S obzirom da je bajka najpopularniji žanr poslednjih dana, ispričaću vam i ja jednu. Kad mogu svi, što ne bih i ja. U njoj ima i vila i krava i seljaka i štala i zaposlenih lica...S tim što je moja bajka prava, onakva kakvu vam sigurno niko odavno nije pričao. Dakle...

Tišina nikada nije tišina. I nije praznina. U njoj uvek nečega ima. I kad ne znamo šta je to nešto. Tišina je lekovita. Ona je avatar svih šumova. Na njoj vežbaju horovi bezglasnih pevača. Kad se tišina zgusne dobija se još veća tišina. Mada deluje isto. Tvar bez mirisa, sluha i ukusa.

 

Well
we know where we're goin'
but we don't know where we've been.
And we know what we're knowing'
but we can't say what we've seen.
And we're not little children
and we know what we want.
And the future is certain
give us time to work it out.

Gošća bloga: Katarina M. Boldovana

Odgovor na Pismo pravoslavnima koje su poslale Dveri Srpske:

Сада се Двери - Покрет за живот Србије обраћа свим православнима свуда, у којима, макар мало, постоји свест о томе чији смо потомци и кога наслеђујемо.

U, redu, prepoznala sam se. U meni postoji ne mala, nego velika svest o tome i čiji sam potomak, i koga nasleđujem. I koga sam rodila, kao majka, pravoslavka i vernica, i krstila o Đurđevdanu.

Нека ово обраћање не читају они који су равнодушни према Светом Сави и кнезу Лазару, и према лозинки наше историје да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека". Њима ово писмо не треба, и неће им значити ништа. Али, ми знамо и осећамо да је таквих мало међу нама. Много је више оних који знају и осећају шта се у свету и код нас збива, и између чега бирамо на Ђурђевдан.

O Svetom Savi i Knezu Lazaru znam mnogo više no što to piše u kratkim verzijama istorije. Kao što znam da su mitovi o njima nastali vekovima kasnije, i služili za buđenje nacionalne svesti. Svetom Savi, koji se odrekao prestola, i koji je pozivao na mir, u vreme kada je mir bio neophodan, kao i danas, pripisuju se vojni pokliči, a Knezu Lazaru Hrebeljanoviću, koji je vodio vojsku u nebitnoj borbi (Marica je bila presudnija) su reči stavili u usta tek kada se srpski narod oslobodio Turaka. Te stoga, znam i šta se i kod nas i u svetu događalo, te kakva je šteta od podgrejanih mitova. Oni su kao podgrejan spanać, da se izrazim domaćičkim jezikom: dok su sveži, korisni su, kad se podgreju, mogu da budu otrovni, i što se više podgrevaju, njihova toksičnost raste.

 

Na ovim izborima se istovremeno mogu naći isti kandidati na listama za predsedničke, parlamentarne, pokrajinske i lokalne izbore. To predstavlja izigravanje zdravog razuma. Ako se od birača traži da izađu na glasanje i iskoriste svoje pravo glasa, što podržavam, onda bi birači trebalo da znaju za koji nivo vlasti su ponuđeni kandidati zapravo kandidovani. Bez toga, birači ne znaju kuda će njihov glas zaista da ode. Malo je verovatno da je isti kandidat sposoban da kvalitetno obavlja funkcije različite zahtevnosti (na različitim nivoima vlasti).

Navešću samo neke primere, na osnovu kojih nije jasno za koju funkciju je dotična osoba zaista kandidovana, a siguran sam da ih ima još poprilično po sakrivenim i zabašurenim linkovima na kojima se nalaze te informacije od javnog značaja:

Čedomir Jovanović (LDP) i Zoran Stanković (URS-G17) su istovremeno kandidati za:
- predsednika republike,
- narodnog poslanika,
- gradskog odbornika u Beogradu.

Pred beogradski sajam knjiga (2011) u izdanju izdavačke kuće „Mona i Manjana“ izašao je roman prvenac Marka Krstića – Viktorija. Roman opisuje našu svakodnevnicu, perioda koji nazivamo tranzicijom; ogoljenu do štrajkova i patnje običnog radnika ili sebičnosti i bezobzirnosti karijerista i ljudi koji su okrenuli leđa idealima za koje su se borili. Roman pokazuje različite puteve kojima su se uputili nekadašnji „saborci“ Petooktobarske revolucije. Gde su oni sada, i koliko nas autor ovog romana pušta da sami odredimo gde je granica između fikcije romana i stvarnosti u kojoj živimo, pitaćemo Marka.

Danas sam naišao na tekst Vesne Rakić Vodinelić koji pokazuje, kao na pokaznoj vežbi, koliko je bahata državna uprava, koliko je rastureno pravosuđe u Srbiji, i kakva sve rešenja i presude proizvodi. Posledice po društvo su nesagledive.

Moj gost danas: naš mladi blogokolega pocetiodsebe

Par uvodnih reči

Namera sa kojom se upuštam u pisanje ovog članka je da započnem raspravu na temu budućnosti dece u Srbiji ako se pogleda okruženje u kome odrastaju. Naime, već sa ovih malo leta, previše negativnog vidim da mogu dozvoliti sebi ono što većina ljudi u ovoj državi sebi dozvoljava tokom poslednjih pola veka - da pustim da se stvari oko mene od direktnog značaja za moj i život moje porodice dešavaju bez ikakve kontrole.

Pred svake izbore narodu je obećavano da će mu biti bolje a bivalo je sve gore.Tokom ove  predizbornoj kampanji otvoreno je i najavljeno otvaranje toliko novih pogona da bi Srbija mogla brzo da postane država blagostanja i da će biti sve manje ovakvih tužnih priča o surovoj stvarnosti. Građani i građanke ipak izađite i glasajte a vi gospođe i gospodo koji budete na vlasti potrudite se da ispunite barem deo obećanja i imajte na umu da je Srbija puna ovih tužnih priča.

Evo jedne tužne priče nepoznatog autora o tranzicionom životu mnogobrojnih porodica:

 “Učiteljica nas je pitala da li znamo šta je to 1. maj - i svi su ćutali, samo sam se ja javio:
"To je dan kada bi tata trebalo da primi platu, ali je nije primio! Nije ni 1. aprila, ni 1. marta, ni februara, januara... U decembru je pozajmio za prasence od teče, ali mu još nije vratio, i kad god zove, mi moramo da kažemo da tata nije tu, iako se krije u ve-ceu kao da teča može da vidi kroz slušalicu."
Lupila mi je čvrgu i rekla da sednem...

Toliko se nakupilo blogova o izborima da su vec totalno kontraproduktivni. Sve manje i manje znace, a niko ih vise i ne cita. Posto je vrlo lako ispuniti ta dva kriterijuma, a i sami izbori se blize, jos malo pa ce da nastupi predizborna cutnja/sutnja/patnja, evo i jedno moje konvolutivno misljenje (i ja slabo razumem sta sam hteo da kazem) da skromno doprinesem tronsko-pijedestalnom zaludjivanju i sveopstoj blamazi...

Kad su izbori u Srbiji u pitanju, niko ne glasa za opciju koja mu je u datom trenutku ekonomski i materijalno, pa cak ni ideoloski najbliza, tj. koja bi za njegov/njen konkretan zivot, u smislu poboljsanja istog bila najpozeljnija. Ne. Kod nas mali broj ljudi glasa racionalno, dok medjutim svi glasaju takticki i to na taj nacin da bi, ako je ikako moguce, uspeli da izdejstvuju da pobedi ona opcija koja im emotivno u tom trenutku najvise prija, a u isto vreme da najgore prodje ona opcija koju uglavnom iracionalno najvise mrze, i to sve bez obzira da li ce tako izabrana vlast zaista i da donese neko realno poboljsanje zivotnog standarda i drzavno-drustvenog okruzenja.

glas dat borisu tadiću ili tomislavu nikoliću je bačen glas. znate zašto?

Gost autor: Bojan Bogdanović, koordinator Ubuntu tima za Srbiju

Dugo sam razmišljao da napišem ovaj članak. Ne zato što je komplikovan (nije, naravno), već je pravi razlog kako ga na pravi način napisati. Prva ideja mi je bila da ga ponudim našim drugarima za novi FLOSS webzin koji je upravo u nastajanju, ali mi je ovde na blogu bilo komotnije: mogu biti „neozbiljniji“ nego u časopisu. Sa druge strane, inicijalnu kapislu da ovo napišem dao mi je Igor (digitalis_vulgaris sa Ubuntu foruma) dok smo radili pripreme za Share konferenciju. I hvala mu na tome. Koja je to inicijalna kapisla, videćete na kraju, kao poentu cele ove priče. Ko pročita do kraja shvatiće.

- kad osmeh i ja porastemo da li cemo mi da budemo veliki?

Pre nešto manje od četiri godine vratila sam na blog posle malo duže pauze zaista duboko pomerena serijom Krugolinnih tekstova koji su već "lektira" ovog bloga. O onome što je usledilo, akciji i reakciji, mnogo je rečeno. Kako sam nedavno imala prilike da se vratim na mesto dešavanja najsrećnijeg događaja u životu svake žene, imala sam prilike i da uporedim je li se nešto u međuvremenu promenilo. Malo. Ili nije uopšte. Samo sam ja otišla spremnija, manje ranjiva, sposobnija da se oslonim isključivo na sebe (govorim naravno o posleporođajnim danima u porodilištu). No, tema ovog teksta biće starija.