Уочимо проблем па смислимо решење, направимо план како га спровести, поделе се задужења, мере се пролазни циљеви и на крају се сумира шта смо све упропастили.

Danas sam gledajuci jedan zanimljiv intervju ponovo poceo da razmisljam o necemu sto me lagano kopka vec duze vreme. Da li postoji nekakva logika u tome da su veliki broj "uspesnih" ljudi u Srbiji deca vojnih lica (mahom visih po cinu)? Govorim o relativno starijoj generaciji ciji su ocevi uglavnom bili prvoborci ili udbovci. Taj spisak je toliko sirok da bi mi bilo tesko da nabrajam ali recimo od Milana Mladenovica pa sve do Arkana. Da li tajna lezi u tome da su pukovnici i generali predstavljali visu klasu cija su deca imala tu "odskocnu dasku" ma cime se bavili? Bregovic, Dzoni Stulic, Kosarkas Kapicic, Zdravko Colic (ako se ne varam) zatim Kusturica (isto nekakva bezbednosna agencija) ... Talenat je neosporan ali kako to da se uvek poklopi sa cinjenicom da je tata bio pripadnik JNA ili MUP-a?

Nenad Đurđević iz Foruma za etničke odnose, kao gost bloger, iznosi svoje viđenje izazova manjinske politike u Srbiji.

Upravo se završio projekat Foruma za etničke odnose "Unapređenje manjinske politike u Republici Srbiji - u korak sa integracijom" zbog koga sam u poslednjih osam meseci ponovo proputovao Srbiju uzduž i popreko, razgovarao sa svim predstavnicima manjinskih zajednica i po ko zna koji put spoznao u kako raznolikoj zemlji živimo.

Međutim, zabrinjava me činjenica da većina naših sugrađana nije svesna raznolikosti naše zajednice već Srbiju doživljava kao dom srpskog naroda, a od ostalih građana, pripadnika nacionalnih manjina, se očekuje da daju odgovor na toliko puta ponovljeno pitanje: "šta hoće te manjine u našoj zemlji kada smo im sve dali?!"

Autor: Rodoljub Šabić

Kad je krajem prošle godine započeta akcija nadzora Poverenika za (informacije od javnog značaja i) zaštitu podataka o ličnosti nad operatorima Interneta, „prognozirao" sam da nemamo razloga za optimizam. Naravno, nisam nimalo srećan zbog toga što se pokazalo da sam u pravu, nisam slučajno te rezultate na mom nalogu na Tviteru prokomentarisao sa „da se naježiš!" :(

Ni realizacija ove prve, pismene faze nije bila jednostavan zadatak. Za početak smo se morali suočiti sa, u Srbiji nažalost, hroničnim problemom "pouzdanosti" evidencija nadležnih organa (u ovom slučaju RATEL-a).

On vatru raspaljuje i kod posmatrača. Ravnodušnih nema.

  

 

 

 

 

 

 

Način na koji se na prostorima bivše SFRJ tumači bliža i dalja istorija više podseća na moralno-političke pripreme za nove obračune I ratove nego na pomirenje po ugledu , recimo na Skandinavce. Glavni problem je nedostatak ljudskosti I hrabrosti da se priznaju i greške pa i zločini svoje strane već se uvek pokuša za sve apsolutno okriviti drugi, a mi smo anđeli.

Dva ilustrativna primera za ovo su  nedavni tekst Viktora Ivančića u kome neka učiteljica Smilja pokušava objasniti deci domovinski rat pa se upetlja da je ni Sonja Biserko ne bi shvatila a kamoli deca.

Drugi primer je kako je vladina kancelarija za KiM pripremila nastavni material o pogrom Srba 2004.godine. Težište I jedne I druge priče nije na objašnjenju onoga šta se I kako desilo već raspirivanje mržnje prema Srbima odnosno Albancima.

Pa evo tih priča:

Недавно је у хотелу „Клуб А", на Копаонику, човек пио јутарњу кафу и разговарао мобилним телефоном.

„Ћао, нашао сам ти посао у ЕПС-у", говорио је. „Радићеш у протоколу код генералног директора. Плата је 50.000, није велика. Али кад једном тамо уђеш остаћеш заувек. Интервјуисаће те генерални наредне недеље, у четвртак."

Е, последица оваквих и сличних разговора је да је српска држава највећи послодавац не само у региону већ богами и у Европи.

Погледао сам податке и ево шта сам нашао.

Da će Sonja Biserko svedočiti pred Međunarodnim sudom pravde kao svedok Hrvatske u tužbi protiv Srbije za genocid, svojevremeno je izazvalo, pored velike medijske pažnje i veliku nevericu. Jer, nije uobičajeno, naprotiv, veoma je malo primera, da pred međunarodnim sudovima građani svedoče protiv svoje, a u korist duge države, pogotovo u tako krupnim i nadasve osetljivim slučajevima kakav je genocid. Ipak, to se nedavno desilo jednoj državi, a kojoj bi drugoj, nego Srbiji. Gospođa Biserko svedočila je pred MSP 04. marta 2014.g, a danas je prestao embargo na sadržaje njenog svedočenja i unakrsnog ispitivanja od strane zastupnika Srbije. Šta je to posvedočila Sonja Biserko, jedan od 12 svedoka, koje je predložila Hrvatska da bi dokazala svoju tužbu za genocid, od kojih je samo 6 ispitano iza zatvorenih vrata MSP?

...

edit

Naučnici u ime Ujedinjenih nacija neki dan objaviše da je planeta i opstanak čovečanstva u ovoj formi pri kraju a i neke beleške rođaka babe Vange o njenim predviđanjima slično kazuju. Dakle, neprekidno kola priča o globalnom otopljavanju i nevoljama koje iz toga mogu da slede pa je zabrinuti Beograđanin sasvim sluđen posle čitanja po štampi i slušanja ekspertskih mišljenja, naravno, sasvim pretećih i uznemirujućih rešio da ode kod vidovnjaka ne bi li čuo šta se ustvari sprema i umanjio stres. Našao je po preporuci jednog, zakazao viđenje i otišao po reči o sudbini koja predstoji. Vidovnjak, sasvim cool tip, u farmerkama, dronjavoj majiici i adidas papučama je prvo rekao cenu i onda je gledajujći u lap top i maleni kamičak zelene boje prorokovao a Beograđanin je njegovo viđenje budućnosti snimio na mobilni telefon što je uvećalo vidovnjakovu cenu za dvadesetak posto. Posle je kao odgovoran građanin odluičio da to učini dostupno javnosti i ja sam prihvatio da u tome pomognem. 

Naravno, svi znate da ovde nije reč o izletničkoskautskom pentranju na brda, brdašca, brežuljke i ine uzvisine. Radi se o ljudima obrazovanim i obaveštenim, vizionarima takorekuć, koji mogu bolje i preciznije da sagledaju situations od uglavnom poluobrazovane ili skroz neobrazovane većine. Daklem, (iako ne moram da vam crtam) brdo je autorova metafora za znanje, obrazovanje, poimanje, spoznaju...Kako god, priznajem vrlo nevoljno, ovo možemo podvesti pod idealistički pogled, jer je takvih, na brdima stojećih i više videćih, povijesno gledajući,

Sedam dana posle vanrednih izbora, neverovatnim sticajem okolnosti publikovana su dva zanimljiva teksta, dve priče o Srbiji ovde i sada. U dnevnom listu "Blic" intervju sa večitim partibrejkersom Zoranom Kostićem Canetom, a u Informatoru SNS tekst Aleksandra Vučića.

Za ovaj blog izdvojio sam najprovokativnije delove, sa željom da ih zajedno uporedimo.