Knjiga za poneti i umeti

Knjiga "Srbija na BIS" (RTS Izdavaštvo, 2014, Edicija "Opredmećeni zvuk") raskošan je dokaz prave male revolucije u odnosu auditorijuma i redakcije

Afik je imao osamnaest godina i mrzeo je sve oko sebe. Najpre, svoje razvedene roditelje. I svoju sestru koju je tukao kad god bi mu tako došlo. Pa sve slabije od sebe. I njih je prebijao na mrtvo ime.
Zbog te mržnje postao je alkoholičar, narkoman, diler. I, kako to najčešće biva, brzo je upao u ozbiljne nevolje i umalo dopao šaka policije - a posedovanje i prodaja droge u Maleziji se kažnjavaju smrću. Spasla ga je majka, penzionisana profesorka engleskog, preko svojih veza.

Umakavši bezmalo smrtnoj presudi, Afik se iznenada zapitao šta on to zapravo radi. I što je toliko ljut. I da li ga porodica i ljudi oko njega zaista cene ili ga se samo boje.
Odgovori koje je dao sebi nisu mu se ni najmanje dopali.

S vremena na vreme, pojavi se vest koja nije samo vest.

U pitanju je vest koja ukazuje na nekoliko drugih stvari, ne samo na onu na koju se direktno odnosi.

Naravno, u Srbiji je svaka druga vest ukazuje na bar još nekoliko stvari, ali nekada se zaista pojavi biser od vesti, biser koji naprosto oduševljava koliko govori o nama.

Poslednja koja mi je upala u oko je ova sa tortama sa deponije.

 Срна у снегу, foto Радан Спасић

Imao sam prijatelja koji bi već krajem maja imao običaj da kaže: ide zima kao britka sablja. I bio je u pravu. Kontinentalna klima je jednostavno neumoljiva. E, ako živite u delti Misisipija, onda druga stvar. Tamo vam čak može pasti na pamet da izmislite džez. Međutim, tek je zima donela džezu neophodnu teksturu i uglačanost koju čovek očekuje od savršenog proizvoda, uzmimo pokojne švedske auto industrije. Govorim o perfektnoj završnoj obradi i mehanizmu tačnom kao sat, gde je svaki diletantizam ne samo osuđen na izumiranje u tržišnom pojmu te reči, nego i predstavlja uvredu tzv. ¨dobrom načinu¨ do koga severnjaci mnogo drže, ili su bar držali. Ali nije samo precizna mehanika i ozbiljnost u pogledu radnih navika izmenila džez kada se našao na udaru okrutnih severnih vetrova. To su bili okrutni severni vetrovi sami. Zamislite zgradurine, avenije i uličice jednog Čikaga ili Njujorka, pa poklopite takav pejsaž olovnim nebom iz koga sipa sipa sitan severac. Takvo mesto ne samo što pridošlicama sa juga menja način života, ono im neminovno zadire i u dušu. A duša je kao što je poznato izvorište muzike. Ne može osoba koja se u pohabanom kaputu (za priču je lepše u pohabanom, mada isto tako može i u novom) probija kroz klanac 116-e Zapadne Ulice, šibana vetrom, okružena mutnim automobilskim svetlima, smogom i promzrlim prodavcima viršli uveče tog dana da svira isto što i osoba koja veći deo dana traži spas u hladu trema na Burbon street-u, čak i ako je u pitanju jedna ista osoba.

         Gost autor: horhe akimov

(2. januar 2015)

Sa tajlandske strane, izlazna pasoška kontrola

Pruživši pasoš tajlandskom cariniku, nalaktim se na visoki pult i koliko god je moguće, primaknem lice uskom otvoru na staklu. Vrebam mu grimase i pokrete spremna da u presudnom trenutku zatražim 'veliku uslugu' od njega - da izlazni pečat ne stavi na novu stranicu već na neku koja je već isprečatirana. Zamolila sam ga to čim sam mu predala pasoš, ali ničim nije pokazao da je čuo ili razumeo. Tako sam sada kao zapeta puška.
Ali prolazi nekoliko minuta u pregledanju i ponovnom pregledanju mojih viza, pa kad i treći put počne da ih lista a potom podmetne otvoreni pasoš kolegi do sebe, onom što radi na ulaznim overama, nepogrešivo znam o čemu je reč.

Pre tačno 20 godina, na današnji dan, 1. januara 1995., kod naftne platforme Draupner na Severnom moru prvi put je precizno posmatrana i naučno ustanovljena pojava tzv. “rogue” talasa. Taj konkretan talas čak poseduje i ime (Draupner talas), a rogue talasi se još nazivaju i Monstrum talasi, Gigantski talasi, itd.  Ova pojava je potom proučavana u različitim sredinama (kod optičkih talasa, na primer) i okolnostima, pa se 

Tradicije su male ptice kojima treba napraviti gnezdo.

               Dakle, dvojac bez kormilara ( a bojim se i bez kompasa:(  /Objašnjenje sledi na kraju teksta. /):

               Kada nas je razmišljam angažovala da joj gostujemo na blogu, dugo smo razmišljali na koji način možemo da poboljšamo njeno blogovanje našim gostovanjem. Na kraju smo se složili da je razmišljam mnogo fina, svima poželi dobrodošlicu u svoje blogodvorište i sve tako.
               Naravno da je odmah postalo jasno da moramo da uradimo sve što je u našoj moći da unapredimo njeno blogovanje. Pre svega tako što će da zabrani pojedincima, grupama i veštačkim inteligencijama da dolaze na njen blog.

Ako sto hiljada ljudi živi stalno u strahu, oni proizvode kolektivnu atmosferu 

koja pritiska grad kao veliki oblak. (Česlav Miloš)

Da zajedno pišemo i čitamo 2015, dan po dan u zdravlju i dobroj volji da ostavimo kakav dobrar trag na svakoj stranici njenog dana ....

jer sam bio dobar cele godine.

Otkad sve postaje mobilno, portabilno i prenosivo, ima naprosto nekih stvari u kojima puna veličina život znači. Monitor recimo - što veće to bolje. Tastatura, naprosto veća znači udobnija. Miš, mrzim one male miševe koji se izgube u ruci. A prenosivo uvek znači manje, i onda se zna - kompromis. Kompromis uvek nekako prvo ošteti kvalitet.

Zvučnici su školski primer uređaja gde veličina i volumen automatski znači bolje i sad da bi živ čovek slušao muziku, par kutija koje daju pristojan

odlučila sam da ne pišem farewell blog ove godine
jer su se od značajnijih tenisera oprostili samo
nikolaj davidenko i na li...
nije da oni nisu zaslužili blog, jesu... ali bilo je i drugih
zanimljivih stvari ove sezone, pa onda, sve zajedno: