Tomislav Nikolić tvrdi da je Patrijathu rekao da nam oko pitanja Kosova treba neka vrsta konsenzusa, odnosno dogovora svih parlamentarnih stranaka.

A istakao je i da Srbija svakim danom gubi KiM, a da predstavnici odlazeće vlade «nastoje da ubede građane da ona to nije priznala».

"Sve srećne porodice nalik su jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način" Lav Tolstoj, Ana KArenjina

25-27. jun

Nekada ne razumem zašto činim neke stvari. Ako, recimo, kažem sebi da selo s nazivom Zmijsko nije mesto na kojem želim da pravim pauzu za ručak i odmorim se dok pripeka malo ne popusti, kao i da mi sve do uveče ne treba ništa iz prodavnice, čak ni hleb, zašto onda stajem kod poslednje radnje u mestu, parkiram bicikl i ulazim? Samo da bih videla  kakve su cene? Ne verujem da to može biti razlog.

Kako god, ušla sam.

18-23. jun 2012.

 Već četvrti dan sedim u hostelu Romantik u Tbilisiju. Zajednička soba 5 evra, a u cenu su uračunate večera i neograničene količine kafe i čaja, a uveče i gruzijskog vina. Od ostalih civilizacijskih tekovina, tu su wifi, veš-mašina, topla voda. Jedino što je ceo hotel u "podzemlju", u suterenu ukopanom nekoliko metara, zbog čega nema prozora pa je pomalo zagušljivo. No, kad su ciklotuuristi i bekpekeri bili zahtevni.

U tom komforu sam silom prilika, dok čekam da mi stigne iranska viza. Došla sam u petak s Tbilisijskog mora, jer mi je prošlog puta, a to je bilo deset dana ranije, službenik u iranskoj ambasadi rekao da će do petka sigurno biti gotova. Isto to rekao mi je sedam dana ranije, samo što je tada bila u pitanju sreda.

Još jednom, na današnji dan koji bi trebalo slaviti kao božić, jer na današnji dan je rođen bog, gospodar svetla - Nikola Tesla.

 Taman sam završila izveštaj.  Samo da ga pošaljem. Dok otvaram prozor za pisanje nove priče. Al' samo da pre toga odgovorim na par mejlova. I protrčim kroz blog i fejsbuk. Usput da pogledam i mejlove u susednom internet sandučetu. A, i da štuknem kroz podnevne vesti...Kad ono mrak. Mrk. Mraknuo ekran. Samo pocrneo. Pored njega je uvela i stona lampa. U trenutku. Nestao i tektonski poremećaj iz susedne sobe koji, upravo raspušteni Mali Sin, bez blama naziva muzikom. Zagrcnula se i ućutala i mašina za veš.Struja? Nema struje?!

Julsko jutro, dovoljno rano da bude zamalo sveže... dobro, skoro pa sveže. Unaokolo, polja pod tek požnjevenom pšenicom kroz koju skakuće zec - skakuće iako ga baš niko ne juri. Joie de vivre?

Antifašizam... Tema stalna.

Milioni ljudi stradali su od fašizma, na najraznovrsnije načine. Posebno u Drugom svetskom ratu. Rusi, Kinezi, Jevreji, pa i sami Nemci... a kad je u pitanju stradanje, uključeni su, najčešće, i Srbi. No, ko god da je, koja god nacija, nije bila pošteđena. Dehumanizovani mehanizam fašizma se jeste koristio (i) nacijom, ali zapravo nije štedeo pripadnike bilo koje nacije. 

Danas je antifašizam, pomalo, postao i pomodarstvo. Prilika

Pre neki dan sam prvi put išao na jug Srbije. Bio sam svedok nesvakidašnjeg događaja: kriket meča odigranog u Bujanovcu.

Dozvolite mi da za one koji malo znaju o drugom najpopularnijem sportu na svetu dam kratak opis. Poput bejzbola, lopta se baca ka udaraču. Udarač stoji u centru ovalnog polja i brani svoj "stumps" - 3 vertikalno postavljena štapa, i ako ih pogodi lopta udarač ispada iz igre. Kada udari loptu, udarač i njegov partner trče napred-nazad između krajeva 20-metarskog viketa (wicket). Svako pretrčavanje između stumps donosi po jedan poen. Tim se sastoji od jedanaest igrača koji pokušavaju da postignu što više poena dok ih sve ne izbaci tim koji je u polju (fielding team). Meč nekada može trajati i po pet dana.

Iako sam po prirodi optimista nekako mi se zalomilo da pretežno pišem kritičke tekstove. Ono jeste da sam se navukao na pisanje o politici pa mi je teško da ne budem kritičan.

No imam i nešto lepo da podelim sa vama. U zadnjih 7 dana sam bio svedok učesnik dveju jako pozitivnih stvari koje mogu da budu primer za ugled. Da se ne takmičimo u disciplini "što gore to bolje".

Stvar prva:

Od par prijatelja koji su putovali za Beogradu saznam da je na autoputu Beograd Niš kod naplatne rampe Naiss prava mini humanitarna katastrofa. Kolona vozila od preko 10 kilometara, temperatura u hladu, koga nema, preko 40, vode nema, motori automobila proključali... Iskreno potrešen scenom koja mi je opisana i tom malom decom koja se preznojava u automobilima, moguće je i bez vode, raspalio sam po družtvenim mrežama. Apel za pomoć se solidarno raširio po netu.

do verone je lako stići: zatvoriš oči i zamisliš irsku tršavu kosu, elegantni pačiji hod i... tu si. sva simbolika balkona, nebitnog imena ruže, snage jače od života se naprosto pojavi ... u veroni si. drugo je vreme, ja sam romeo a ti đulijet.

najboji navalni red na svetu svih vremena a i ubuduće!

Garinča, Didi, Pele, Vava, Zagalo!

„Najveći neprijatelj znanja nije neznanje, već iluzija o znanju." Stiven Hoking

Već evo dva dana po komentarima u žutoj štampi i delu internet zajednice možemo videti kako se nižu salve... hm., da li je „gluposti" preteška reč?... oko testova opšte informisanosti koji su zadavani na prijemnom ispitu za neke studijske programe Filozofskog fakulteta ( npr. vest ). Slušajući sve to, pitao sam se koja će biti sledeća senzacionalna vest koju će se pojaviti po ovim medijima. Na primer, da li će možda sledeće lekare uzeti na zub, pa onda objaviti naslov „LEKARI NA KLINIKAMA UBADAJU LJUDE IGLAMA", a onda za tim uslediti tekst o postupku davanja injekcija i lavine komentara u kojima će se autori komentara sablažnjavati nad tim svirepim postupkom, porediti veličine igala koje se koriste u različitim klinikama i za različite injekcije i pozivati na linč cele medicinske struke i prekid takvog „strašnog nasilja" nad pacijentima. Zamisli...

Svi su oduvek sumnjali da je granica negde u Vojvodini, zar ne ? Pa ćemo je tu i tražiti. Takođe, prvi put ćemo Vam ponuditi opcije da odredite nivo vaše osetljivosti: dokle se može ići a da to mirno progutate ? Ne morate zaokružiti odgovor. Ali ćete se u sebi na kraju odlučiti, čitali ovaj tekst ili ne.

Mnoge su zanimljivosti vezane za društveni život Etruraca. Dovoljno govori činjenica da su ih Grci i Rimljani smatrali skandalozno nemoralnima, a setimo se samo svih priča vezanih uz njihove vlastite gozbe, orgije i hedonizam. U kasnijim rimskim vremenima, reč Etrurac je bila sinonim za prostituciju. Po rimskim merilima, njihova je žena bila uzorna, dok je etrurska bila preslobodna - učestvovala je u čestoj telesnoj razmeni muškaraca, održavala je brigu o svom telu vežbom, ponekad čak u prisutstvu muškaraca, nije se smatralo sramotom da bude viđena gola, na gozbama je nazdravljala kome je htela, sedala gde je htela - to nije morao biti njen suprug - dobro je podnosila alkohol.

7. jul se decenijama slavio. Danas tihuje. Ali ne kao nešto čija je namena definitivno određena i odloženo je da miruje među poštovanim antikvitetima istorije. U tom tihovanju ostadoše pritajenost, nemirne vizije, podeljenost... Jer, i dalje o ovom datumu jedni govore jedno, drugi drugo...

Šta je u stvari bio onaj sedmojulski pucanj? Startni znak u borbi protiv fašizma i u borbi za slobodu? Ili spontani bratoubilački akt koji je posle godinama u udžbenicima štampan kao mit o besprimernoj hrabrosti u ratu protiv zla? Ili, pak, samo početak još jedne od nesreća u seriji koje su preko nas protutnjale tokom 20. veka? Ili samo delić večitog srpskog klatna, gde je istina čas jedno, čas drugo izdanje privida, zavisno od toga u kom se položaju klatno u datom deliću sekunda zatekne?