Večeras, u 19. h počinje "tajno" književno veče u Kornetu, Drinčićeva 24, Dorćol (mora se zvoni).Tema je moja knjiga "Srpski domaćin u raljama sexa", o kojoj će govoriti Kosmogina i Boban Stojanović, a do'ću i ja:) Možda dodje i Džouzef, ako mu Kosmogina dozvoli:) A možda dodje i neko od vas, dragi moji prijatelji u blogu.

E, da, kažem "tajno k-veče" jer, brate, ja nisam nikome rekla. Zato i pišem ovaj blog. Pošto će tamo kolo da vode tri blogera s B92, a i o knjizi sam već pisala ovde. Pa da ne pričamo sami sa sobom i Pavlom Ćosićem, ocem od Korneta, izvolte:)

E, da (2.x), dočiće i moja drugarica Dragana Nikoletić, koja je malkice kriva za ovo k-veče.

Dokumentarni film o susretu US pilota Dale Zelka i Zoltana Danija bivesg pukovnika koji je predvodio tim koji je oborio "nevidljivog" stealth F117A 1999, ulazi u zavrsnu fazu produkcije.

Nakon 12 godina od obaranja aviona US pilot je odlucio da se vrati u Srbiju i upozna coveka koji mu je obelezio zivot i izgradi jedno novo prijateljstvo.

Njihov zivot se u medjuvremenu potpuno pormenio Zoltan je postao pekar i posvetio se porodici a Dale je dobio cetvoro dece i povukao se u miran porodicni zivot, bezeci od  svake medijske promocije.

Danas sam po drugi ili treći put gledao prvi deo britanskog filma Povratak kući. U jednoj sceni, dragi Piter O Tul, citira Oskara Vajlda, odnosno njegovu definiciju konja: Opasan spreda i otpozadi a neudoban po sredini.

Za razliku od Oskara Vajlda, ja kad god izgovorim reč konj ili pomislim na njega, pred oči mi izađe lepa, ponosita i plemenita životinja.

U detinjstvu sam, pored krava koje sam takođe mnogo voleo, većinu vremena provodio pored konja mog strica Stanka. Iako su mi svi bili dragi, najviše sam voleo jednog Arabera, rasnog i stasitog, tankih nogu i članaka, duge grive (stric mu je nije skraćivao na moju molbu) i vatrenih crnih očiju. Uz stričevu brižnu pažnju (u početku), vodio sam ga na pojilo. Pojilo je bilo samo njegovo! Drugi konji su pili iz zajedničkog.

Danas sam opet crvenela zbog ove naše zemlje Srbije, baš kao što sam crvenela i pre skoro tačno dve godine (vidi sramotu ovde).

Došla mi drugarica Amerikanka. Pričao joj naš zajednički prijatelj Amerikanac o Vinči, koju je posetio pre dve godine, pa sad hoće i ona da vidi magične figurice iz ranog neolitskog doba.

Okrenem Turističku organizaciju Beograda da vidim da li su sanirali odron zbog koga su nalazište zatvorili pre skoro dve godine. A i ja stvarno nekad pitam gluposti. Naravno da nisu.

Dobro, de, nema veze, htela je ona da vidi i Muzej Nikole Tesle.

Raspisalo izbore. Hvala.

Cemu se nadam? Nicemu. Jel beznadezno, pa i nije. Evo i zasto.

 

Devedesetih, kad je shvatio da neće studirati, a nije ni bogat...prodavao je lavandu. Metodom od vrata do vrata.
Mirisni paketići lavande, ubrani ko zna gde, spakovani levo od nigde, za malo dinara, ispred vaših vrata!
Dobar dan...dobar dan...lavanda za vas, voilà! Slatka kuca...ne ujeda?!
Savršeno uvrnut i besmislen način da se igraš odraslog života.
Od toga je njegova soba mirisala kao poljanče, a krevet na Šekspirove sonete.
Nije ni čudo što je jedna studentkinja književnosti mislila da je to neverovatno romantično.
Inflacija, Dafina, ratovi, protesti, suzavac...i lavandizirani Šekspir.

Svako radi s onim što ima.

U vremenu u kome mora.

Za sada nema nekih detaljnijih podataka, koji bi ukazivali na motiv napada i eventualnu širu pozadinu. Verovatno će i neki od tih fakata uskoro biti objavljeni. Zvanična Podgorica našla se nakon napada na novinarku "Vijesti" Oliveru Lakić pod velikim pritiskom međunarodne javnosti i nema sumnje da je (i) to crnogorsku policiju naprasno učinilo „efikasnijom“.   Pominjalo se, između ostalog, da će njen evropski put možda biti doveden u pitanje ukoliko se ovaj slučaj ne razjasni. Kao što vidimo, čak i Crnogorci mogu da budu vredni, radni i ekspeditivni. Eto - kad se hoće..!  

Nakon jučerašnjeg, celodnevnog, a i inače veoma čestog podsećanja na činjenicu da je ubistvo prvog demokratskog premijera u Srbiji na kraju zvanično svedeno na priču da se s njim obračunala grupica mangupa i preprodavaca droge, ova „crnogorska vest“ deluje kao...

 

Pre nekoliko minuta, uz gromoglasan pozadinski aplauz sa tribina i sa debelim zavojem iznad desnog kolena Ana Ivanovic je efikasno izasla sa terena broj #2 na zadnjem sedistu malog vozila koja u ovom gradu najcesce mozete da vidite na golf terenima. Posle ovakve pobede nije bilo smisla traziti od Ane da se proseta preko glavnog trga ovog teniskog centra, nazad do igracke loze.

 

 Pre nego sto se danas pred svoj mec pojavio na velikim ekranima glavnog stadiona u Indian Wellsu, Djokovic se nekoliko sati ranije svojim fanovima javio preko Facebook-a. Fotografija je bila vrlo jednostavna, Novak ulazi u sivi automobil i uz osmeh mase prema foto aparatu. Novak je vrlo pozitivan i aktivan u svojoj komunikaciji sa svetom tenisa, bilo to preko kompjutera ili uzivo na konferencijama za stampu. Njegova pobeda danas protiv Juznoafrikanca Kevina Andersona imala je vise ritma i napetosti od Novakovog proslog meca, pa je na konferecniji za stampu razgovor poceo upravo o tome.

Zdravstvena ustanova odgovorna za Indian Wells turnir, Eisenhower Medical Center, izdala je obavestenje da je broj posetilaca koji su trazili zdravstvenu pomoc za novi virus koji se ovde nedavno pojavio porasla za 15%. Simptomi ovog virusa su temperatura, stomacni problemi, povracanje i malaksalost.

 Pažnju mi je privukao današnji tvit Karleuše:

Ubrzo se pojavio na tviteru i link ka njenom tekstu koji sam odlučio da prenesem.

Zorana Djindjica sam upoznala malo pre nego sto je postao gradonacelnik Beograda. Vracala sam se iz Minhena, mrtva umorna i nesrecna. Sve sto sam zaradila, spucala sam na gomilu cipela i biznis kartu do Beograda. U torbi nisam imala vise ni cvonjak. Dete kreten. Kao i uvek, avion je bio pun pevaca koji nisu hteli da mi kazu ZDRAVO. Doduse, i tad sam, kao i sad, delovala kao da cu odgristi glavu svakom ko mi pridje. Ko se usudi. Prkosno sam gledala kako provejavaju pored mene, same u tom "biznisu"...to mi je tad znacilo...valjda da im nekako "vratim" za sve...sta god to bilo. Nikad me nisu voleli. Ti neki pevaci talibanskih imena, i talibanskog stajlinga. I taman kad se zaculo BOARDING COMPLETED, u avion je usao Zoran Djindjic.

U savrsenom odelu, savrseno zgodan i savrsenog osmeha.

On je bio 1A a ja 1B. Samo mi.

Odnos prema Zoranu Đinđiću postao je kao odnos prema selebritiju kog smo voleli, a njegova vizija je nešto kao evergreen koji ponekad pevušimo. Zato smo tu gde smo.

Danas sam napisao ove rečenice tražeći u moru tugaljivih, jetkih ili sasvim deprimirajućih misli, tempiranih za datum kada naprasno postajemo svesni, odgovorni i ožalošćeni, neko dominantno osećanje, nešto što bi mi dočaralo u kakvom je zapravo stanju uspomena na streljanog premijera Srbije.

I dok, ljudi kao ljudi, vole da oplakuju ili da se ljute, da se žaleći Zorana samosažaljevaju, političari se temeljnije pripremju za datum probuđene svesti. Oni ga imaju unovčiti, u popularnosti i u glasovima, i zato ne ostaju samo na frazama od kojih su ove sa društvenih mreža i uverljivije i iskrenije. Oni imaju projekte.

Svaka ozbiljna država koja misli na budućnost svoju i svojih građana posebnu pažnju poklanja mladima i ulaže u njihovo  obrazovanje, znanje, i vaspitanje. Ne treba mnogo mudrosti da se vidi kako Srbija stoji sa tim stvarima,da  je katastrofalan sistem obrazovanja, bez vaspitanja a onda i bez znanja. Ovih dana upravo nam saopštiše nam najnovije podatke koji nisu ni malo ružičasti, koji vrlo ružno govore o nama, o državi Srbiji i našem mentalitetu. Na žalost, podaci su naši zvanični, istiniti i zabrinjavajući.

Dakle, Srbija je zemlja u kojoj je svaka deseta diploma lažna, u kojoj je svaki drugi/treći biznismen kontaverzan/sumnjiv, u kojoj svaki drugi osumnjičeni i optuženi biva oslobođen, zemlja u kojoj sudski procesi planski zastarevaju, u kojoj svako svakog optužuje za mito, korupciju i kriminal, zemlja u kojoj građani sve to vide i doživljavaju na svojoj koži i još uvek trpe. Ali toliki stepen kriminala u oblasti vaspitanaj i obrazovanja ozbiljno upozorava dokle smo se srozali kao društo, država i njene institucije  u svakom , a naročito moralnom pogledu.

Srbija je zemlja u kojoj ima više privatnih škola, fakulteta, univerziteta nego veterinarskih ambulanti i poljoprivrednih apoteka.

Politička usamljenost Zorana Đinđića bila je ogromna. Danas - ona se čini čak većom nego za njegovog života. Njegova vizija Srbije zasnovane na gradnji institucija i poštovanju zakona anulirana je. Politička scena pretvorena je u otužni buvljak koji sa pokojnim premijerom ima toliko malo veze da se, posle svega, čovek pita da li je u ovoj zemlji Zoran Đinđić ikada uopšte i postojao?

Kad je o političkoj pozadini atentata reč Srbija je i ove godine, baš kako je pred izricanje završne reči primetio advokat Srđa Popović, dobila tačno onoliko istine koliko je bila spremna i sposobna da prihvati. Mera te "istine" istovremeno je i mera trenutnog stanja morala, etike i odgovornosti u zemlji u kojoj smo imali nesreću da se rodimo i u njoj živimo. Kako mi, tako, nažalost, i Zoran Đinđić.

Posle njegove pobede nad Gilles Mullerom, sa Jankom Tipsarevicem smo se nasli u lozi za igrace. Mada je to zvanicno nepristupacan deo teniskog centra, gde igraci mogu nesmetano da se odmaraju, ta prostorija ima daleko vise televizora, igrica i aparata za umaranje i zamajavanje. Janko je pred intervju svemu tome okrenuo ledja i posvetio se razgovoru na nasem jeziku.

 Opisi mi tvojim recima kako si doziveo danasnji mec?

Neugodan je mec bio zato sto nije bilo puno ritma. On je dobar server, i ne dozvoljava da se igraju dugi poeni. Jednostavno