Draga moja,
Čitav dan sam tumarao po gradu. Zgrade postrojene kao vojska posmatrale su me strogih lica. Svaki čas zastajao sam i zagledao da li mi je sa odelom i cipelama sve u redu. Ne znam odakle ta nesigurnost kada slutim da me neko gleda. Ponekad više obraćam pažnju na tuđa očekivanja nego na svoje želje, a to je baš mučno i uvek me sneveseli. Zato sam rešio da ja posmatram druge i krenuo u pohode bečkim muzejima.
Naravno, bila si uz mene.

Nasiljem se bavimo kampanjski. Skoro svaki pojedinačni slučaj prati se zgražavanjem i osudom. I to je sve. Do sledećeg koji je praćen osudom i zgražavanjem. Tišim. I tako redom....Što više vremena prolazi to su glasovi zgražavanja i osude tiši. I onda se probudimo u užasu i ne znamo gde su nam prošle godine.

             Ta-na-na-naaa!  zilikaka ( link ):

               Prolazim ovih dana pored jedne banke, kad me iz izloga spopadnu plakati - reklame za kredite. Prvo ide onaj ko Travolta, pa na sledećem jedan sa kutlačom kuvanog graška, kad na trećem - moj bicikl. Istina, u drugoj boji al isti moj!

Juče je Sinod SPC na čelu sa patrijarhom posetio Generalštab gde ga je dočekao načelnik Generalštaba sa svojim kolegijumom, a bili su nazočni i viđeniji gosti .Patrijarh osveštao Generalštab, čime je zaokružen proces reformi Vojske Srbije u skladu sa Strategijom nacionalne bezbednosti , Strategijom odbrane i mudrim odlukama dosadašnjih menadžmentova Ministarstva odbrane.

Sada imamo modernu vojsku po ugledu na svetle tradicije srpske vojske iz XIX veka, a ovima u EU ćemo reći da smo juče uspešno zaokružili ono što se traži po Poglavlju 24.

Naravno da nemam ništa protiv postojanja verske službe u vojsci, ali je servilnost prema Crkvi od strane nekih generala i oficira ispod granica dobrog ukusa, pa sve više izaziva podsmeh i odbojnost kod javnosti, ali i u samoj vojsci.

se sa lekarom ili farmaceutom. Da li se na taj način eliminišu neželjene posledice? Jok! Osim ako vam lekar nije brat od strica a apotekarka sestra od tetke. Čak i u tom slučaju ni oni sami ne mogu biti sigurni jer svakog trenutka farmaceutska mafija izbacuje na stotine, na hiljade novih proizvoda. I šta nam onda ostaje da činimo?

Pre šest meseci Gimnazija u Lebanu pokrenula je akciju Svi za Kristinu kako bi prikupila neophodan novac za lečenje učenice Kristine Denčić obolele od tumora na štitastoj žlezdi. Akcija je probudila empatiju i pozitivna energija je dala rezultate, Kristina se oporavila, krenula je i

Ovih dana iz štampe izlazi treće izdanje izdanje knjige „Ale i bauci“ A. Peragraša (izdavač Dosije studio). Ali kakvo! U pitanju je reprint posebnog primerka drugog izdanja (2002) koji je slučajno pronađen, pre nekoliko godina u lagumima beogradske tvrđave i koji je po svemu sudeći pripadao jednom vampiru! Knjiga je krcata vampirovim zabeleškama, komentarima, skicama, crtežima, isečcima iz novina, uzorcima tkiva (!), pismima... Uz saglasnost A. Peragraša, ekskluzivno prenosim (u dva nastavka) deo predgovora, donekle skraćenog, bez napomena i izvora.

 fotografije:

Dan jedanaesti, 16. oktobar

*

Sa poslednjeg konaka na Anapurna kružnoj ruti svi kreću veoma rano, već oko četiri ujutru. Do prevoja Thorung La ima oko pet sati pešačenja i onda slede tri sata spusta do prvog sela na suprotnoj strani planine.

Trpezarija gostionice u Thorung Pediju, gde sam odsela, puni se planinarima koji su spremni da krenu samo dok doručkuju. Ja sam sve to već obavila u mojoj sobi samo čekam na mog nosača Kimala da mi da znak pa da pođemo. Ali vreme prolazi, planinari odlaze, a mi čekamo na Kimalove prve klijente. Ispostavlja se da je se sa njima dogovorio za sat i po kasnije.

likovi

mama - u pokušaju da pruži konačni odgovor, onaj posle kog nema više pitanja

dete - zagledano u svet

buda - na marami

Ne mogu da kazem da sam neki zaludjenik tetoviranja, niti da mi je pola tela prekriveno nadahnutim delima neshvacenih umetnika mog lokalnog tattoo bara, ali je tacno da postoji jedna odredjena doza fascinacije oko ubacivanja mastila u boji u potkozni (epi)dermis, narocito kada je to (uglavnom) za vjek vjekova... (Da, znam, ne mora da bude, ali znate li vi koliko (an)laser kosta...)

U svakom slucaju, tek pod relativno stare dane sam se okurazio da odem "pod iglu" i da u periodu od nekoliko godina postanem ponosni(?) vlasnik tek dve manje skrabotine, od kojih je jedna skoro pa originalna i direktno/indirektno vezana za cinjenicu da nista u zivotu nije crno-belo osim te boje, a druga je citat koji igrom slucaja nosi i jedna slavna glumica ...

 - Platio sam vam za sat vašeg vremena i ne vidim zašto taj sat, umesto seksa, ne bi razgovarali o vama.

- Neće moći gospodine. Sat vremena mog tela prodajem za sto dolara, sat vremena moje duše košta mnogo više.

  Ovo nije Nedelja dece, i zato ovih dana ne možete, na svim medijima, da se spotaknete o njihova bucmasta lica, neodoljive oke, ćevapčaste prstiće, karneriće, svilene kose i slične detinje elemente koji ih čine preporučljivim delom svake reklame koja cilja na meka srca i još osetljivije džepove potrošača. Nema ni hvalospevnih tekstova o značaju dece kao naše svetle budućnosti i najkompleksinijem projektu koji smo za života odradili. Dok se opet ne pojavi neki medjunarodni, nacionalni, svemirski dan, mesec ili nedelja dece. Doduše, s malo sreće banu i neki izbori, pa se dece opet sete oni koji bi da preuzmu što više prava i što manje obaveza u naše ime, i navale da se slikaju sa decom, jer ima li zahvalnije pojave u naručju od deteta? A, ni baloni i zastavice partijskih boja nisu skupi.

Dan osmi, 13. oktobar

*
Početak nimalo ne obećava – iznad Mananga završava se uski zemljani put i u drugi deo sela, Tenki Manang, ulazi se stepenicama. One su kamene, visoke i strme. Smejem se što od muke, što zbog natpisa na tabli seoske kapije: „Strogo zabranjena vožnja motora. Nezagađena zona.“ Kao da bi i mogli da ovuda prođu, sve i kada bi hteli.
Uz prvi deo stepenica izguravam bicikl relativno lako. Koristim uski zemljani pojas između njih i zidova kuća koji izrastaju uz sam prolaz. Kad njega nestane i ostanu samo stepenice omeđene zidovima s obe strane, počinjem da se penjem poprečke.