1.11.2013.

- Policija ide, Pakistanci beže!

Ja niti hoću (99,99% sam siguran da neće ništa da mi 'tupe'), a niti mogu: nisam u stanju da pokupim svoje stvari dovoljno brzo kao ti ulični prodavci...

- Dobio sam sokić (ili "sokče", po leskOvački) i uzeo ga, iako je jedna baba bila darodavac. Nemam problema sa nekim vrstama ambalaže... ;)

- Na dva mesta već sviraju, pa za sebe biram kraj (tj. početak) ulice. Nikad ne stajem u sredinu. Tako sam uvek radio, a sećam se da sam jednog davnog popodneva, bilo je to početkom devedesetih, u Knez Mihajlovoj izbrojio

[Искажи своју муку]

Старешине су имале пресудну реч. По рођењу, после купања у вину, отац је бебу носио старешинама на процену. Уколико старешине племена оцене да беба задовољава њихове норме и да може да испуни њихову визију грађанина, родитељи би дете одгајали. Уколико би оценили да је беба неподобна, она би била однешена у дивљину да докаже, или не докаже, да је способна за опстанак. Уколико бебу неко пронађе и преузме бригу о њој, она би имала судбину роба, врло често намењеног проституцији. У супротном, остављена је дивљим животињама или глади и хладноћи. Норме спартанских старешина су имале пресудну реч.

 

Danas je većina medija u Srbiji objavila vest da je fudbaler Crvene Zvezde, Miloš Ninković uplatio 80 000e kao pomoć za lečenje Une Savić.

Na žalost, u pitanju je bila dezinformacija što je potvrdio i sam fudbaler:

 "Dao sam novac, ali ne toliko koliko je predstavljeno u javnosti. Ovo govorim jer ne želim da se napravi nikakav problem njenim roditeljima, jer će ljudi misliti da je novac prikupljen, a nije." 

Nečija neodgovornost bi mogla da ugrozi čitavu akciju i zato je jako važno da se sa prikupljanjem novca nastavi.  

Račun za pomoć otvoren je u Komercijalnoj banci na ime Una Savić
br. dinarskog računa: 205-9011005219862-38
br. deviznog računa: 9031019889411 RS35205903101988941194 

Aktiviran je i poseban SMS broj na koji se mogu poslati poruke i tako donirati novac na njen račun. Broj na koji treba poslati poruku je 2205, a cena poruke je 100 dinara. Važi za sve mreže.

 

 

 

 

 

Žiku su pokupili u podne, jednog julskog dana `44. Zvonili, dvojica u sivim odelima, odgurnuli Ružu koja im je otvorila vrata, popeli se do Žikinog skloništa i odveli ga do crnog automobila koji se zaustavio pred kućom. Olgi, koja se sjurila za njima niz stepenice i pitala kuda ga vode samo su odbrusili: „Tamo gde je mesto svim komunjarama“.

Bane je za Žikino hapšenje saznao tek predveče, kad je Miomir, sav znojav i zadihan, uleteo u stan u Profesorskoj koloniji i, bez pozdrava, počeo da sipa vesti, zbrda-zdola, izmedju dva hvatanja vazduha.

Ono što leti i sjaji u mraku. I ima svoju volju i cilj.

Sinoć je ubijen Vuk Stojiljković

 

 

i to! Dođoše mi na vrata! Taman da odem iz kuće, obučen, spreman ali, 'ajde da zapalim još jednu pre puta, kad zvrrrrrrrrrr na vratima. Odaaaaaavno se ne bojim ni boga ni đavola te nikad ne zvirnem kroz ono okance u populusu poznato kao špijunka, otvorim, ženska osoba bujne, prebujne kose od koje joj se ne vidi lice, čeka da nešto našvrlja hemićarskom olovkom po obrascu na kojem su odštampani moje ime, prezime, broj stana, opština, ulica i broj, čovek, četrdesetak godina, možda i neku manje, smeši se ljubazno i: Dobro veče, mi smo iz Srpske napredne stranke...

Nedavno sam u Podgorici provela devet divnih dana sa ljudima koje volim. Nikada ranije nisam bila tamo i nisam znala šta da očekujem. Dočekao me čist grad, mnogo zelenila, poneki spušteni ivičnjak i jeftin taksi. Međutim, ono što grad čini gradom jesu ljudi. A kako sam doživela Podgoričane?

 

Hoću reći, to je njena uloga na koju prvo pomislim...

Prva dečija zvezda napustila nas je u 85.

Počivala u miru, Širli Templ.

Ono što me je najviše nerviralo i onespokojavalo tokom novinarske karijere je pomanjkanje ili totalno odsustvo empatije prema žrtvama zločinačkog Miloševićevog režima. Sve te žrtve su, kao i Milošević i njegovi eskadroni smrti, imali roditelje, sestre i braću, supruge, decu, prijatelje.... I baš oni  su plaćali višestruku cenu bliskosti sa žrtvama: žalost, bes, osećaj nemoći, izopštenost, strah, nezadovoljenje pravde, ruganje potplaćenih medija, odsustvo empatije...

Danas je u Novom Sadu, u 51 godini preminuo Miloš Jovanović Hamer

"Ljudi od zemlje"

 Mi smo Ljudi od Zemlje i Nebom se pokrivamo.

Iz nas raste poljsko Cveće i zelena Trska kuću da pokrije.
Mi smo ljudi od Zemlje i od Zemlje se nanovo napravimo.

Mi imamo atar Srca i u njemu jednu Ružu s kraja Sveta.
Kroz nas Vetar duva. Mlinove da tera i Reku da uspava.

Ne diraj me u te moje oči od Blata videćeš ono što se ne vidi.
Ne diraj me da se ne uplašiš od te Tišine.
Mi smo ljudi od Zemlje i iz nas Planina naraste.

Ne diraj me, napićeš se od te Rakije dudove pa nikad nećeš zaspati.
Evo ti jedan dlan Žita, daj mi kap Vode.
Evo ti dva Suncokreta i More što ga ne vidiš.

Ne diraj me u tu moju Kosu ostaće ti ruke od Trnja izbodene.
Ne diraj me uješću te Zubima od Kukuruza.

Iz mene Bagrenje procveta i cela jedna Livada.

Mi smo Ljudi od Zemlje i od Zemlje se nanovo napravimo.

(M.J.H)

U Kosovskoj Mitrovici uhapsilo Olivera Ivanovića za navodne ratne zločine od pre 15 godina. Glavni tužitelj Haškog tribunala Serž Bramerc traži reviziju oslobađajuće  pravosnažne presude generalu Momčilu Perišiću, bivšem načelnika GŠ VJ. Haški tribunal je osudio gotovo kompletan politički i vojni  vrh Republike Srbije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine iz devedesetih. Hrvatsko tužilaštvo je ovih dana podiglo tajnu optužnicu i Interpolovu poternicu protiv generala VRS Manojla Milovanovića. Hrvatskoj ne pada na pamet da povuče optužnicu za genocid protiv Srbije, iako je sa svoje teritorije u "Bljesku" i "Oluji" proterala 300.000 svojih građana Srba. Socijalnie nemire, zbog gladi i bede  u Tuzli, Sarajevu, Zenici, Mostaru ... usmeravaju protiv Dejtonskog sporazuma i Republike Srpske. U Ukrajini policija bije svakog ko govori srpski. Gavrila Principa naknadno proglašavaju teroristom, a Srbiju odgovornom za početak Velikog rata. Nema  tog  filma iz holivudske produkcije u kome se, makar i u sporednoj ulozi,  pojavljuje kakav terorista i negativac, a da on nije ili pripadnik Al Kaide ili Srbin.

Rekli su mi kako novinari tvrde da „dobra vest, nije vest". E pa ja verujem da nam dobre vesti pokazuju pravac kojima se naša društva menjaju na bolje. Zato sam rešio da jednu takvu vest podelim sa vama: srpsko zdravstvo uštedelo je 25 miliona evra na startu 2014. godine.  A nadamo se da će narednih godina te uštede biti mnogo veće.

U suštini, to je ostvareno samo zato što su ministarka zdravlja i direktor Fonda za zdravstveno osiguranje doneli hrabru i revolucionarnu odluku da promene način nabavke lekova. Objasniću kako.

Donedavno je Srbija imala model po kome su svaka bolnica, dom zdravlja i apoteka pojedinačno nabavljali lekove. Oni su sami birali od kog dobavljača će kupovati i koju marku leka za neku bolest.

 

Provodim dane u kući

i  kuvam

glancam podove i rernu i frižider

brinem o prljavim sudovima i uflekanim krpama.

 

Postajem dlakava tempirana bomba.

Mirna ruka što meša meso i luk i dodaje vodu

lovorov list i supenu kašiku aleve paprike

( zbog ukusa )

Dok sitno secka krompir i puši dve pakle dnevno.

Nije vreme za arhitekturu jer ima drugih zauzeća i okupacija pažnje i pameti. Opet su izbori i sve stoji, birokratija se učutala i ne radi svoj posao, čeka šta će u martu biti, hoće li i dalje biti tu u svojim stolicama. Sve je na leru ili su motori ugašeni osim  stranačkih glasnogovornika koji promiču predizborna obećanja kao i uvek opšteg tipa i sasvim nerazumljivih, stereotipa iz već požutelih od stajanja i upotrebe kataloga, ono o boljem životu i napretku koji samo što nije došao, naravno pod uslovom da izaberete baš njih i to govore svi bez izuzetka i stida. Ružičasti predlozi su već viđeni poslednjih dvadesetak godina, nema novih priča, stereotip do stereotipa a onda, predizbornu idilu uznemiriše u Bosni popizdeli građani, eksplodiraše iako nema tamo izbora i rekoše da je dosta tog sranja i da oni hoće nešto sasvim normalno, građanski i bez religije, nacija, visoke politike, hoće državu koja se bavi njima.