Pouzdano znam da temi ovoga bloga nisam dorastao, no,  ponekad je  i nedoraslost dobar način  da se naglasi veličina same  teme. Ovo je, inače, jedan tekst koji sam poodavno najavljivao, i to u par navrata, ali sam ga do danas (ne)vješto i uspješno izbjegavao.

 ...u četiri ruke, za klavirom, kleinemutter i bocvena...

Od trenutka kada roditelji posumnjaju da nešto nije u redu sa zdravljem njihovog deteta do dijagnoze i lečenja je dug (i neizvestan) put. O ishodima ne vredi ni razmišljati. U sistemu koji je trom i prepušten savesti pojedinca, a pravilno ispunjen papir bitniji od osećanja i dostojanstva pacijenta i njegovih najbližih, pravi je uspeh da išta funkcioniše.

Na tom putu od saznanja, dijagnoze, mirenja sa okolnostima i hvatanja u koštac sa samom bolešću i zdravstvenim sistemom koji vas sapliće na svakom koraku (ne nestručnošću nego upravo organizacijom posla) roditelji su manje više prepušteni sami sebi, svojim mentalnim, obrazovnim i materijalnim mogućnostima. Pa ko koliko može i ume.

I to je nedopustivo.

*

Ne volim velike gradove. Odvikla sam se od života u gužvi i buci, od udisanja smoga i zamagljnog pogleda na uske komadiće neba. Ali nije samo to ono što me odbija od gradova. Najveći problem nastaje kada treba izaći iz nekog od njih, dokopati se čistog vazduha, širokih vidika i one tišine u kojoj su zamrli svi zvukovi napredne civilizacije. Problem je posebno velik kada taj grad iz kog treba pobeći u slobodu ima nekoliko puta više stanovnika nego cela Srbija, a prostire se na površini koja bi obuhvatila Beograd i Novi Sad u nekom ogromnom prstenu, prečnika preko sto kilometara.

Саопштење за јавност поводом најављеног смањивања броја часова предмета Српски језик и књижевност

(из циклуса Друмошети)

догађај оком ћу колао је подуго новим садом у форми сокачких олајавања да би на веродостојности добио тек од када је интерес за чланове породице г.Марић Милоша побудио и шире занимање публикума.угледни житељ града Милош својом породичном прц активношћу заслужио је ето да га и покољења помињу обзиром да скраја 19.века изроди са својом супругом Маријом кћер Милеву која опет с почетка 20. века с’ ,и шире знаним, проф Ајнштајном, мужем, у историју се убележи, трајно. 

edit

Ова моја исповест је написана и објављена на српском Интернету пре шест година. Том приликом су бројни мејлови открили да има још много људи, од клинаца па до старијих, који су прошли или пролазе кроз слични унутрашњи конфликт. И данас упознајем људе који пролазе кроз слично и који жуде за мало унутрашњег мира. 

Мој момак је у спаваћој соби имао велику икону Христа Пантократора. У тренутном стању нисам био способан за згражавање над идејом ћу да пред иконом да изгубим невиност. Провео сам код њега пар дана. Организовао је седељку где сам упознао његово друштво. Тешко је рећи да сам их упознао. У стању у каквом сам се затекао много тога је тек пролазило мимо мене. Сва срећа па је он био старији од мене и са више искуства у односу религијско-сексуално и што му моје понашање није било ништа ново, ништа страно.

Ја сам имао ту (не)срећу да сам доживео истовремено аутовање два своја идентитета: религијског и сексуалног.

Било је то негде око моје 20те године. Технички гледано, касно. Слутећи конфликт који ће постојећи идентитети направити, њихово испољавање (аутовање) и признавање, пре свега себи самом, одлагао сам колико сам могао. Вакуум који је настао испуњен је музиком. И свим око музике. Слушање, свирање, певање, учење и све у круг. Одлагање материјализације својих идентита уопште није препоручљиво. И поред тога ја сам свесно чекао да се бар средња школа заврши. (Појашњење: средња музичка школа у Србији уме да буде екстремно напорна; на четвртој години сам имао 20ак предмета од тога сваки двочасовни + ванредне пробе хора; кад се на то дода редовно вежбање клавира (3 сата дневно), солфеђа (колико се стигне), јасно је да се даље од музике и не може отићи.) Није ми био потребан додатни духовни напор који би ме омео у школовању.

То што су моји идентитети били на "стенд бају" никако не значи да су били угашени. Пре бих могао поетски да их опишем као сабијени вулкан окован непробојним механизмима одбране. Исказивали су се понајвише кроз уметност (нпр. писање песама без родова, обраћање "апстрактним лицима") и, наравно, кроз снове. Снови су ми били у тоталном нереду: од најпорнографскијих (са све групњацима) до најбожанскијих (са све угледањем Христа и Оца). На јави су се оба идентитета испољавала макар толико да сам био свестан да постоје (ал' нисам баш хтео да признам). Све се ипак завршавало на почетним импулсима: религијском надахнућу и сексуалним поривима.

Ovo je na svom FB profilu objavila moja nekadašnja pionirka (bila sam joj insturktor) Ljilja.

Pričica mi se mnooogooo dopala, pa rekoh, da je podelim sa vama. Taman da vas razvedri u ovo sumorno popodne.

Deo 1.

Bila sam na sajmu cveća. Bolje da nisam, iz dva razloga: Prvi, razočarana asortimanom semenskog cveća, drugo, kupila sam rasad za dva ara zemlje a ne za dva kvadrata moje terase... dobro, pola kvadrata žardinjere.

 Данас у 6 има предавање, доле је линк и садржај.

Овај блог биће кратак, да они које занима могу да стигну (за сат времена). Микроталасно позадинско зрачење објашњава део настанка Васионе после  Великог праска, и практично је један од доказа тачности теорије Великог праска.

 Више има на Википедији

Samo ovo, ime i prezime je dovoljno da bi se prepoznala vanserijska, nešablonska, samosvojna, osoba, persona, ličnost, da bi se znalo da se radi o hrabroj, u se i u svoje kljuse, ženi, ljudini, mentalnoj gromadi, odlučnoj da svoj život uzme u svoje ruke! A Snežana na biciklu! Da li je išta više potrebno reći?!

I kad si u domu svom, stanu, kući, iznajmljenoj sobi...imaš problema svakodnevno, da ne kažem, svakosatno. Glavobolja ti je osnovno zanimanje! Račun za računom stiže, sve utrkujući se, zapušio ti se lavabo, riknuo ti bojler, mašina za veš ne prima vodu, komšije ti ostavljaju kese s đubretom pred vrata, odeš na pijacu i shvatiš da ako kupiš krompir i blitvu, nedostaje ti novca za skušu i taka na tamo, pa gde je onda taj toliko izvikani život?!

Da probam da sumiram:

Noćas je umrla Anastasija Trajković. Imala je samo devet godina. Umrla je ne samo zbog teške bolesti, umrla je zbog svega i svih koji nisu umeli da cene sreću što je imaju, što postoji.

Strašno je kad deca umiru. Još strašnije je kada ta deca umiru željna smrti, pitajući što ne umru već jednom. Kada umiru u bolu, strahu i stidu. Siti svega, konačno se predavši pred sistemom i svima koji su bezdušno potrošili njihovo dragoceno vreme kojim su se kupovale šanse da život bude sačuvan.