeno dostupna wifi konekcija radi provere nekih informacija.

[Волети ближњег свог]

„Опет те је назвао 'тата'?" - зачудила се. „Добро, имаш ти ту енергију... Сећаш се онда када само шетали, па почео ветар, па се ти сетио да га добро закопчаш. Гледала сам очеве око мене, ретко који има такав осећај за децу. Једва чекам да имаш дете..." - застала је, сама се збунивши сопственом реченицом. А онда ме је погледала очима пуним нејасноћа.

Ne bih da vas zamaram pričom o tome kako sam pronašao ovaj Borhesov tekst, koji do sada a pročitao sam sve što je kod nas, mislim i na bivšu nam domovinu, objavljeno, ni u jednoj od tih knjiga nisam našao. Imam neverovatna iskustva sa knjigama! Čudni su i misteriozni putevi knjiga i književnih dela. Davno, zaista davno, neko je zaboravio da mi vrati tada za nas kultnu knjigu, Heseovog Stepskog vuka. Ili je prosto ukrao. Bilo je to vreme kad smo razmenjivali knjige i ploče. Prolazile su godine, ja sam često mislio na Stepskog vuka, sve dok dvadesetak godina kasnije odjednom dobih snažan poriv da uđem u (nekadašnju) Knjižaru/antikvarnicu u zgradi SANU, sećate se - ugao Knez Mihailove i Đure Jakšića.