LUDOM RADOVANJE, stara je narodna izreka/poslovica, po svemu sudeći iskustvene prirode.

U detinjstvu sam obećanje koristio kao lakši put ka neophodnom izlazu i izbegavanju prekora, grdnji, dernjave...ponekad i batina (ovo poslednje se odnosi na majku mi Radmilu, otac mi nikad ni čvrgu nije opalio!) tipa: Koliko puta sam ti rekla...grlo sam odrala...tebi uđe na jedno a izađe na drugo uvo...Obećaj mi da nikada više... Kako se to često ponavljalo, u početku sam samo davao obećanje ali kako sam stasavao, počinjao sam da pravim dramsku pauzu pre nego što bih dao obećanje. Tako dato obećanje, delovalo je iskreno, kao plod unutarnjeg preispitivanja i čvrsto kao grad!

Skoplje, leto 2012:

Idem peške bulevarom Partizanska (ne zanima me kako se sad zove, niti znam). Stanem ispred izloga jedne prodavnice jer sam videla jednu super stvarčicu za kuhinju - komplet metalnih posuda, nesto sto imam ovde i što  sam uvek želela da i mami poklonim. Probam da otvorim vrata, vrata zaključana. Unutra stoje dve (valjda) prodavačice, pričaju i smeju se ne obraćajući pažnju na mene. Ja pokušavam i dalje da uđem kad jedna od njih dodje pored vrata i pokaze mi prstom da je radno vreme od 10 ujutru. Bilo je 9:55 ujutru. Ja lepo produžim svojim putem.

Bilo je u tom pejsažu mnogo zelenog bilja, raslo kao ludo i bez kontrole, listopadno, zimzeleno, platani i jelke, zatim voćke neke ali našlo se i đubreta domaćeg porekla koje aljkavi stanovnici zaturiše kojekuda i onda je uočeno od strane zaduženog dužnosnika da je to sve skupa mnogo nečisto, svašta tu imađaše i to nije bilo podnošljivo, škodi zdravlju naroda i jevropa nije zadovoljna  pa mu odluka

Ajde da pokrenem temu (kad vec svi cute) koja se u vecoj ili manjoj meri tice svih nas.

Zasto ovo rade? 

Postoje one stvari za koje je život namislio da ostanu večno nedostižne i da se do poslednjeg dana kaješ što si propustio šansu da ih doživiš, vidiš, ispričaš, upoznaš, kažeš, ispraviš...

... jači od onog tko nas tlači, pjevat ćemo pjesmu pobede.

Jer to mrzim.

"Ако вам је стало до ваше шуме, немојте губити енергију покушавајући да уздигнете старо одумируће дрво, већ помозите да млада стабла здраво расту", каже кинеска пословица.

Економија је као шума.  Много је продуктивније обезбедити да настају млада, здрава предузећа у којима се отварају нова радна места него уз велике трошкове покушавати са спасавањем фирми које одумиру.

Наравно, емотивно је увек веома тешко преболети када се неко божанствено, старо дрво сручи на земљу.

U Srbiji su uvek bili cenjeniji glasniji makar i gluplji nego pametni, mudri i nenametljivi.

A što se medijskog pristupa tiče , očito da važi princim ko plati taj klati.

Da je Srbija slušala mudre i tihe a ne galamdžije i demagoge bolje bi prolazila kroz istoriju i balkansku vetrometinu.Srbija se tako opet našla na razmeđu i sa problemima koje je imala u vreme balkanskih ratova tačno pre 100 godina. Juriti ceo jedan vek sopstveni rep i ostajati u prošlosti svakako ne može da bude pohvalno za njenu elitu.Problem naših elita je uvek bio što su mislili da su pametnije od svih predhodnih, da su pametnije od svih uopšte i da sve počinje od njih. Što je najgore, elitama su nacionalni interesi bili samo sredstvo stranačkih i ličnih interesa pa zato niti su se trudile da mnogo uče niti da slušaju mudre ljude kao što su bili recimo

Jovan Cvijić                                  i                    Vojin Dimitrijević.

Šta god ko mislio, a u Evropi to dobro znaju i čak nam otvoreno kažu, da su Srbi najbrojniji narod a Srbija najveća i najznačajnija država na Balkanu i upravo su zainteresovane za dobre odnose u svakom pogledu. Od Srbije se ne traži ni da se ponižava ni saginje, već samo ono što je normalno a što su elite skrivale od naroda.

Pa kada naš premijer kaže da su „upravo oni koji su počinili zločine nad Srbima posle Drugog svetskog rata počeli da grade novu Evropu, i da u nju danas ne puštaju Srbiju“, a istovremeno rehabilitujemo sopstvene zločince, negiramo njihove zločine u naše ime, kad nam treba ističemo naš doprinos pobedi nad fašizmom, a u Srbiji smo totalno zaboravili one koji su taj doprinos dali već hvalimo neke druge kao mudre, odajemo državnu počast onima koji su hteli Srbiju na Hitlerovoj strani. Ne treba se čuditi apsurdu ako nam Nemačka sada uzvrati notom da se ona odrekla Hitlera a Srbija nije njegovih saveznika, da nemačka svoju vojsku vaspitava na tradicijama onoga ko je poginuo u pokušaju atentata na Hitlera a iz Vojske Srbije je proterano sve što podseća na antifašističku partizansku borbu.

U svakom slučaju,  Dačić je potpuno u pravu kad kaže:"Srbija je u borbi protiv fašizma dala mnogo više nego neke druge države koje su lako postale članice EU, i zaslužila je da bude deo Unije", samo je pitanje zašto se Srbija samoisključuje iz antifašističke koalicije a period NOB potpuno ignoriše.

Dakle, treba malo smanjiti doživljaj i pročitati šta su govorili mudri i pametni Srbi, za ovu priliku evo nekoliko misli Jovana Cvijića i Vojina Dimitrijevića, koje smatram da na skoro identičan način govore o Srbiji onda i danas. Pametnima dovoljno, a onim drugima iaonako koliko im pamet dozvoljava da razumeju.

Jovan Cvijić: "Nije istina da mi moramo pred većim neopravdano popuštati samo zato što smo mala država.

Popularna pevačica i kantautorka Aleksandra Kovač, koja već dve godine sarađuje sa „Incest trauma centrom", najstarijom nevladinom specijalnom službom za društveni problem seksualnog nasilja, gostovala je prošlog meseca u Savetu Evrope u Strazburu.

- Komponovala sam prvu pesmu protiv seksualnog nasilja u Srbiji, „Prekinimo ćutanje!", koja je promovisana kao zvanična kompozicija kampanje „1 od 5", „Incest trauma centra" Beograd i Saveta Evrope. Ovu kompoziciju, koju sam napisala i na engleskom jeziku, („Stop the silence!") izvešću uživo u Savetu Evrope, i „Incest trauma centar" će je predložiti za himnu celokupne kampanje na evropskom nivou - kaže Aleksandra Kovač, koja je nastupila u okviru dvodnevne sesije Saveta Evrope, koja promoviše uspešne primere kampanje „1 od 5", i inovativne pristupe sprečavanju i zaustavljanju seksualnog nasilja nad decom u državama-članicama.

To da se ljudi sa hendikepom, posebnim potrebama, ili kako god nas zvali, meni je svejedno,susrecu sa predrasudama drustva, to i nije nekakva vijest.

Ono sto medjutim jeste novost jeste   da i ljudi sa hendikepom nisu imuni na predrasude naspram drugih .  O tome ,valjda iz razloga usiljene politicke korektnosti, se rijetko kad govori ili pise  ,ali to jeste najbolji dokaz da su ljudi sa hendikepom  uvijek prvo ljudi sa svim onim pozitivnim i negativnim stranama naseg nesavrsenog ljudskog lica.

Jednom, davno, živeo je kralj Mida, koji je sve što dotakne pretvarao u zlato i zbog toga je bio vrlo nesrećan. Mnogo godina kasnije, totalitaristi meke i tvrde opcije su mnoge stvari kojih se dotaknu pretvarali u sranje i to ih činilo osobito srećnim i uspešnim. Lenjin je tako proglašavanjem filma za najvažniju umetnost (OK, to je Ejzenštajnu dalo šansu da napravi remek dela) razbuktao agit-prop produkciju šodera u umetničkoj njivi koja je dzikljala pod kišobranom države, alave da i preko umetnosti mazne još neki poen za sebe.

Pre dva, dva i po meseca, zove me telefonom moj drugar, prijatelj i kolega Radiša Lucić: Mikele... da li bi ti ...učestvovao u Likovnoj koloniji akvarela u ...Gerontološkom centru u Zrenjaninu....oni su organizatori...a ja mu dođem kao neki selektor... Pristanem iz taka. Onda se setim i pitam: A ko još dolazi? Radiša prvo poćuti malo a ja kao da ga vidim kako se češka po glavi: Ne znam...tebe sam prvog zvao...ali ću pokušati da okupim pravu ekipu. I bogami je okupio! Ne računajući mene, u ekipi su bili sve vrsni akvarelisti, majstori svog zanata: Čeda Kesić, Dimitrije Kolarević, Dragoslav i Olgica-Olja Husar, Milica Belanović, Rudolf Brkić, Pal-Paja Dečov, Aleksandar Kačar, Đuro Maravić, Nemanja Popović.

               Elem, vozim ja tako tog krhkog i majušnog fiću sva u grču, ni živa ni mrtva. Dlanovi se zacementirali uz volan zaleđeni stravom koja mi gamiže vrhovima prstiju. Džada uska, krivudava, prilično neodlučna po pitanju toga u kom smeru bi trebala da se opruži, pa se nekako migolji i strmeknjuje na sve strane po malo.

Nikada nisam razumevao taj moj poriv da sakupljam razne isečke iz novina, stare fotke, neke beleške koje se ne mogu više pročitati i to sve strpano u staru kutiju za cipele pa onda sa vremena na vreme zaronim u tu hrpu, pola bacim a drugu polivinu oper vratim unutra, niti znam zašto sam ono bacio a drugo sačuvao ali tako je to oduvek. Pre neki dan nađem isečak iz nekog stranog časopisa gde je slika Marine Abramović kako u nekom njujorškom muzeju sedi a preko puta nje neka osoba pa se gledaju dugo oči u oči i to je veoma važan umetnički čin sa obzirom da je u tako respektabilnom muzeju instaliran a i piše da ona ostaje a oni sa druge strane se menjaju, posle sam se setio da je prošle ili već neke godine u silosu Žitomlina bila njena fotka gde sedi na belom konju, držala je belu razvijenu zastavu objavljujući verovatno predaju mada je delovala kao da predvodi iako iza nje nije nikog bilo.

Nekada, kada bejah mlađi gledao sam njene  performanse sa žarom misleći