Autor: Rodoljub Šabić

Na današnji dan pre 20 godina, 8.aprila 1994. godine, ubijena je Dada Vujasinović.
Stvari koje su se od tada dogodile ili, tačnije rečeno, nisu dogodile, navode me na pomisao da, nažalost ima smisla još jednom ponoviti post koji sam na ovom istom blogu objavio u avgustu 2010. Zvao se: "4x4 GODINE (SLUČAJ D.VUJASINOVIĆ)", a glasio je:

"Vest koju su mediji upravo objavili, da će Više tužilaštvo u Beogradu sledeće nedelje početi sa revizijom slučaja smrti Dade Vujasinović, podsetila me na to da se nekom čudnom koincidencijom vesti o ovom slučaju u medijima pojavljuju na otprilike svake četiri godine.

Piši im 
na nepoznate adrese
i uredno spaljuj pisma
ispred kafana 
u kojima ih konobari 
ne podnose
kod onih stolova 
sa rupama na stolnjaku
gde su im uz zadah
poginule lične karte

Ređaj opuške 
kao male 
sluđene vojnike
dok njihove šake 
pružaju prste ka nebu
a mi ih ignorišemo
sklanjajući pogled

zato što nismo došli tu zbog njih

ne trebaju nam

živi ili mrtvi

ne trebaju nam
tužne priče
problemi sa vodovodnim cevima
neotplaćene

Živim u jednom prilično velikom gradu, ne mogu da kažem u kom, mada mnogi moji internet prijatelji znaju njegovo ime. Naravno, u ovoj mojoj metropoli ima više mesta za svirku, a ja imam jedno omiljeno, plus još nekoliko rezervnih (ali koristim ih uglavnom u hladnijem delu godine).

Od 2012. pa naovamo, na 'domaćem terenu' sam svirao jedva desetak puta, a poslednji put tamo negde u oktobru prošle godine. A i tih deset puta je bilo na tim nekim rezervnim pozicijama. Znači na svom omiljenom mestu nisam svirao oko dve godine. Postoje i razlozi za tako dugačku pauzu, ali

edit

                Večeras dupli program u mom blogodvorištu:) Jedan poziv na izložbu i jedno lepo pismo:

08.04.2014. - 26.04.2014.
Gordana Ilić: Ukradene senke

8. aprila u 19. sati u Galeriji Zadužbine Ilije M. Kolarca, Studentski trg 5., otvara se samostalna izložba crteža Gordane Ilić, pod nazivom, "Ukradene senke".   

                    Zadovoljstvo da mi bude gošća ovog puta mi pruža Kristina K.

                   Nemam hrabrosti da izađem u javnost i tražim povraćaj novca koji smo moji roditelji i ja uplaćivali u RFZO fond. Htela bih da se  javno odreknem usluga državnog zdravstva pod uslovom da dobijem svoj novac  i da biram gde ću i kako da se lečim.

                   Onda bih rado tražila  i povraćaj novca koji dajemo za zaštitnike pacijenata. Ova institucija nije zaživela, bar ja nemam nikakva pozitivna iskustva u moja tri pokušaja da na ovaj način ostvarim  neko pravo. Prvi put daleke 2007. godine, dokaz je i članak objavljen u dnevnom listu Danas. Drugi put je nedavno kada sam dobila neke umirujuće dopise mejlom na ozbiljnu primedbu da pečat lekara nije važeći, te su u apoteci odbili da mi izdaju lek za teško bolesnu majku.

Desničari često kažu da ih narod podržava, da ih većina Srbije podržava u njihovim idejama... i onda naprave najveću glupost, jer su alavi na političku i svaku drugu moć, pa izađu na izbore. Izbori su pokazali da ih narod ne podržava, da većina Srbije ne podržava njihove ideje, da im je toliko mali da čak ne mogu da se približe cenzusu sa nekoliko koalicionih partnera! Što bi rekli ljudi, slepci.

SNP „Naši" su poslednjih nekoliko nedelja bili aktuelni jer su pisali spiskove srpskih izdajnika. Moraju nekako svojim finansijerima da dokažu da imaju makar neku svrhu. To im naravno nije bilo dovoljno, te su se dosetili da bi bilo odlično da i druga strana izađe s nekim spiskom, koji bi njih svrstao među velike igrače! Ko bolje nego LGBT aktivisti, oni su ionako omraženi.

Оља је свакакве доводила у емисију и те емисије су свакакве биле али давно није била толико примитивна (ако је икад и била и мислим на емисију) као јучерашња. Човић и Вујошевић су савршено забавили спрингеровску публику, препуцавали су се на радост пука... да је пала и нека размена шамара било би скоро па савршено (савршен сценарио

"Атомски здесна” је једна од најапсурднијих и, стога, најшармантнијих команди из пешадијске обуке „покојне” ЈНА. Када атомска бомба пада с десне стране, војници се баце налево и обрнуто, па преживе. Мени је било згодно да употребим ту команду како бих рекао да смо сви ми дочекали капитализам на ногама, насмејани, нико није „залегао” и сви смо „погинули”.

Život je težak.

Tako počinje jedna od onih knjiga iz popularne psihologije koje su bile tako popularne devedesetih. Ništa novo ni revolucionarno, rekao sam tada sebi. Svi znamo da je život težak, zato što ga živimo i zato što nam je - velikoj većini bar, neko bi rekao 99% nas - težak.  Treba se boriti, puno raditi i odricati se, da bi ti život postao podnošljiv i eventualno kvalitetniji. Poenta ti postaje da nađeš ljubav i dobar posao i dobro društvo i neki hobi i to ti onda ulepša tvoj svet i daje mu neki viši smisao.

Onda dođu deca i počinješ da živiš za decu i borba se nastavlja ...

Poštovani gospodine predsedniče,*

danas je dan studenata! Već neko vreme planiram da napšem jedno odvoreno pismo koje naravno neće biti upućeno samo Vama. Iako se direktno obraćam u njemu Vama možda se najmanje odnosi na Vas. Mislim da bolji -simbolični dan od današnjeg nisam mogao da izaberem. U Vašem obraćanju studentima danas uočio sam nekoliko stvari koje mi smetaju. Naime, rekli ste da studije treba da se završavaju u roku i da se ''studenti sa studijama ne igraju.'' Sve je to lepo da recimo živimo u Nemačkoj i da većina nas studira na Humboltu. Međutim Vi ste predsednik Srbije i kod nas Fakulteti malo drugačije funkcionišu.

               Uzaman se gospa Mira trudila da živi u skladu sa svojim imenom. Takvo štogod joj nikako nije polazilo za rukom, ma koliko pokušavala, a Bog i duša, trudila se zbilja od sveg srca. Dokle god joj je pamćenje dosezalo, večito su je proganjali nekakvi neodređeni nemiri: sačekivali je iza ćoška, provirivali iz prikrajka, zaskakali iznebuha niotkuda i najčešće ničim izazvani, skrivali joj se ispod jastuka umršeni u njene dobroćudne i blago naivne sanjarije, kuckali na prozor nestrpljivim prstima pretvarajući se da su kapi kiše, saplitali je, začikavali, provocirali, zbunjivali...

edit